početak AKTUELNO Власник „Топ“-а и „Дукат“-а

Власник „Топ“-а и „Дукат“-а

od nedelja
1,3K pregleda

zoran simeunović

ПОЗНАТИ УЖИЧАНИН: ЗОРАН СИМЕУНОВИЋ
Зоран Симеуновић је рођени Ужичанин и живи у овом граду већ 56 година. Каже да му је, од свих признања које је добио, а има их, најдража Плакета града Ужица, који је добио 2013. године за животно дело. Он је био један од првих приватних предузетника у Ужицу. На ову тему Зоран говори за „Ужичку недељу“.
– Давне 1983. године започео сам бизнис отворивши кафић „Топ“ са братом Драганом. Заједно смо почели. Пошто се људи често питају и влада недоумица око тога који је он по реду кафић, то је био четврти кафић у нашем граду. Први је отворен „Доца“, па други „Брацо“ на Теразијама, а потом смо Гуска и ја отворили у року од два дана. Садашњи „Тетреб“ је отворен два дана пре, тако да је „Топ“ био четврти кафић у граду. Осим мог „Топа“, сви остали кафићи и сада постоје. На месту „Топа“ сада се налази Пошта, преко пута зграде Скупштине града и Робне куће „Београд“.
Да ли је била храброст почети са приватним послом у то време?
– За нас није, јер је наш отац приватник, деда такође, тако да смо из радничке породице. Није, можда, у то време, било пожељно бити приватник, али за нас је то било сасвим нормално.
Колико сам обавештен деда и отац су Вам дали новац да започнете посао?
– Углавном је то тако. Сни су нам помогли. Нису дали новац, али су на други начин помогли, јер смо тада били млади људи. То је било 1983. године, када сам имао само 24 године.
Након тога отворили сте по једну пекару и Ви и Ваш. Обе су се звале „Дукат“. Ваша радња постоји и данас. Откуд идеја да се бавите пекарским занатом?
– Ми смо имали негде ту, у близини, локацију, у Улици Вуколе Дабића, где је 1989. године отворена пекара. У једном моменту је дошло до ових бурних времена у држави и ми смо хтели да уђемо у мирније воде и да се бавимо послом који није толико изложен јавности и разним стварима које је носило то турбулентно време.
Да ли су у бољем положају приватници и занатлије данас, и да ли је боље било када сте Ви почлњали?
– Нисам баш најкомпетентнији за то, али сматрам да је било много лакше почињати када смо ми почињали. Данас је све некако круће, другачије, стегнутије, правно регулисано и мање има могућности да нас помогну људи, када су у питању људи са стране.

Pekara Dukat (pored Direkcije) 26. avgust 2001.

Шта се променило од тада до данас у том сектору?
– Колико ја знам у пекарству се није нешто много битно променило. Долази углавном до укрупњавања, а у задњих пет до 10 година појављује једна нелогичност, да се отвара много пекара. Ја сам дуго година председник Удружења пекара Златиборског округа, тако да тренутно у нашем окружењу има близу 80 регистрованих пекара. И бар још пола од тога које су нерегистроване за услужне делатности које обављју те пекаре или услужних делатности које обављају те пекарске послове.
Шта би сте, да можете, променили на том пољу, када је у питању законска регулатива?
– Има доста ствари да се промени. Не бих ја сада о томе, јер би нам требало три стране. Али сигурно има доста тога. Пре свега мислим на услове рада у тим пекарама и квалитет објеката у којима се ради.
Ваша друга страст је лов. Како сте почели да ловите и ко Вам је био ментор?
– Почео сам да ловим 1984. године. Ментор ми је био Милојица Марковић, у граду познат као Мића Луцко.

