U NOVOM BROJU UŽIČKE NEDELJE MOŽETE PROČITATI…

gradska sala

Србија добро место за живот, ма какви добро, одлично…

– „Биће само трка у времену да ли је у праву ММФ или влада да ће Србија бити веома добро место за живот у 2016. или 2017. години“, рекао је Вучић новинарима и истакао да су сви показатељи из месеца у месец бољи –
Право да вам кажем, имам све мање воље било шта да напишем. Одавно сам схватио – узалуд је објашњавати, али настављам само зато што знам да има пуно људи који у овим поремећеним временима желе да чују истомишљенике, како би се уверили да нису полудели или, барем, да нису једини који су полудели… Шта рећи после ове Вучићеве реченице? Да ли живимо у истој држави? Може он сам себе да бодри поваздан, али, и хиљаду пута поновљена измишљотина, неће постати истина. Који су, црни, показатељи бољи из месеца у месец? Раст прихода од акциза? Баш ће нас то спасити, као и силни нови порези које најављују од првог јануара… Порезима ће покренути привреду? Од памтивека је повећавање пореза смањивало привредну активност, али коме то причати, када њих једино занима како намаћи 4-5 милијарди еура у наредној години за доспеле кредите и камате. Да ствари иду у потпуну катастрофу најбољи је показатељ буџет града Ужица и ребаланс, који на јучерашњој седници није прошао за један глас, такорећи издајнички… Буџет није прошао, не зато што су ти одборници свесна бића, па су гласали против, него неки од њих нису били присутни, имали су паметнија посла од пуког дизања руку како им централа каже. Два основна показатеља нашег градског буџета су даље смањивање новца за одржавање града, а повећање платних фондова и сличних издатака. Једноставно речено, за њихове плате ће да буде, а за уређење градске инфраструктуре – нема. То што порески обвезници не плаћају порез да би разни џабалебароши примали плату, него да би се град уређивао и развијао, то њих, очигледно, уопште не оптерећује. И, бићу потпуно искрен, у праву су што се око тога не секирају, јер када имају овакве кретене од суграђана, које под милим богом ништа не занима, осим ситне личне вајдице, и не морају ништа предузимати. Довољно је да долазе на посао, седе ту где су до краја мандата, платице ће, ваљда, бити, па, ако им се посрећи, можда чак и победе на наредним изборима… Народ ће им подилазити, у нади да ће некога из фамилије запослити у државну службу, дакле, све иде својим уобичајеним током, а то што смо пропали скроз, то је, многи ће рећи, судбина…
Док ово пишем, на тевеу иде уживо пренос са протеста широм Америке. У Њујорку блокиран саобраћај, у Вашингтону барикаде, у Фергусону на улице изашла национална гарда.. Медији преносе уживо, директно из гомиле која је заузела улице….
А наше племе? Мртвијем сном спава… Да ме погрешно не разумете, не заговарам протесте, и њих сам сит, само поредим. Американци увек нешто раде, смишљају нове производе, граде, буне се, боре се… Стално су активни, баш као и већина других народа, сви се труде да нешто у животу створе, само ми седимо и чекамо, неко пензију, неко државну службу, а већина – да падне плафон… Зато је и веровање у чудотворног месију у Србији постало национални спорт. Напросто, овде је све толико запуштено и упропашћено и свима је јасно да се нормалним путем не могу ствари поправити ни за милион година, онда, што је донекле и људски, једино преостаје да се верује у чудотворце, који ће једним потезом све решити… Будимо поштени, постоји и бржи пут, то су те „болне реформе“ о којима се деценијама прича, али наш народ тим путем не воли да иде. Џаба што су све бивше социјалистичке земље кроз то прошле, овдашњем живљу та је идеја потпуно страна и мрска. Сви би, ако је како могуће да све остане по старом, свако на својој позицији, само да се некако платице, саме од себе, барем утроструче..
И у тој силној жељи да се напредује тако што се ништа неће мењати, дођосмо до дана када је градски буџет потпуно застранио. И да ствар буде црња, нема никога ко ће макар јасно и гласно рећи како смо и зашто све око себе упропастили. А дефинисање проблема и суочавање са истином само је први од хиљаде корака који нас чекају. Не, нећемо га направити. А и што би, кад нам је добро. Ма какви добро – одлично.

Душан Ђуровић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.