НЕКАДАШЊИ ПИВОТ – ДРАГАН БАБИЋ МАШО
Драган Бабић Машо, седамдесетих година био је пивот у рукометном клубу „Севојно“. Љубав према спорту, а нарочито према рукомету усадио му је наставник фискултуре Ацо Јовановић.
– Он је 1970. године дошао у основну школу „Нада Матић“. По доласку у школу активирао је све школске спортске секције, рукомет, кошарку, одбојку и фудбал, а затим организовао свакодневна такмичења у свим спортовима између разреда. Ми смо по цео дан били на спортском терену „Наде Матић“, који је тек био направљен. Имала је и табела такмичења, све се водило, судили су ученици, наставници. Из тих секција наставник је вршио селекцију, тако да смо у сва четири ова спорта 1972. године били регионали прваци и ишли на републичка такмичења. И ту смо имали солидне резултате – сећа се Драган првих дана рукомета.
У рукометном клубу „Севојно“ почео је да тренира 1972. године, чим се уписао у средњу школу.
– Тада је било око десет нас који смо тренирали и чинило ми се да је клуб био у расулу. Тадашњи можда и најбољи пивот у историји клуба, сада покојни Зоран Нинчић, био је у војсци. У војсци је био и Младен Терзић. Ја сам дошао баш млад и пред почетак првенства нисам имао право да играм, али су ме повремено убацивали на туђе име – каже Драган.
За њега важи да је и он био један од најбољих пивота у клубу, јер је био чврст и стамен, док је Зоран Нинчић био ситније грађе, али како кажу, жилав, окретан и веома срчан.
– Нинчић није имао изгубљене лопте, али је врло рано напустио рукомет, мислим због посла – рекао је наш саговорник и додао да је у клуба је Рацо Јоловић, ведрио и облачио. Све је било типа: „ајде да се договоримо, али биће како ја кажем“.
Услова за тренирање није било. У свлачионици су били клупа и чивилук, а понекад је било топле воде. Нико никад није знао да ли ћемо имати опрему или патике до почетка првенства или МОСИ игара. Обично су им пред сам почетак у картонској кутији доносили патике и тренерке, а тренирали су у својој опреми или нађу негде неку опрему, како каже Машо, у неком ћошку.
– Није било и неког интезивног рада. Тренирало се два до три пута седмично, дошао или не дошао, и зато и није било неких резултата. Тренирали смо у Соколани, где терен није одговарао рукометним пропозицијама или у тадашњој Четвртој основној школи, данашњој „Стари град“. Мој први тренер је био Жико Ристићевић, Жико Зуб, који се вратио из Београда, а пре тога је играо за „Партизан“ и „Вардар“ из Скопља – казао је Драган.
Иако су били такви услови тадашњи рукометаши су били пуни ентузијазма. Наш саговорник памти путовања, са којих има доста анегдота.
– Та лига у којој смо играли, тадашња Друга српска лига, обухватала је и источну, и западну и јужну Србију без Косова. Често су се мењала имена. Када смо ишли у Нови Пазар често су биле туче, биле су то, како данас кажу, високо ризичне утакмице. Ваљда навијачи понесу играче, па они први почну тучу, а ми, наравно, не остајемо дужни. Занимљиво је да су они увек побеђивали на свом терену, а ми у Ужицу. На путовање се кретало испред „Паласа“ и углавном се путовало 4 до 6 сати, а возио нас је Рамо Нухановић. То је био аутобус, као онај из филма „Ко то тамо пева?“. До Сјенице се путовало до 6 сати, јер није био пута преко Нове Вароши. Ишло се на Рашку, Краљево, Ушће, Нови Пазар и на крају Сјеница. Једном путовали смо у октобру. Измолили смо да кренемо дан раније због утакмице. Спавали смо на Вапи, у хотелу „Борићи“. Било је лепо време и ми смо углавном кренули у џемперима, увече вечерали, седели у собама и играли карте, а ујутру када смо се пробудили снег нападао 40 цм. На неком брду је био терен и онда хајде пешке тако лагано обучени. Очистили су терен од снега и ту смо одиграли утакмицу. А једном приликом у Рашкој, дошли смо до Дома ЈНА, јер смо знали да је ту терен. Гледамо ми, само видимо фудбалско игралиште, које ту још раније било, а поред пијаца. Људи су нас лепо угостили, попили смо чај и кафу, и око 40 минута раније, кажу нам да почнемо да се спремамо и загревамо на фудбалском игралишту. На око 15 минута пред утакмицу излазе судије и дође један човек, који дуну у пиштаљку и нареди онима са пијаце да покупе робу, да се игра утакмица. Склонише и тезге и испод се указа рукометни терен. Дотерали су голове, ставили стубиће, закачили су неке канапе и ми смо одиграли утакмицу. Тако је то било почетком седамдесетих година.
