За четири деценије рада 33 награде

- Био сам перпсективан аутомеханичар, а глума ме није интересовала. Када сам први пут стао на даске у Вршцу, глума је за мене постала све -

СЛОБОДАН ЉУБИЧИЋ, ПРВАК УЖИЧКОГ ПОЗОРИШТА
Првак глуме Народног позоришта у Ужицу Слободан Љубичић 1. новембра је напунио пуне четири деценије рада као глумац. Богата каријера овог глумца премала је да стане у скоро два сата разговора и на пар страница нашег листа.
Слободан Љубичић је сплетом околности рођен у Крагујевцу. Његова мајка, Љиљана Љубичић, била је глумица у ужичком позоришту од 1954. до 1961. године. Остала је у другом стању, а како су њени родитељи живели у Крагујевцу, она је отишла у тај град да се породи. Слободан је одрастао и живео код њених родитеља, како каже, нане и деде. Деда је убрзо умро, а нана, коју је много волео, преминула је 1972. године. Тада је прешао да живи у Вршац, где је његова мајка у међувремену прешла да ради у тамошњем позоришту. Ту је живео пет година. а после отишао у војску. До одласка у Вршац није волео позориште, нити му је падало на памет да буде глумац.
– Позориште нисам уопште волео, можда због неког бунта што мајка није била поред мене. Тада се радило много више него данас и она је стално била на путу. А има још један разлог. Док сам био врло мали, отишао сам са наном да гледам мајку још у старом позоришту у Ужицу, које је било изнад данашње продавнице „Кадињача“. Сели смо у први ред и сећам се да је била пећ бубњара. То је било 1959. године, када је мајка глумела Џони Белинду у истоименој представи. То је била нека америчка драматургија. Поред ње глумео је Влада Петровић у улози каубоја, који је требао да нападне моју мајку. И како је кренула та сцена, ја сам скочио и викао „пути моју мајку, пути моју мајку“. После тога дуго очима нисам могао да видим Владу, иако ми је стално куповао чоколадице. Тек касније смо постали добри пријатељи, био је диван човек и добар глумац – сећа се Слободан.
Док је боравио у Вршцу, ту је ипак први пут стао на позоришне даске.


