УСПЕШНИ УЖИЧАНИ: СЛАЂАНА ШУМАНАЦ, БЛУ МУН

sladjana Šumanac

ИЗ НОВОГ БРОЈА УЖИЧКЕ НЕДЕЉЕ: СЛАЂАНА ШУМАНАЦ, БЛУ МУН

Новац није најважнији

Нашу суграђанку, Слађану Шуманац, њене колеге предузетници уврстили су међу педесет најуспешнијих пословних жена у Србији. Будући да више од две деценије успешно води пекару Блу мун, која је за ових двадесет година постала један од најпрепознатљивијих прехрамбених брендова у Ужицу, са Слађаном Шуманац смо разговарали о њеним почецима и мотивацији за ширење бизниса.
УН: Какви су били почеци тих деведесетих година, када сте отворили прву пекару Блу мун у Ужицу?
– Као и сваки, и мој почетај је био тежак, нарочито ако се посматра са економског аспекта, а са друге стране и са аспекта мог личног живота тих година. Ја сам у моменту када се све то дешавало, и када је мој супруг врло млад, у 35 години, настрадао у саобраћајној несрећи, остала сама са сином и ћерком од седам и две године. То је заиста била огромна криза, коју сам морала да превазиђем у ходу. Или да потонем и почнем да се жалим зашто мени, зашто мојој деци, или да зароним у воду и кренем из све снаге да пливам и некако спасем шта се спасти може. Ја сам борац у животу, имам неку врсту луде енергије и мислим да ме је то погурало. Не волим да губим и мислим да је то одредило мој некакав начин живљења, који негде и данас траје.
УН: Шта је то што су ваше колеге предузетници маркирали у вашем пословном животу, па сте доспели на листу педесет најуспешнијих предузетница у Србији?
– Мислим да је у питању једна трајност. Ја, ево, трајем 21 годину у овом послу, а имала сама и пре тога, пет година искуства у приватном бизнису. Мислим да је трајност, квалитет и жеља да се нешто створи и да се послује по принципима и начелима једног нормалног и уобичајеног начина пословања, нешто што су моје колеге препознале, а вероватно и што сам жена и што су моји почеци везани за период када је уопште било мало приватног посла, а самим тим врло мало жена у приватном бизнису. Мислим да је та моја нека одлучност и храброст да уђем у нешто што нема известан ток, да је то нешто што је определило моје колеге да ме сврстају међу 50 првих жена у Србији у бизнису. Не по материјалним мерилима, већ држећи се критеријума на који начин сам све то урадила.
УН: Да ли сте морали да учите нешто што о овом послу нисте знали, што су изискивала нова времена у пословању и у односу према људима, али и према запосленима?
– На почетку нисам имала никаква основна знања о овом послу. При том врло је мало било литературе о некаквом приватном предузетништву и управо је знање било то што ми је највише недостајало. Посећивала сам све могуће врсте едукација, семинара, стално сам желелела да сазнам како се то ради у свету, много сам читала. Мислим да је знање у данашњем послу нешто што је веома важно. Стално морате да будете креативни и да тај ваш посао стално пакујете и препакујете на један нов начин.
УН: Живимо у мушком свету, да ли жене морају да раде дупло више од мушкараца да би се доказале у послу?
– Морате бити дупло озбиљнији, дупло посвећенији, зато што је пуно Неверних Тома. Стицајем околности, у овом послу, мене нису оцењивале колеге, више су ме оцењивали потрошачи мојих производа. Ја сам им са своје стране давала квалитет, моји запослени квалитетну услугу, а потрошачи су ти који су мени лично помогли да овај посао успе. Наравно, сви ми крећемо у посао због егзистенције, али мој мотив није голи новац. Мој мотив је да направим нешто квалитетно, да нешто градим, да урадим нешто што ће да траје, да има неку препознатљивост и да од тога што више људи има користи. Да то у крајњем случају осети и друштвена заједница у којој живим, да осете моји запослени и моја шира породица. Веома је важан тај мотив из кога човек креће да нешто ради. Ако је мотив само новац, то, чини ми се, буде тежи пут. Новац увек дође, питање је колико га желите и у којој мери вам је потребан, а ја мислим да за један нормалан живот не треба превише.