zoran simenunović pekara dukat užice

Како се постаје ловац и ко све и под којим условима може да постане ловац?
– Примамо сваког ко испуни статутом одређене услове. Да није кажњаван, поседује моралне квалитете и психофизичке спобности, добије дозволу за оружје, положи ловачки испит и још неке ситнице, али то је основно. Ловачки испит је изузетно ригорозан, када је у питању чување, очување и познавање дивљачи.
Какав је осећај када погодите мету? Је ли Вам жао животиње или вам је драго што сте погодили?
– Ја са поносом морам да кажем да задњих 20-ак година не носим оружје у лов и да нисам неки који је баш пуцао на животиње. У почетку да, али задњих 20 година ни једном нисам понео пушку. Лов није само одстрел животиња. У ловству постоје три стуба. Храњење и чување дивљачи, лов и трећи део заштита. То су три стуба. Ловац не мора да се ослони само на један стуб. Сви нас гледају као да ми само одстрељујемо. Нико не прича о томе како ми идемо у шуму и хранимо животиње, када су велики снегови, несреће и ми све своје обавезе и све остало у том моменту подредимо томе. Буџет ловачких удружења исто је подређен прихрани и заштити животиња.
Да подсетимо читаоце да је ваше удружење спашавало животиње за време скорашњег пожара на Тари?
– Како да не. Ловачко удружење „Алекса Дејовић“ је ту изузетно дало свој допринос, предовођено ловним инспектором Слободаном Стефановићем. Непрестано смо имали дежурства и много људи на терену.

lovačkok udruženje aleksa dejović užice

Да ли Вам у чувању животиња помажу ловочувари, шумари или неки други људи који нису ловци? Имате ли какву сарадњу са њима?
– Како да не. Основни посао ловочувара и шумара је заштита животиња. Међутим, што је мени драго, Закон о добробити и заштити животиња је дао великог простора удружењима за заштиту животиња. Као и невладиним организацијама, које су већ постигле велики успех на очувању разних животиња. Како домаћих, тако и дивљих.
У Ужицу, као што смо већ поменули, постоји Ловачко удружење „Алекса Дејовић“. Како оно функционише?
– Оно има 116 година и одлично функционише. Има велики број чланова, успело је да одоли поделама које су биле направљене на овај или онај начин, и да осталне компактно и удружење које газдује са 54.000-55.000 хектара земљишта у ужичкој општини.
Били сте и председник ужичког ловачког удружења?
– Да. Био сам председник од 2009. до 2013. године, у једно врло турбулентно време. То је велика част, али је још већа тешкоћа обављати ту функкцију. Не бих сада да говорим о томе, али је било врло, врло тешко обављати ту функцију. За време мог мандата изузетно смо сарађивали са осталим ловачким удружењима из региона. Мислим да се и сада ту није ништа променинило.

zoran simeunović pekara dukat užice zlatibor

Да ли имате сарадњу са Ловачким савезом Србије?
– Како да не. Ми смо једно од ретких ловачких удружења које није напустило ЛСС у нашем округу. Остали су сви отишли по разним савезима.
Да ли ће Ваше три ћерке кренути очевим стопама?
– Нису оне ловци. Ако се буду бавиле нечим на ову тему, оне ће се бавити, највероватније, заштитом животиња. Нису љубитељи оружја, нити ће бити, нити сам ја желео да науче нешто о томе.

zoran simeunović pekara dukat užice

Шта радите у слободно време?
– Поред лова бавим се и роболовом и никада нисам могао да поделим, која ми је од те две страсти дража. Лети сам у риболову, а зими у лову. Нисам баш успешан у риболову и немам неки такмичарски дух. Углавном пецам скобаља. Пецање младице и још неке друге захтевније врсте пецања, нисам баш елаборирао. Члан сам и риболовачког удружења, али нисам активан.
На крају, Зоран Симеуновић је искористио прилику да потписнику ових редова, газди листа „Ужичка недеља“, њеним читаоцима, као и свим осталим Ужичанима пожели срећне божићне и новогодишње празнике, као и наступајућу 2016. годину.

Милан Ђокић

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.