– Милован Новчић је тада био редитељ и управник у позоришту у Вршцу. Те 1974. године радио је Зону Замфирову и требало је доста статиста, који играју у колу и певају у хору. Ја сам одбио, јер ме није интересовало. Међутим, моју тадашњу девојку заинтригирало је да се појави у представи и она ме наговори. И без икаквог афинитета и неке жеље да станем на те даске, одглумео сам због те девојчице. Чак ми је редитељ дао да изговорим реченицу док са другом излазим иа кафане: “Ће идемо ли до Цанета Манулаћа“. И од тада све се променило – рекао је Слободан и додао да је од тада и члан Омладинске сцене народног позоришта „Стерија“ у Вршцу.
Он не крије да је запоставио школу, јер је јако волео занате.
– Био сам перпсективан аутомеханичар, а у то време тај занат су могли да упишу само они који су били одлични, мада сам га ја уписао преко везе. Моји ујаци и деда су сви били занатлије и изузетно поштовани. Међутим, како сам стао први пут на позоришну сцену и када сам се вратио из војске, није постојало ништа друго, само позориште. Вратио сам се у октробру 1976. године. Тих година није било много школованих глумаца и онда су управници позоришта ишли по тим пријемним испитима на академији и градовима где је било културно-уметничких друштава, позоришних дружина и тражили младе и талентоване глумце. Јужни банат је био познат по томе што је имао врло изражајан аматеризам у свему. И у Ковачици је био један фестивал где сам проглашен за најбољег глумца фестивала, а затим у Панчеву, као завршни део тог фестивала, опет сам проглашен за најбољег глумца. Прочуло се и писало о томе. О мојој глуми је дошло до покојног Витомира Милосављевића, управника Народног позоришта у Зајечару, које се тада звало Позориште Тимочке крајине, јер је гостовало у свим градовима Тимочке крајине. Те 1977. године стигао ми је позив да се за три дана јавим на аудицију у Зајечар. Врло кратко време, а требало је да нешто спремим. Смислио сам да из две представе спојим две улоге, дечака од 16 година и човека од 42 године. Аудиције су биле масовне, али је случај хтео да будем сам на аудицији, јер преосталих седам кандидата нису могли да дођу тај дан. У сала која је имала 300 места, било је 150 гледалаца. Мене је ухватила велика трема, мада сам показао и мало безобразлука према жирију. Замолио сам их да ме не прекидају док наступам. У жирију је био Милан Вукосављевић, који је био директор и редитељ у Ужицу када је моја мајка глумела у Ужицу. И када сам завршио настао је тајац, а после велики аплауз. Био сам збуљен, а и било ми је лепо, док је редитељ тражио бис. Тражио ми је још нешто, а ја сам рекао да имам песму „Лијепа си земљо моја“. Почео сам и стао сам на пола песме. Рекао сам да даље не могу, да ми стао мозак. Опет се проломио аплауз. То је било у марту, јер су глумце доводили пред почетак сезоне, а на одговор жирија чекало се чак и више седмица. Али, мени је одмах речено да сам примљен и да крећем да радим од 1. новембра. Тада ме је управник зајечарског позоришта прозвао “Омладинац” и тако ме и данас понеко зовне. Али, када ми је рекао да се јавим 1. новембра, а сезона почиње 1. септембра, нисам веровао у све то. Међутим, 1, новембра 1977. године сам поче да радим, а тај датум је рођендан моје мајке. Она је била пресрећна. Мада, она никада није била за то да се ја бавим глумом и позориштем, јер је то мукотрпан посао. Постоји један податак који не зна 85 посто популације. После рата постојале су неке картице, од Р1 до Р12, за подизање робе. Те најквалитетније картице добијали су само глумци и рудари. То је било мерило да је глумачки посао подједнако тежак као и рударски. Некада су глумци имали и бенифицирани радни стаж – испричао је наш саговорник и додао да се сећа речи недавно преминулог критичара Дејана Пенчића Пољанског, за кога каже да је био бескруполозан, јер је сматрао да је позориште војска, да постоји само представа која ваља и која не ваља. Он је много утицао на Слободанов професионални пут.


Када је почео да ради, прва Слободанова улога била је у представи коју је режирао Петар Зец, који је био тада у војсци и за коју је музику радила група Други начин и Исмет Куртовић. Представа се звала „Делије на Бихаћу“ од Бранка Ћопића.
– То је било потпуно нешто ново, неки бунт, јер су партизанке у тој представи биле лепе девојке у лепим оделима. Због тога је било примедби, а редитељ се бранио логичним питањем – зар није било згодних партизанки? За то време то је била изузетно квалитетна представа и обишла је цео регион, а публика је уживала. Ту улогу сам јако заволео и добро сам је играо и добио признања за њу. Чак ме је и Пољански хвалио – казао је Слободан.
У зајечарском позоришту се играло 250 представа у току 10 месеци, а Слободан је имао преко 180 представа или 36 представа месечно. Знао је да игра и по три представе дневно, јер су непрекидно путовали из града у град.
– То је било позориште на точковима. Чак смо 1978. године добили од бивше Југославије нови „Санос“ аутобус као позориште које највише путује. До тада смо ишли неком старом „Дубравом“, а „Санос“ је био појам квалитета и комфора, са 55 седишта за наш ансамбл. Публике је било толико да не памтим да сам некада играо, а да сала није била пуна. У Зајечару се ниједног тренутка није постављало питање да ли ће се представа одиграти јер нема публике. И било је обавезно да имамо пет до шест премијера за десет месеци – испричао је Слободан.
Слободан је као млади глумац био врло вредан. Каже, да људи који су водили позориште врло су добро знали колико млади глумац треба да игра и постојала је хијерархија, која се у данашње време све више губи.


