Užičke zidne novine

Nova rubrika u Užičkoj nedelji „Užičke zidne novine“

iz pera užičkog pisca Dragana R. Filipovića

fipa prvi prilog obe strane

МАЛА СВЕТА РЕКА

1.
У Пустопољу, пред кланцем који зову Љутица, креманском алхемијом од више потока настаје Ђетиња. После Склопова, пред Биоском, Карачица јој јача струје и даје води онај тамни тон омиљен код кркуша, вретенаца, поточних мрена и гујаваца.
Добра је то мешавина вода Таре и Златибора, планина око којих смо се свили у нади да се више нећемо селити; ни због природе, ни због људи.
Коњска река је превалила далек пут да би тој текућој чаролији дала име и својства. Где се беле букови, то се древна Цетина указује; где се пастрмка избацује, то се тарски извори свежином размећу.
Сведочити томе, велика је привилегија и чиста радост.
Та игра, тај плес, седамдесет четири километра је дуг; све док се код Пожеге не преокрене у Западну Мораву.

2.
Око наше Мале свете реке, одавно се живело и свако друштво из краја правило је своја светилишта у своје време; док их силнији, бројнији или љући не разјуре и не успоставе своје светиње.
Има записа у којима искусни упозоравају путнике и пустолове на опчињавајућу моћ Ђетиње и Ужица, и на осећај тескобе и губитка кад дође време растанка. Нико ниједне не проговара како је нама, чије су телесне течности на њеној води засноване а око признаје лепоту само ако је неком завијутку Рајских отока налик.
А ето, растајемо се.

3.
Свако наше покољење, с разлогом, својата тајна места Ђетиње и благотворна дејства ноћи проведене уз ватру заложене у окриљу стене, на древном путу за Босну и Дубровник. После тих неколико сати, чини се да смо заувек овладали вештином разумевања тишине и жамора реке, а повезаност с пријатељима с којима је ватра дељена траје ма куд нас живот разбацао.
У сваком покољењу Мала света река има своје чуваре и тумаче, и своје скрнавитеље.
Далеко је она од моћи Ганга. Ни близу Нила, чак ни Јордана. Опет, ми светију немамо и није лепо да је поредимо с познатим и признатим водама, које утеху својим људима нуде. Кад би смо јој пружили прилику, кад би смо јој указали мало поверења, заштитила би она нас од ових зломислећих ситнурија узвитланих око наших глава.
Јер, ми њу чинимо већом, она нас бољима.
А све ми се чини да се растајемо.

4.
Имамо језеро, вештачко; хвалили смо се лепотом његових залива, бојом и укусом горске воде.
Процветало је у бојама недостојним те лепоте, напунило се чемером.
Већина рибара и купача, напустили су га; чак и они што су темпирали полазак из града да стигну на језеро десетак минута пре зоре, кад птице почну с узнемирењем света, и поздраве прве значе сунца радошћу и унутрашњом песмом.
Увређеност је узела маха; у том стању, напречац би смо се растали.

5.
Љутили смо се на сва села узводно, беснели на окупацију језера у Врутцима и расправљали се око решења.
У тој расправи, мало смо превидели да то што су нам урадили ти узводно, није ни делић оног што смо ми урадили низводнима.
Има ли дете из Севојна право да доживи гацање бистрим плићаком пуним кленова и испод камена улови свог првог речног рака? Је ли страшно замислити пливање Ђетињом код Злакусе, љубависање Пожежана код врбе на сто корака од моста?
Значи, растали смо се с Малом светом реком испод Ужица и изнад Стапара…
Остао је кањон да се гледамо и питамо до кад ће наша веза трајати.

6.
Стапарска клисура је дуга око седам километара; кањонски део је знатно мањи, пар километара највише.
Јесте леп, исцељује, али је незнатан део реке Ђетиње. А све идеје било кога о ма чему почињу и завршавају се у њему.
Будимо мангупи: немојмо маштати о светском мушичарском првенству у Кањону, већ испод Ужица, у Ади рецимо. Или у самом граду. Немојмо стазе здравља трасирати само навише; имало би и доле лепих места, да није наноса и мириса, који ниједној води не приличе.
Кањон је сићушан, драгоцен. Код Скакаваца се скупио на неколико корака ширине реке и оно мало трасе остале од старе пруге; просто не можеш да схватиш где се завукла она лисица, која је претрчала до стене једног росног јутра.
Ако све жеље и намер у њему остваримо, растаћемо се и с тим делом.

7.
Од великих седамдесет четири километра Мале свете реке, само смо с кањоном у љубави. Жмуримо на просту истину да нам вода из горњег слива и Врутака тече кроз прсте кад се умијемо на Сунчаном виру.
Верујемо да вода преливена преко хиљаду каменова постаје чиста; не желимо да проверимо је ли то стварно тако на хиљаду првом камену испод Ужица.
Уши су нам пуне воде Рајских отока и не можемо да разумемо упозоравајући шапат реке. Далеко је она ноћ у којој смо се, уз ватру и невидљиво присуство Николе Алтомановића, узајамном разумевању учили.
О растанку она шапуће, и о својој смрти.

8.
Ако Ђетиња попуно умре, биће то вечити жиг на покољењу које данас око ње живи. Ако је очистимо, стичемо право да се хвалимо док се Земља врти, стичемо основ за напредак у свему осталом.
И, овде се не ради о „сређивању“ Врутака и оно мало узводног; Мала света река се у целини, у свој крхкој лепоти, у нас узда.
Једаред и за један пречистач говорили смо различитим језицима и нисмо га направили; Ђетињу молим за још један напор, за још коју реч на језику који сви на њеним обалама разумемо.
Шапни, Мала света реко, ако мислиш да од становништва постанемо људи.

Драган Р. Филиповић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.