Виртуоз на стаклу

- Ми смо занатски уметници – Поводом оснивања 300 година Санкт Петербурга, био сам позван да радим један хотел „Балтичка звезда“, у заливу где је Путин направио куће и рестаурирао један замак из 18 века за своје госте, које је позвао на прославу. -

veljo tošanić umanjena

УСПЕШНИ УЖИЧАНИ:ВЕЛИМИР ТОШАНИЋ, ТИФАНИ
Велимир Вељо Тошанић, након што је изучио уметнички занат витража, 1988. године је основао своју радионицу у Ужицу, а након тога преселио је у Трипкову. Мало касније, у послу му се придружила ћерка Ана, која поред тога што помаже свом оцу, прави и прекрасан накит од стакла.

Lampa

УН: Како сте се одлучили да се бавите овим послом?
– Ја сам тринаест година водио фолклорни ансамбл „Севојно“, од 1973. до 1986. године. Тада сам радио у Ваљаоници бакра у лабораторији и био задовољан послом, али дошло је време да се мења хоби. Почео сам да трагам за нечим са чим бих попунио време. И, сасвим случајно сам у једној приватној посети мојим пријатељима у Бремену, које сам упознао преко фолклора, наишао на једну радњу. У први мах изгледала је као изложба старих рестауриних витража где су људи куповали. Ушао сам, и када сам видео како све то изгледа, одмах сам схватио да је ту иза радионица. Пошто мало говорим немачки, замолио сам да разговарам са власником. Питао сам га да ту учим тај занат. Власник је одмах схватио да сам странац и питао ме ко сам и одакле. Рекао сам да ћу ти сутра доћи са пријатељем. Отишао сам сутрадан са мојим пријатељем Алфредом и власник те радионице је одлучио да ме прими. То је био мој први сусрет са витражом. Остао сам месец дана у тој радионици. Значи, тамо нисам ишао у неку класичну школу, али следеће три године сам налазио различите радионице у различитим градовима, где сам се обучавао у више техника. Овде у земљи нисам ни знао да постоје такве радионице, сем једне радионице у Сомбору. Некако ми је више пријало да ме обучавају Немци и због тога сам наслоњен на ту немачку школу витража. Могао сам добро да пратим наставу и врло брзо сам учио. Када се уђе у тај свет, види се да стакло може да се на различите начине декорише.

Manastir Raca
УН: Шта Вам је остало посебно у сећању у времену док сте били у Немачкој?
– На мене је јако оставио утисак што сам присуствовао рестаурацији витража Берлинске катедрале, где су прозори 30 метара високи, а 2 метра широки. То су немачки мајстори реконструисали и вратили у првобитно стање. То где су радили јесу огромне хале, где виси један цртеж витража и то стакло, тако да се свих 30 метара могу сагледати одједном. Свака боја делића стакла која је пропала кроз време, треба да буде обележена. То им је био репер, да после на столу, који је такође био дугачак 30 метара, раде то стакло. За одређене нијансе стакла су ангажовали дуваче стакла, па макар био малецки део, они су укључивали пећи, организовали дуваче и тражили ту нијансу.

Lampa 2

УН: И како се тај хоби претворио у посао?
– Ја сам стварно мислио да ће то бити хоби, нисам ниједног момента размишљао да то буде професија. Разлог зашто сам се определио да то буде професија, била је она инфлација 1993. године, када су плате биле једва 10 марака. Тада сам на Косову, у једној приватној вили, погодио витраж за 15.000 марака. И тада се моје двоумљење да ли да напустим Ваљаоницу или да кренем у посао са витражом преломило. Двоумио сам се, јер како доћи до тржишта, како убацити материјал, јер су биле санкције. Због тог посла сам отворио радионицу за израду витража, која је била четири године у дневној соби у Ужицу. Те 1993. године сам имао прву изложбу у позоришту. До 1999. године сам био у Ужицу, а када сам купио прву пећ за технику фузије стакла, преселио сам радионицу у Трипкову и од тада је Типкова постала чувено село.

Ogledalo

УН: Како сте долазили до посла на тим великим објектима?
– Одмах сам кренуо да се повезујем са архитектонским бироима по Србији. Знао сам да радионица може да одради те послове. Имао сам срећу да упознам Мишу Димитријевића, једног од водећих архитеката, који је имао добар осећај за стакло. Са њим сам доста посла одрадио широм Србије. Исто, преко наших људи архитеката сам добијао посао у Русији. Косово је престало као тржиште 1999. године, када је било бомбардовање.

Ovako nastaje lampaУН: Да ли сте више радили на приватним или јавним објектима? Који мотиви се највише траже?
– Више код приватних. А то који мотиви се траже је тако различито, у крајњем случају или нешто апстрактно или флора и фауна, а неки траже нешто између, неке стилизације. То је толико индивидуално шта народ наручује. Понекад мислимо и да не ваља, а после испадне добро то што су људи замислили.

