Ужице памти хероје Кадињаче

- Раднички батаљон је својом испољеном одлучношћу стао раме уз раме са славним спартанским јунацима. Да би сачували живот других, свесно су жртвовали свој. Да би остварили нашу будућност, одрекли су се своје -

ОБЕЛЕЖЕНО 76 ГОДИНА ОД БИТКЕ НА КАДИЊАЧИ
У Спомен-комплекс Кадињача обележено је 76. година од битке на Кадињачи, 29. новембра 1941. године. Венце су положили представници Војске Србије, града Ужица, СУБНОР-а Србије и њихове подружнице, потомци и многи други.
Видосав Кнежевић, заменик председника СУБНОР-а Србије, рекао је да је „лажна дилема да ли је могао, морао или требао голоруки народ да иде на тенкове“.
– Морао је, требао је и хтео је! Прећуткују чињеницу да је Војска Југославије, као и многе веће силе у Европи, за само шест дана капитулирала и у заробљеништво одвела 350.000 војника и официра, и око 200 генерала. Тај голоруки народ се сам организовао у почетку у партизанске одреде да би крај рата дочекао са корпусима и армијама. Заједно са нашом браћом из Црвене армије ослободили смо целу Србију и тадашњу Југославију. Ти наши хероји су помогли да Србија стане раме уз раме у ред победника, као што су њени преци 1918. године били уз победнике. СУБНОР Србије се поноси тим херојима Ужица – рекао је Кнежевић.


Тихомир Петковић, градоначелник Ужица, рекао је да се са великим пијететом одаје пошта припадницима Радничког батаљона, који су бранећи одступницу Врховном штабу НОБ-а Југославије, партизанским одредима и болници, бранили и Ужичку републику, једину слободну територију у Европи.
– Железничка, пекарска, кројачка, обућарска и ткачка чета пружили су херојски отпор далеко надмоћнијем непријатељу са вером да је слобода вредна сваке жртве. На Кадињачу се кренули радници, како је то неко једном рекао, који су били борци ван радног времена, са циљем да бране свој кућни праг, своје породице, своје достојанство, које је нераскидиво повезано са слободом. У строју није била само чета радника Фабрике оружја и муниције, који су седам дана пре битке изгинули у трезорима приликом страшне експлозије. Судбина је борцима Радничког батаљона, међу којима је било и оних који честито нису ни детињство проживели, доделила улогу коју су храбро одиграли, следећи уверење да је исправно жртвовати се за идеале, слободу и будућност многих генерација. Сећање на страдале Радничког батаљона је наш дуг и дуг генерација које долазе. Најмање што можемо да учинимо је да одамо поштовање њиховом чину храбрости и оданости, вредностима које немају цену и јачају нашу веру да ниједна жртва на Кадињачи није била узалудна. Ужице памти хероје Кадињаче и са поносом их сећа – рекао је Петковић.


И државни секретар у Министарству за рад, за запошљавање, борачка и социјална питања Негован Станковић одао је почаст погинулим на Кадињачи 1941. године.
– Питом је златиборски крај, вредни су његови домаћини, поштени честити људи. Да могу бити храбри и одважни ратници доказали су на данашњи дан пре 76 година, када су своју приврженост отаџбини преточили у борбу за слободу и ушли у историју бескомпромисних бораца за њено остварање. Народно-ослободилачку војску су чинили претежно млади људи, непоколебљиви у одлуци да се супроставе знатно бројнијем и технички опремљенијем непријатељу. Успели су да готово голоруки ослободе ове крајеве од далеко надмоћнијег непријатеља и створе прву већу ослобођену територију на тлу окупиране Европе. Створена је Ужичка република од стране обичног народа, који се дигао на устанак бранећи кућни праг, али и достојанство и част своје државе. Током 67 дана континуиране слободе, ослобођена је и Фабрика оружја и муниције, која је 1941. године била једина фабрика у овом делу Европе где се производило оружје за борбу против фашизма. Ужичка република је постала и остала симбол отпора, али је битка на Кадињачи остала вид војничког страдања и пожртвовања. Андрија Ђуровић и Душан Јерковић кренули су стопама својих славних предака и поступили, за већину људи неразумно и нелогично, одлучно да се боре до последњег човека, знајући да ће сви погинути – рекао је Станковић и посебно истакао да то нису били обични људи, да то није било каква борба, већ најсмелији борци и борба која је била кључна за опстанак наше државе.


– Ови посебни људи, Ужичани, Босанци, Орашани, радници, артиљерци и други, страдали су до последњег бранећи Ужичку републику, зарад вишег циља. Нису чекали смрт, већ су јој снажним јуришом кренули у сусрет. Исказаном храброшћу ушли су у ред бесмртних хероја НОБ-а. Раднички батаљон је својом испољеном одлучношћу стао раме уз раме са славним спартанским јунацима. Да би сачували живот других, свесно су жртвовали свој. Да би остварили нашу будућност, одрекли су се своје. Ужичка република је пала, али не и морал наших ратника. Они су наставили да корачају путем борбе за коначно ослобођење, који су уткали њихови страдали саборци на Кадињачи. Та битка је омогућила да се после четири године изборе за слободу. Ти храбри борци Радничког батаљона одредили су будући пут Србије. Наша држава нема другог пута, осим антифашистичког. На том путу нас није ништа могло поколебати, јер се борба против фашизма никада није доводила у питање. Да би спречили да се то понови, морамо извући поуке из своје прошлости, научити како се треба понашати према свом брату, комшији, пријатељу који другачији мисли. Морамо престати да се делимо и међу собом уништавамо – рекао је Станковић и свој говор завршио: Смрт фашизму, живела Србија!

З. Г.

  

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.