Машове прве МОСИ игре су биле 1973. године и то оне јубиларне на Тјентишту.
– Из Ужица су били заступељни сви спортови и све нас је водио Килика. Сви смо спавали под војничким шаторима. Било је много такмичара, лепо време. Када смо били на теренима огласио се на разгласу спикер и каже да се моле све екипе и тренери да се врате у логор због кише. Сви се питамо какве кише када је 35 степени напољу и сунце греје. Чим смо стигли у логор, одмах је почело да грми, сева и пљушти киша. Прошло је за 15 минута и онда се вратимо на такмичење. За тих пет до шест дана, колико смо провели на МОСИ играма, такво време се мењало три пута. После Тјентишта, био сам по два пута у Бијелом Пољу и Пријепољу и једном у Бајиној Башти. Нисмо имали неког значајног успеха, увек смо били од 6. до 8. места. На тим МОСИ играма било је играча и клубова, који су играли у првој савезној лиги и у клубовима у иностранству. Али, Ужице је скоро увек побеђивало у укупном пласману, јер су доста медаља доносили појединачни спортови, попут атлетике и пливачи – подсетио је Драган.
Након тога рукомет је почео да се игра између средњих школа, прво између Педагошке и Техничке школе „Радоје Марић“, а онда се укључиле и Економска и Гимназија. Играло се сваке суботе. Из тих сусрета покупили смо неколико младића, који су хтели да играју рукомет и довели их у клуб „Севојно“. Мало смо ојачали подмладак, а неки су ушли у прву екипу. Тада су дошли голман Коштана, мало је играо Тихомир Петковић, Драгослав Петронијевић Перо, и други. И у клубу је постала конкуренција. Почели смо да тренирамо на Влајковим теренима, а у међувремену је дошла Корнелија из Београда и направила женску екипу „Текстилац“. Имале су много успеха, а ту су играле Ружа Вићевић, Мира Божић, Нада Ђорђевић, Рада Караичић, Душанка Златић, Миломирка Ћитић, Мира Туцовић. Ушле су у другу савезну лигу и ушле у прву, и тада је кренула еуфорија према рукомету, прво према женском, а онда се еуфорија пренела и на мушку екипу. Тренирали смо на истом терену и било је интересовања. И услови су се побољшали, имале су две свлачионице са две клупе, али није било струје, ни воде да се умијеш. Ишли смо у неко двориште на чесму да се умивамо, а нека нас је баба стално терала. Онда су увели једну цев и пружили кроз неко корито. Тако су се умивали и гости. Кренуло се озбиљније у рад, имали смо масовност, а тренер је био Слободан Гавовић. Сваког петка се имао састанак и договарали се ко ће да иде на утакмице, ко има довољно тренинга и ко је имао квалитета. Могли су да се бирају играчи, па тако петак смо дочекивали са неизвесношћу ко ће да игра. Ако се пропусти један тренинг, велике су шансе да тај не игра. Клуб је побољшао Драгиша Ристовић из „Слоге“ из Пожеге, као бек крило. Он је био врло брз, експлозиван и скочан играч. Дошао је и Такић из Прибоја, који је некада играо у првој савезној лиги, ту је био наш Љубиша, и били смо баш јака екипа. Међутим, тренер се ваљда није договорио са управом клуба, јер је тражио да му град обезбеди посао, па пошто није добио посао, отишао је из клуба. Ипак, доста смо научили од њега. Показивао нам блокаде, а уједно је и Корнелија радила са нама. Она је играла првој лиги и доста тога је знала и примењивала. Толико смо постали занимљиви ужичкој публици, да када се упоредо играле утакмице фудбалске и наше утакмице на Влајковим теренима, публика која је гледала фудбал окрене се и гледа наше. У том периоду председник клуба је био Живорад Жижа Веселиновић. Он је доста