УН: Не може да се чује у граду да се запослени у Блу муну жале на плате или на неисплаћене зараде. Ко су ваши запослени, како их бирате?
– Ми смо једна велика породица. Код мене у фирми ради 22 људи, укључујући мене и моју ћерку која се сада вратила у посао, и већина тих људи је преко петнаест година у фирми. Имамо неке који су од самог почетка са мном и њих наши суграђани добро познају. Ту су дошли као сасвим млади, са 18 или 19 година, а сада су то зрели људи са одраслом децом. Пуно деце се родило у тој нашој фирми. Мислим да се они добро осећају, да знају да припадају негде, да постоји неко коме су они важни. Мислим да су запослени веома важан сегмент пословања. Ако је мој запослени задовољан, он само може допринети мом послу, ако је незадовољан не постоји ништа што га може натерати да ради добро. Поред најбољег производа који имате, ако онај који га продаје или га прави, не уради то на квалитетан начин, ни од вашег посла нема ништа.
УН: Шта се тренутно производи у пекарама Блу мун?
– Наше пекаре нису класичне пекаре, као што Ужичани добро знају, ми немамо хлеб, немамо пецива. Производимо пите и буреке рађене на традиционалан начин. Ручним развлачењем кора се баве врхунски пекари. Имамо слатки, слани, посни и мрсни програм. Имамо, наравно, неизоставну ужичку комплет лепињу, коју чувамо да је случајно не покваримо, јер је она постала планетарни хит, па волимо да се њој посвети посебна пажња и да остане таква каква јесте. Мало експериментишемо у тим питама, правимо их на овај или онај начин, али углавном не одустајемо од традиције, не користимо никакве адитиве, никакве побољшиваче, значи брашно и вода, бесквасна теста, и трудимо се да то заиста могу да поједу и деца и одрасли и да нема никаквих додатака нездраве хране. Учесници смо доста сајмова и манифестација и добили смо доста признања и награда. На етно сајму у Београду смо, рецимо, награђени за хељдопиту од бундеве, на Новосадском сајму за питу са вишњом, за бурек, за зељаницу, тако да нам учешће на сајмовима служи да се одмеримо у односу на друге. Где смо, докле смо стигли и да ли се тај наш квалитет и даље вреднује. Мислим и да то наши купци умеју веома лепо да препознају. Колико год да се отвара, и нових пекара, и нове понуде у граду, нашој традиционалној пити и буреку наши купци остају верни.
УН: Да ли сте задовољни оним што сте до сада постигли и шта бисте поручили младим предузетницима који тек улазе у бизнис?
– Задовољна сам, ако посматрам са позиције како сам почела и у каквим условима. Стално понављам да је ово једно нестабилно тржиште, а за сигуран бизнис је најважније да имате стабилно тржиште. Овде то, нажалост, није ситуација, тако да сам у том смислу и задовољнија постигнутим, него што би требало да будем. Оно што бих поручила младима који сада крећу у бизнис је да не преписују туђе бизнисе, да не отварају оно чега има много и да буду веома креативни. Тешко је данас нешто ново измислити, али могу се старе ствари препакивати на наш начин. Велике паре ће да дођу или неће да дођу, а ви ћете много да се потрошите чекајући да тај новца дође и да пропустите бројне друге шансе. Зато мислим да свако треба најпре да се окрене око себе и каже шта је то што би он волео да ради, што би желео да ради, што би тржиште купило, и тек онда да уради озбиљну анализу и да крене, јер у данашње време је јако скупо ући у посао, а још скупље изаћи ако он не успе.

Љ.К.

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.