Plaketa za Novaka Djokovica
УН: Колико је тешко радити на стаклу?
– Стакло је изузетно захтевно. Овај занат није тежак, али у питању је спор процес који захтева доста вештине. Ни алати нису компликовани, нити је тешко владати њима, али траже доста рада и вежбе, а захтеви купаца су различити. Од комада стакла који се избрусе спаја се слика, наносе се боје, а потом фузијом стакла, у пећи на 800 степени, добија жељени комад стакла. Све то траје дуго, али се исплати, јер се добија право уметничко дело.

PosudeУН: Познато ми је да сте доста радили код Слободана Милошевића и његове супруге Мире. Шта је то што сте радили за њих?
– Прво смо радили у његовој кући у Пожаревцу, где је сахрањен. Када смо отишли да намештамо витраже у Пожаревцу, била је општа гужва од мајстора. Једва да смо пронели стакло да нам не разбију. На спрату куће, такозваној галерији, радили смо врата и део изнад врата на неколико места, као и у винском подруму, где су врата од кованог гвожђа и ту смо шупљине попуњавали стаклом. Затим у Толстојевој 33, где је Мира становала, пошто је Слобо био у Хагу, одрадили смо велики прозор и врата. Били смо ангажовани у Карађорђеву. Један стари део је био срушен и то су обновили. Ту смо радили купатила, светларник и двоје велика врата огромне површине. Уз те радове се упоредо радила сала у којој је Тито примао госте, а то су радили Станишићи из Сомбора. Ту су били мотиви гуске, патке, све оно што је везано за лов. А делове које сам ја радио били су апстрактни, поједностављени, без неког значења, углавном комбинација правилних линија и малих кривина.

Rad na 64 kvadrata, 25.000 delica, replika opere u Barseloni 1УН: Радили сте и у Русији, па чак и неке витраже у замку где Путин прима високе госте?
– Упознао сам Миру Младеновић, која је радила у „Енргопројекту“ . Она се определила да ради у Русију и знала је шта ми радимо. Поводом оснивања 300 година Санкт Петербурга, био сам позван да радим један хотел „Балтичка звезда“, у заливу где је Путин направио куће и рестаурирао један замак из 18 века за своје госте, које је позвао на прославу. Ту су мотиви били апстрактни и један јако стилизован цвет. Преко истог архитекте смо радили једну дворану у Ростову на Дону, затим медицинско-рекреативни центар на Волги у Сизрању, у дивљини. Мислим да је то као национални парк, а тај центар је прављен за некадашњу комунистичку елиту. Радили смо канделабре у Ташкенту (то су били као улични фењери у обилку светова), а највише у сећању ми је остао хотел Анапи на Црном мору.

Rad na 64 kvadrata, 25.000 delica, replika opere u BarseloniУН: Због чега баш он?
– Ту смо радили огромни витраж, где су носачи од арматуре, а ми смо требали да убацимо стакла склопљена овде. Када смо пошли, понели смо три сандука пуна стакла. Летели смо до Сочија, а онда см путовали комбијем око 400 км преко Кавказа. Не зна се ко је био нељубазнији, да ли ти цариници који су ме једва пустили и узели све паре за сандуке са стаклом или возач комбија, који није хтео ни кафу да нам плати. Нисмо имали ни паре код себе, јер су нам све узели на царини за стакло. Дошли смо око три сата у ноћ и неки Татарин, чувар градилишта, питао нас хоћемо ли кафу. Ми смо са одушевљењем прихватили и он нам је донесе. Док смо чекали јутро дремали смо по столовима у некој летњој башти. У седам сати дошао је директор, шеф градилишта и радници. Представим се ко сам и шта сам, и кажем да би требало да се сместимо и одморимо, па да кренемо са монтирањем. Они нам кажу да нам нађе смештај онај ко нас је послао овде. Понашали су се као да не постојимо. И онда се ту нашао човек, који нам је рекао да му је жао нас и да ће да нам помогне. Одлучили смо само ноћу да радимо, када нема радника, грађевинаца, молера, да на миру монтирамо стакло. Ми смо то урадили за четири до пет дана. Истовремено смо пратили шта се ту дешавало преко дана. Власница хотела је била једна госпођа, која је имала око 70 година. Она када долази, то је била тотална узбуна. Она само нишани и каже не ваља, не ваља и, на пример, врати три спрата врата од соба или намештај. Они су је мрзели. И сада, знајући да она враћа послове, ми смо стрепели шта ће рећи за нас, јер ту немамо услова да то поправимо. И долази тај један човек и каже да је газдарица рекла да су витражи прекрасни. Послала је по мене да дођем код ње да је упознам. Тада ми је рекла да је задовољна и да је то најлепше нешто што је у хотелу урађено. Пао ми је камен са срца. Питала ме за непријатности на граници и ја јој испричам, питала ме за новац колико су ми узели. И то јој кажем, и она ми је сутрадан ујутру све исплатила. То су наравно чули директор и шеф градилишта, и одједном су постали љубазни, па ме чак позвали на кафу са њима. Али, нисам хтео, мада то није добро за посао.

