Традиција дуга преко осам деценија

- Имамо још увек тајних рецепата и многи би хтели да до њих дођу, али то је веома тешко. Ми их љубоморно чувамо -

ЗОРАН ДОНЕВСКИ, ПОСЛАСТИЧАРНИЦА „ЗОРИНО УНУЧЕ“
У Ужицу нема ни старог, ни младог ко није чуо за некадашњу посластичарницу „Зору“, а данашње „Зорино унуче“. Традиција дуга скоро осам и по деценија и данас постоји, гаји и љубоморно чува. Зоран Доневски наследио је посао од својих родитеља Илије и Божике, а који су опет наследили посао од Илијиног оца Драгана.
– Деда Драган је из Македоније први дошао у Ужице још 1933. године. Те године је на тадашњој Житној пијаци, где се данас налази хотел „Златибор“, отворио своју посластичарницу, која се звала „Елита“. После неколико година преселили су се и моја бака са синовима Илијом и Мартином. Наставили су успешно да раде као посластичари и после Другог светског рата. На тој локацији је била све до 1952. године –почео је Зоран причу о легендарној посластичарници „Зори“.


Након тога, „Зора“ се преселила на главну улицу, на ћошак преко пута некадашње робне куће „Прогрес“ на тргу. Локација је била одлична, била је свима успут, и онима који живе у центру града, и онима који иду на Пору или на Забучје, или на Алексића мост. Постала је окрепљујуће место, али и место за велике сладокусце. Ко је једном јео укусне баклаве, урмашице, кремпите или шампите, као и сладоледе, стално је после долазио. Колачи су имали посебан укус, а седети на дрвеним столицама за три до четири дрвена стола, и уз све то пити лимунаду или бозу, био је прави ужитак.


Било је у то време, каже Зоран, још десетак посластичарница у граду, од њих до музеја и на старој аутобуској станици, која је била где је данас робна кућа „Београд“.
– Једни од ретких који су опстали из тог доба су моји родитељи, али само зато што су имали квалитет и традицију. Људи су схватили шта је квалитет у то време. Тај квалитет ће опстати, ја ћу га одржати, без обзир што је криза. Знам да се то одржава на цене, али нећу да мењам традицију – каже Зоран.
– Чича Мартин и мој отац су наставили тај посао. Наставили су да праве колаче, пецива и сладоледе по дедином рецепту. Отворили су на ћошку „Зору“, којој је име дао мој деда. Мој деда је волео да ради ноћу, припремао је пецива, а и колаче и јутра је често дочекивао. Волео је и кафане, па се или с посла или из кафане враћао у зору, па отуда и име „Зора“. У међувремену, од 1952. до 1955. године држали су код гимназије киоск. И данас постоји тај киоск, само не знам да ли је у функцији. Ту су се продавали колачи и пецива –каже Зоран.
Зоран и његова сестра најраније успомене имају баш из „Зоре“. Одрастали су уз мирис разних филова, колача и теста.


– Није имао ко да ме чува, па сам скоро цело детињство провео у „Зори“. Увек ми је било занимљиво да гледам како нараста тесто, а често сам се играо са тестом. И врло рано сам се укључио у посао. Имао сам 16 година, а моју сестру то није много интересовало. Правили смо, поред колача, сладоледа и пецива, и торте. Правили смо и торте за рођендане и свадбе, само што су тада биле само округлог и четвртастог облика. Данас их правимо различитих облика – сећа се Зоран свог детињства.
Ту, „на ћошку“, долазили су сви, и деца, и млади и стари, свих слојева. Сви су волели да поједу „Зорин“ колач или зимски сладолед. Знало се у срећно време да када су плате и у Првом партизану и у Ваљаоници, па и у свакој другој фирми, сви су редовно долазили.

На тој локацији је била све до 2001. године.
– Од тада смо моја супруга Мирјана и ја наставили посао, традицију. Променили смо име у „Зорино унуче“. Посластичарница је пресељена преко пута хотела „Златибор“, где је сада „Сателит“. Наставили смо традицију, све оно је што су моји правили, ми смо наставили, јер не треба кварити тај квалитет, тај бренд и традицију. Нисмо хтели да додајемо нешто. Та урмашица, баклава, кремпита или шампита се и даље прави по истом дедином рецепту. Не треба то стављати у заборав. Желимо да и млађе популације препознају квалитет – рекао је Зоран.

Али и одатле, после пуне три године рада се селе у Доситејеву, изнад Курлагине радње. Ту су били до 2015. године, а онда су се уселили у свој локал, где се и сада налазе.
– Поред сталних колача, правимо пецива, стандардне кифле, пекмезаре погачице, кифле са сусамом, увели смо рол виршле, рол пицу, сендвиче, панцероте, кифле са кремом и слично. Али, старе рецепте љубоморно чувамо. Ти рецепти се преносе са колено на колено. Деда и баба су правили колаче по тим рецептима из давнина. Долазе нам старе муштeрије са унуцима, а ако је неко био дете у време „Зоре“ на ћошку, он данас доводи своје потомство код нас. Смењују се генерације. Зато мислим да сви знају за нас – додао је Зоран са осмехом.


Данас у „Зорином унучету“ раде Зоран и Мирјана.
– Мира се није бавила посластичарством, али је од раније знала да меси колаче и разна пецива. Нико јој није помагао, учила је занат сама и од мене. Гледала је како радим и ушла у тајне посла. Имамо још увек тајних рецепата и многи би хтели да до њих дођу, али то је веома тешко. Ми их, још једном кажем, љубоморно чувамо. Преносе се са колена на колено и строго их чувамо. Можда не би толико опстали, да није тих рецепата. А она домаћица која је можда и добила тај рецепт, кажу нам, да и ако ставе све што пише по рецепту, колач не може да испадне као „Зорин“. Можда је другачије када је у питању количина, а и пећи су другачије код нас, него шпорети у кући – рекао је Зоран.
Зоран има ћерку на студијама и волео би да се она бави послом којим жели, а ваљда ће се наћи ко ће наследити тајне рецепте.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.