Удаје се Јелена Костов!

- Гледам овдашње жутокљунце, који су добили какву кинту од родитеља или мазнули „напољу“, како отварају кафане и возе, пуни себе, мало боља кола… -

 

Stairway to Heaven
Немам појма ко је госпођа, али, чим се та вест налази на ударним местима најпосећенијих сајтова, мора да је у питању врло важна особа… А и Косово је постало члан УЕФЕ… Поново се цео свет заверио против „нас“. А заверио се и ЕПС, па веселој Србадији увећао рачуне, срећом, ту је премудри и предобри Вучић који, по кратком поступку, смењује директоре. Наравно, после смене, они више неће бити директори „ове“, већ „оне радне јединице“. Тако иду смене у Србији. Важно је да су људи виртуелно смењени, а што то није и у пракси, мање је битно, ионако се не да проверити. Баш као и са чудовишним привредним успесима. У медијима Србија сваки боговетни дан ниже успех за успехом, а у реалном животу то се не види, увек је тај сензационални успех забележен у тамо неком другом граду, далеко од нас…
И, отприлике би то било то. Укратко – гомила бесмислица. Наравно, тој гомили треба придружити и расправу око председничких избора. Као и увек до сада, поново се све своди на персонално питање, а програми не занимају баш никога. Зашто? Па, пошто су то све кандидати државних чиновника, програм је увек исти – да што више ојача државни сектор. Нама који нисмо на државним јаслама сви ти кандидати не нуде баш ништа, тако да не постоји ниједан добар разлог да се на изборе излази. Нисам се баш нимало примио на потурену причу да је најважније поразити Вучићевог кандидата. Наравно да ми се повраћа од овог отужног Николића, али, погледајмо чињеницама у очи, каква је разлика између његовог и Тадићевог председниковања? Или, овде у локалу, каква је разлика између ове актуелне булументе на власти и Дружине Пере Квржице од пре четири године? Никаква, ували се банда на државну плату, запошљава својту и партијске пријатеље, сваки други дан организују разне пригодне пријеме, обећавају брда и долине и помоћ од републике и ту се сва њихова активност завршава. Ту и тамо ударе по неку таблу, бетонирају какву ливаду, омалају неки мост, да би показали колике су патријоте и колико волу овај град (и околна села). Наравно, у тој љубави увек предњаче они који су одрасли по околним брдима и планинама… Да ме погрешно не разумете, нису рођени у граду ништа бољи од брђана, иста је то банда, јер је циљ само један – државна плата и због ње би наше Велике Србенде делиле канцеларијски сто и столицу и са Албанцима (по србски – Шиптарима) ако треба, па што онда не би складно живели калдрмаши са онима из Сјеништа или Кратова….


Какву корист имамо ми који цео живот живимо ван тог клијентелистичког круга? Никакву. Баш причам са мојим вршњацима ових дана. Када смо постали пунолетни умро Тито, дошли кредити на наплату и Југославија истог момента банкротирала. Када смо мало неке школе завршили и почели да радимо, дошао Милошевић, потерао раднике на улице, почео распад државе и о раду више нико није мислио. Када смо почели да заснивамо породице, била хиперинфлација, санкције, ратови. Када смо били у најбољим годинама, било бомбардовање, када смо ушли у зрело доба, дошла Светска криза, и, ево нас, примакла се пензија, деца одрасла, прошао цео животни век, где си био – нигде, шта си радио – ништа. И још сад дођу неки шиљокурани на општинске функције, са дебелим платама, а на улици не умеју да кажу добар дан. Због свега тога, и скоро сви моји вршњаци постали су, у међувремену, државни службеници, буквално се на прсте могу избројати људи који раде у производњи и приватном сектору. А зна се како се опстаје и напредује у државном апарату – ћути и клемпај. Пошто и сви озбиљни токови новца већ деценијама теку око државног апарата, логично је што у држави нема никаквог напретка и што сваки дан личи на онај пре њега. Зато живот у Србији постаје ужасно досадан. Гледам овдашње жутокљунце, који су добили какву кинту од родитеља или мазнули „напољу“, како отварају кафане и возе, пуни себе, мало боља кола, а веселници нису свесни да ће сва та фурка трајати пет до десет година, а онда ће на њихово место доћи неко ко ће имати година колико они сада, и тако у круг.

То је живот у српској провинцији. И тако ће бити док се не десе тектонске промене у држави, а њих нема ко да изведе, јер је врло мали број за њих заинтересован, а још мањи број је оних који знају како би те промене требало да изгледају. Србија живи један чудан шизофрени живот, већина чезне за Европом или некаквим другим „бољим животом“, а суштински, сви би само да им се повећа плата, а баш нико не улази у суштину зашто су мале плате. Постоје и за то лаконска објашњења, једни кажу да су нам политичари покрали паре и изнели напоље, други кажу да паре узимају „газде“, што се своди на исто – и даље се сматра да ми добро радимо и производимо, а да нас „они горамо“ поткрадају. Нико и даље неће да погледа истини у очи и призна да ми као народ стварамо недовољно за пристојан живот, управо због тога што одржавамо одавно пропали систем заснован на државној својини. Колико сам само хиљада пута написао и изговорио ове исте реченице… И самом себи сам постао досадан, а ствари се ни за јоту нису промениле. Ако изузмемо оних пар година на почетку приватизације, које данас сви некритички пљују, све остало је агонија и обично тапкање у месту. Е, да, ту и постоји разлика између напредњачке власти и оних пре. Док су владали Тадићеви, нису се доводила у сумњу основна демократска питања и слободе, а данас је и то бачено под ноге и брутално згажено, па слободно можемо рећи да се не вртимо у круг, већ назадујемо.
Наравно, то су више стилске нијансе, јер када неко упадне у тамну јаму, сасвим је свеједно да ли је дубока 12 или 16 метара. А још када поносно устврди да му је у њој много лепо и да нико у свету такву рупу нема….
И тако ми већ деценијама блејимо, надмудрујемо се у виртуелном свету и прегањамо се сваке четврте године ко ће бити бољи управник ове наше обожаване рупчаге, уместо да смо одавно почели правити степенице. Степенице ка небу…
Сизифе… Србине…

Тони Станковић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.