UVODNIK 900-e UŽIČKE NEDELJE

900_mug-re31f27a20eb14e73befeaffa9557bf27_x7jgr_8byvr_324

900 ГОДИНА САМОЋЕ

Риљај, Лазо

– И, утом стиже и 900-и број. Да смо ми нека озбиљна новина и да живимо у нормалној држави, пало би неко озбиљније весеље, овако – риљај Лазо, већ од петка крећу припреме за 901-и… До хиљадарке –

900 бројева Недеље. Први број требало је да изађе у новембру 1993, али смо морали да сачекамо неко­лико месеци, да прође она Мило­шевића лудачка хиперинфлација, па се први број појавио у проле­ће 1994, пре 21 годину. Коштао је, ако ме сећање добро држи – ди­нар. Једна марка, један динар.

Дивно време за излазак но­вина – хиперинфлација, рат, нео­правдане и ничим изазване санк­ције… Шта да се ради, нико од нас не бира када и где ће се родити… Не без поноса могу рећи да је Не­деља била прва приватна локал­на новина у Југославији, неколико месеци раније појавио се часопис Време, све остало финансирала је држава пореским парама, скоро као и данас… Идеја Недеље од првог дана била је иста и једно­ставна – да живимо од продаје но­вина и слободно пишемо о свему што мислимо да је важно.

За то време, све друго се про­менило. Убзро је нестала Југосла­вија, ратови, хаос и санкције по­трајале су још пуних 6-7 година. Ко се још сећа редукција струје, када смо дремали у столицама и чекали да за четири сата, кад нам Другови пусте струју, урадимо припрему на, тада најмодерниј­им, 386-ицама…

И када је бомбардована Срби­ја, Недеља је излазила потпуно нормално, за разлику од држав­них медија, које су, за нерад, та­дашњи локални властодршци обилато финансирали пореским парама. У предвечерје 5. окто­бра паре су почели да деле разни странци и опет су за кеш у првим борбеним редовима били исти државотворни медији, а Недеља је, као и свих година, размишља­ла само о томе како припремити што читанији нови број….

После је дошло демократско просветљење. Банда из СПС-а, ис­поставиће се за кратко, изгубила је власт, али ни ови нови, част из­узецима, нису били много бољи, ако нису и гори. Деценијско испи­рање мозга социјализмом на овим просторима оставило је трајне ге­нерацијске последице. Свашта је власт, уз свесрдну подршку наро­да, као, мењала, а све у чврстој ве­ри да ништа не промени.

А онда дође и чувена светска криза за коју су разни дегенерици на власти говорили да је то наша велика шанса, да нама нико ниш­та не може, јачи смо од судбине и том стилу… Ратови некако и про­ђоше, а та наша велика извозна шанса, изгледа, чврсто је решила да остане у овим крајевима, па ко дуже издржи, или ми или она.

Уз кризу, убрзо нам стигоше и нови усрећитељи на власт. Пређо­ше преко седам брда и седам до­лина и од силних питомих крајева, они баш нас нађоше да окупира­ју… Раде властодршци између 26 и 28 сати дневно у силној жељи да усреће поданике, али, не да се ни народ, не могу они толико днев­но радити, колико наш човек мо­же џаба лежати или џаба радити, скоро да је свеједно…

Вала, шта нас све није снашло за ових 20 и кусур година, само нам још нека озбиљна природна катаклизма фали…

И, утом стиже и 900-и број. Да смо ми нека озбиљна новина и да живимо у нормалној држави, пало би неко озбиљније весеље, овако – риљај, Лазо, већ од петка крећу припреме за 901-и… До хиљадарке…

И, морам да забележим, увек када су ови округли јубилеји, се­тим се реченице мог пријатеља, правог Ужичанина, покојног Тоше Ђурића, кога сам срео на Слануши када је изашао први број: – Нећу сад да ти честитам, честитаћу ти када изађе десети број…

И тако, све до хиљаду и неког… Увек на почетку.

Душан Ђуровић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.