урадио за клуб и највише успеха смо имали 1975. године. Тада смо и први пут ишли на припреме на Јелову гору у зимском периоду, али се баш у то време разболео и преминуо. Њега је у стопу пратио Милија Ђуровић, који је био стално у управи клуба. Он је био директор Шумске управе и имали смо стално обезбеђен аутобус са 18 места, што је било довољно, а пристојно је изгледао. Те године када је Жижа умро, упали смо прву српску лигу, где су били јако клубови. Тада се у Ужицу играо најлепши рукомет. Улазак у прву лигу прославили смо у новој дворани Великог парка. И када је требало да пређемо у виши ранг, ми смо се опустили, мислили смо да ћемо победити, а изгубили смо. Тада се тренер наљутио на нас и напустио нас. После тога уследили су пехови, неки екцеси, па казне, имали смо мало победа, а дошле су и нове генeрације, а неки играчи су напустили рукомет. Дошло је до смене генерације. Када су они стасали, а то су били Милован Илић, Зоран Малешевић, Мирослав Милутиновић, Владан Бабић, Чоке и још њих десетак, екипа се мало одржавала у тој лиги и имала неког успеха. После сам и ја отишао у војску 1979. године. Екипу је преузео да води Вилма, а када сам се вратио из војске ту екипу сам водио ја и квалификовали се за јуниорско првенство Србије. Играли су са Партизаном и Звездом, али нисмо имали право на пласман, јер је Милија Ђуровић заборавио изводе из матичне књиге рођених. Играли смо лепо, оставили смо утисак, без обзира што су момци били деморалисани. Док је Вилма водио екипу, на једном јуниорском првенству, иако нису били први, Милован Илић је проглашен за нјбољег голмана. Њега, Зорана Малешевића и још једног из тадашње Јагодине, тадашњи селектор је изабрао за репрезентацију. Међутим, када су они славили увече уз вино и песме, селектор их је видео и одмах прекиржио – испричао је Драган и није изоставио прилику да помене голмане Славољуба Прљевића (голман парадер), Зорана Русовића, Шестовића из Крваваца, Познановића…
Драган није могао у исто време да обавља три функције у екипи и то капитена, и играча и тренера, док је имао породицу и посао. Почеле су честе промене тренера, али се озбиљније тренирало. Међутим, екипа је „пала“. Бабић је напустио ужички рукомет 1988. године, али су њега, Малешевића и Пјевића звали да дође у пожешки клуб, који се борио у другој савезној лиги.
– Сваки дан смо тренирали. Имали смо по један слободан дан и то после утакмице, а ја сам још радио по терену, одржавао лифтове, тако да сам кући долазио само да преспавам. Као пожешки клуб задржали смо друго место и следеће године се борили за прву лигу. Али, нисам могао више да издржим, па сам напустио. До 1993. године са Корнелијом сам тренирао рукометашице, али нисмо имали успеха, јер је у земљи тада био хаос. После тога сам напустио скроз рукомет, осим што сам играо по неку ревијалну утакмицу са ветеранима. Ишао сам да гледам утакмице, али када на једној утакмици клуб није могао да састави седам играча, па онда доведу неке играче са стране и плаћају им по 300 евра, а двојици, тројици из Ужица, скоро ништа, потпуно сам се разочарао и потпуно сам дигао руке од рукомета. Говорио сам да боље да дају наставнику 50 евра да тренира децу и можда направи неку екипу, али нико неће да слуша. Ми смо некада играли потпуно аматерски, једино док сам играо у Пожеги, имао сам неку надокнаду – рекао је Драган и додао:
– Сада прођем са унуцима кроз Велики парк, а спортска дворана ми делује некако хладна, нема више те топлине.
Звездана Глигоријевић