Rad na staklu 1УН: Радите доста по Србији?
– Један од најлепших витража које смо радили је био у Маглаској улици, не знам ко су власници. Ту смо радили спољашње прозоре, једну комбинацију витража у сендвичу и пескарање стакла, апстрактно, сведене линије и квадрати, са врло мало кривина. Највећи витраж смо радили у једној приватној вили на Дедињу. Витраж је заузимао 64 квадрата плафона и уграђено је 25.000 комадића стакла. То је, у ствари, била реплика витража из опере у Барселони. На томе смо радили пуне две године. И у Новом Пазару смо радили пуно, а најзанимљивији је био витраж у једној приватној кући, где су мотиви били егзотичне птице. Од великих објеката у Београду нама је најзначајнији посао ВИП салон у Арени. Ту смо радили у сарадњи са сликаром Слободаном Маринковићем из Краљева. Пуно стакла само радили и у хотелу „Александар“ у Врњачкој бањи. Недавно смо завршили хотел „Мажестик“. Ту је и свечана сала у Скупштини града Младеновац, која је посвећена Енглескињи Елзи Инглис, која је као хуманитарни радник помагала српској војсци у Првом светском рату. На Јатарама, у Мокрој Гори, урадили смо витраже на станици. Наши витражи су на згради општине у Чајетине, у хотелу „Мона“ на Златибору, за „Златиборац“ радили смо велике витраже, без преграда 2 пута 3 метра, за шта нам је било потребно шест месеци. Поред тога, радимо и плакете, па тако многи познате личности, углавном спортисти имају наше плакете. То су на пример Новак Ђоковић, Мирослав Церар, Јасна Шекарић, Дане Корица, Иво Данел и многи други. Такође смо радили плакете за Национални ансамбл „Коло“, плакете за манифестацију „Лицидерско срце“, за Рукометни савез Србије и много тога још.

rad na stakluУН: А у Ужицу?
– Многи ми значи што сам на поклон урадио прозоре на свечаној сали Скупштине града. Само, мало ми је криво, што још није урађен уговор о поклону. Онда, радили смо витраж за Саобраћајну школу, који стоји у ходнику школе. Наши витражи имају у кафе „Револту“, а и у „Времеплову“. Имао сам неку идеју, где год је могуће да се у Ужицу одраде витражи, који не би ишли по тржишној цени, јер би смо и ми мало носили терет тога. Циљ ми је био да се Ужице препознаје по нечему. Једна од идеја је била да се цео онај стаклени део на Градском културном центру одради у витражу. Али тада није било могуће, због носећих конструкција, а није било ни пара да се тада замени. После, када су мењали тај део, нико ме није звао, а ја се нисам пуно интересовао, мада је и сада могуће да се уради витраж.

rad u TopoliУН: Радили сте стакла на црквама и манастирима. Који су ту мотиви?
– Ми радимо визатијски део, пошто испод Саве и Дунава нема традиције сликања светаца на стаклима. То су углавном крстови и они орнаменти између фресака, биљни или као венци. Радили смо у манастиру Рача, Свети Архангел у Призрену, цркве у Равнима, Шљивовици, Трипковој, Солотуши, Бајиној Башти, на Златибору, Црвици преко Дрине, Засеље код Косјерића, у Бањи Ковиљачи рестаруцију витража.

Rezidencija ruskih predsednikaУН: На крају реците нам, како да кажем Ваше колеге академски уметници, гледају на то што радите?
– Ана и ја немамо школу академију, то се изучава на сликарству, али они практично не раде ништа, они се само информишу о витражу. Овде се не зна где је граница декорације и уметности. Нама је много једнставније да се бавимо уметничким занатом, него да епитет уметника лепимо уз наше име. Када се нешто дуго ради толико се тога научи, а то би реално били предмети на академији. Поред занатског дела научили смо да цртамо, да поставимо композицију и доста смо тога смо савладали уз људе који предају на нашим факултетима. Једном приликом поређао сам чиније од стакла и замолио сам декана Факултета примењене уметности да узме једну на поклон. Он је одабрао једну, а то је била наша чинија, а остале су радили прави уметници. То доказује да смо ипак ми нешто посебно.
И док је Велимир носилац посла витража на великим површинама, његова ћерка Ана, у паузама, када не помаже оцу, прави диван накит од стакла и како каже ситно-употребне предмете, попут посуда, лустера, лампи и слично.
УН: Ана, како сте Ви почели да се бавите овим послом?
– Ја сам одрасла уз стакло и била сам једно од ретке деце којој је са седам година било дозвољено да се игра са стаклом. Те 2006. године сам се одлучила да се озбиљно посветим занату. Поред витража, правим накит од мурано стакла, у техници фузије и радим ситно-употребне предмете, чиније, сатове, лампе. У Трипковој имамо сталну поставку и пошто смо у туристичкој понуди „Златибора“, долази доста људи и купују сувенире. Овде у граду смо повезани са Туристичком организацијом Ужице и у њиховом инфоцентру има наших сувенира. Такође, моји предмети од стакла могу се купити у цвећари „Талија“. Углавном су жене купци. Нисам ја уметник, ја сам занатлија. Многима се допада то што радим, па сам 2008. године у једној галерији на Новом Београду имала и изложбу.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.