“Мобилни“ ашчија

- Човек, док је жив, рођен је да ради, док га руке, ноге очи и глава служе -

СУГРАЂАНИ: Алекса Бугариновић

Aleksa Bugarinovic

Као сваки добар мајстор, и Алекса Бугариновић, познатији по надимку Ацо, увек је незадовољан својим послом, али не и онима који му радо и од срца дају сугестије. Он зна да све увек може бити боље, лепше, мирисније, слађе, укусније. Промене најчешће доводе до бољег резултата, па и да свако јело буде по свачијем укусу.
Мајстор Ацо је из села Поточања, лица увек препланула, не толико од сунца већ више од промаје, ветра, кише, мраза, а највише од ватре над којом је често нагнут, док му у лице јара топлином бије, а штити се качкетом који му је на глави и лети и зими, и кад је лепо и кад кијамет и олуја бесне.
– Ацо, изгоре ти месо… Загоре ти ручак! – рећи ће неко у шали или злурадо, у пролазу.
А он ће на то, осмехујући се, одговорити, док непогрешивим оком одмерава печење на ражњу или на роштиљу, са чашицом поред себе:
– Нека, нека, ништа се ти не брини, све је под котролом; а кад га будеш јео, онда ми се јави и реци да ли му нешто фали!
И заиста, све што ради, из свега настаје савршен, ваљан и поштен посао.
Зна да сече, реже, гули, шури, чисти, пече, сервира, и на столове изнеси ако нема друге послуге, па ће и судове да опере, ако треба, и у три воде, кад је премасно.
Ничега се не стиди и не либи, само да што боље све око послужења и угодности гостију за трпезама буде. Па и двориште да почисти, и траву да подшиша – кад нема ко то да уради.
– И краву ћу да помузем, ако је газдарица отишла код фризера или педикира да се уреди за свечане прилике. Ако треба и шталу да очистим – говори са загонетним осмехом, светлећи при том очима, као лучевима.
Не одбија чашицу, увек му је допола попијена, па се може и долити и још мало отпити, зато се и не може погодити да ли му је то прва или ко зна која!
У ужичком крају је Ацо чувен као путујући, летећи или такозвани „мобилни“, односно модерни мајстор, универзалац, за све што коме треба.
Сину је препустио печерњару у селу, а он се посветио припремању свадбеног, славског, рођенданског, вашарског, страначког, породичног славља, весеља, разних облика свечаног окупљања, али и за обреде обележавања тужних растанака, испраћаја, уз јело и пиће.
И тако већ више година. Његов телефон у свако доба „зна“ да зазвони, па и кад домеће жар са распаљеног мангала или кад промућканим пивом из флаше прска по већ поруменелом бравчету – да печење испадне што укусније. Ипак највише позива стиже му из златиборског и бајинобаштанског краја.
Кад оде, нема га, понекад, да се кући врати и по неколико дана. Увек је са својим понудама и на Сабору трубача у Гучи, где га посетиоци препознају и по изгледу и по његовим угоститељским „чаролијама“.
А сетили су се њега, прича, и демократе, двехиљадите, када су одгурали са друштвене сцене „јагњеће бригаде“. У наступу победничке еуфорије позвали су га да пече вола на ражњу. Неки су, опијени победом, мислили да је то исто што и пећи јагње, па се чудили кад им је рекао да морају дубоко копати за носаче за ражања – „демократски“ во је био тежак преко 400 килограма.
– Или копајте довољно дубоке рупе или од печења нема ништа, можете га јести, ако тако хоћете, и спрженог.
Тек кад су видели колико је простора волујско месо заузело, погели су главе. А он им је добацио отрежњујуће речи, као у шали:
-Ако хоћеш на власт, мораш знати да владаш. Није то исто као вући утовљено говече за реп!
И нико боље од њега не зна да припреми војнички пасуљ, свадбарски купус, тако да прсте полижеш. Укисели купус лети тако да га познаници моле да и њима остави по главицу-две.
– Није то тек, неки мисле, да само у земљани лонац натрпаш што више меса па да се с њим сликаш. Мора да се зна колико чега и каквог меса, ни пресушеног ни сасвим сировог, него умерено надимљеног, па ред по ред, с мирођијама, пажљиво слажеш и, да се зна, ни воде превише ни премало, него све то дозирано. Важно је и на каквој ватри да га куваш, а не само да цепаница што више наслажеш!
Сваки мајстор има неку своју тајну, па и он, и не мора је, вели, одавати него по укусу јела које припрема свако правог мајстора може препознати.
– Ако сам универзалац, не приличи ми да кажем да сам професионалац – додаје. – Професионалац је Ђоковић. Мада, у неку руку, могао бих и ја бити професионалац, са овим кухињским посуђем и алаткама, као што је он са рекетом и тениском лоптицом.
Кажу да му нема равна у широј околини. Не поставља никаве друге услове за посао, осим оних који су нормални за припрему доброг оброка или за обављање других услуга које спадају у делокруг његових „надлежности“.
Свакоме се, ко год га позове, људски одазове: некоме и да му набави прасе, јагње, теле, јуне, некоме да му буде главни ашчија за породична или друга групна свечана окупљања.
Није лаком на новац, него ко шта да, као некад „народним пастирима“ кад крену по селима да свете водицу, прекађују, крштавају или врше друге верске обреде: неко овлико, неко онолико, а неко николико.
Народ га и по томе зна и препознаје. Ово је време беспарице па се уобичајило и давање у натури, мало сира, кајмака, сланине или других намирница које домаћину у кући могу да претекну.
– Човек, док је жив, рођен је да ради, док га руке, ноге, очи и памет служи. До тада ћу и ја радити све што човеку доликује.
Показује домаћина код кога управо пече прасе на ражњу озиданом од камена и са електричним погоном.
-Ево, никад овуда нисам прошао а да неко од његових није био у малинама. Још снег није окопнио, а они су у малињаку, и све до сада када свечаним ручком за све који су му помагали у брању малина обележава крај бербе, у време кад су малине већ у хладњачама а зарађени новац на жиро-рачуну. То се назива радним навикама.
Поваздан се бори са димом, промајом, снегом, ветром, летњом врућином, жегом, и роштиљском ватром или поред пекарске фуруне, док са ужареног угљевља избија пара од капљица масти или лоја са румене покожице, још мало па печеног прасета или јагњета. Испарења га уједају за очи, пеку усне, жаре му одавно преплануле образе и опаљене веђе, у свако време, било да је напољу хладно или вруће.
Радећи, никад не гунђа, јер за свако печење он увек има најбоље решење. Никад не одбија чашицу кад дометне жар или преврне месо на роштиљу. Уз ракију, вели, увек оживи сваки разговор, и оних који су ангажовани на послу али и кад наиђе неко доконо причало.
У дане поста или ради или не ради. Тада се окрене другим пословима код свог, подоричног дома, у селу Поточању, изнад раскрснице где се скреће према селу Крвавцима и Дрежнику – такозваним Влајковим путем.
– Дружба је дружба, служба је служба – каже на крају, док прилази ражњу, са флашом мало отпијеног и промућканог пива и кажипрстом на отвору грлића, да попрска већ румени „залогај“ и, по ко зна који пут, надише се одавно мирисним печењем засићеним плућима. А одоздо, испод ражња, жеже огањ од старих сувих пањева и клада.

М.Ј.

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.