– Зајечарско позориште је 1979. године урадило чувену представу „Боинг боинг“, Постала је култна представа, и само у Зајечару сам је играо 200 пута, а онда сам је касније донео и у Ужице. Годину дана касније са том представом смо учествовали на Данима комедија, који су били у рангу Стеријног позоришта. Највећа награда која је могла да се добије је био „Ћуран“. Олга Спиридиновић је била председник жирија. У то време, ко је имао „Ћурана“, гледало се на њега као да има „ Оскара“. Глумац Љубомир Убавчић из Крагујевца је био велики комичар, имао три „Ћурана“. На тим Данима комедије делила су се три „Ћурана“ за три глумачке улоге, а главна награда је била статуета „Јованче Мићић“. Када смо одиграли представу, не памтим да сам тако нешто доживео. То су биле салве апалуза, које нам нису дозвољавале да сиђемо са сцене. Олга Спиридоновић, иако је остала још једна представа у конкуренцији, пошто ју је раније гледала, као и остала два члана жирија, знала је да неко до њих неће моћи да добије „Ћурана“, и одмах је рекла да ћу ја добити ту престижну награду. Нисам могао да верујем. Међутим, томе се успротивио мој редитељ и рекао је да ми не дају „Ћурана“, јер сам млад глумац и ако сада добијем највећу награду, како ћу касније напредовати у каријери, шта ако ме та награда поквари. Дуго сам се љутио на њега, али сам касније схватио. Олга се сложила са тим, али је рекла да морам добити неку награду. И тада су основали и установили Награду за најбољег младог комичара и мени је доделили. Од те године се та награда додељује сваке године. То ми је и данас једна од најдражих награда, а „Ћурана“ је добио Љубомир Убавчичћ Педула и искрену му је било жао што је мени нису доделили – сећа се Слободан.
Након тога глас о младом перспективном глумцу се далеко чуо. Уследио је позив из позоришта у Крагујевцу, да поднесе молбу. Тада су се на тај конкурс јавили и Тома Трифуновић и Милија Вуковић. Слободана су примили, али пошто више није имао родбине у Крагујевцу, није знао где ће живети.
– У Зајечару сам добио статус младог првака драме, Тадашњи управник се звао исто као и ужички директор Лале Милосављевић, а звали су га Аца Брко, јер је имао јако лепе извајане бркове. Тада сам имао плату од 750.000 динара, тај статус. Управник је при поласку у Крагујевац рекао да треба да идем у веће позориште, да напредујем, али, ако се одлучим да се вратим, имаћу милион динара плату и потврдиће статус првака драме. Отишао сам у Крагујевац и када сам требао да потпишем уговор, понудили су ми 500.000 динара плату, без стана и нису могли да ми кажу шта би могао да играм, па сам се вратио у Зајечар. Управник је испунио обећање. Осетио сам велику одговорност и дао сам много тога. И тако је било све до 1987. године. Тада су у позориште дошли неки глумци, који су више били цинкароши. Отишло је шест глумаца који су после мене дошли у зајечарско позориште, па сам и ја напустио – сећа се Слободан.


Након десет година проведених у Зајечару, дошао је у Ужице 5. октобра 1987. године.
– Изабрао сам Ужице, јер је моја мајка говорила како је тамо лепо. Када сам дошао у Ужице, била је сасвим друга атмосфера. Годишње се играло 46 представа, Нисам схватао о чему се ради и дуго нисам могао да се нађем и привикнем. У исто време јаве се сујете неки других глумаца, који су мислили да су алфа и омега. Хтео сам да се вратим после месец дана, али сам тадашњем управнику дао реч, у ствари, пре тадашњем секретару СИЗ-а културе Радиши Ковачевићу Цули. Цула је био заљубљеник у позориште и тражио је добре глумце. Ужички Лале Милосављевић му је рекао за мене и Цула је дошао у Зајечар. Питао ме шта тражим да дођем. Рекао сам да овде имам стан, да жена има посао и да имам добру плату. Он је рекао да ћу то имати и у Ужицу. Дошао сам, али пала је градска влада и цео тај договор, који сам имао, падне у воду. Онда је Цула испразнио један спрат своје куће и ту сам живео три године са женом и двоје деце, без икакве накнаде. После сам добио стан у коме сам и данас. Жена је шетала од посла са посла, а иначе је професор клавира, Поново су ми нудили да се вратим у Зајечар и да ћу добити троипособан стан у центру града, али ја нисам могао да погазим своју реч. У Ужице сам дошао на годину дана, а остао сам ту да живим и најдуже да радим – казао је Слободан.
У Ужице је дошао као млади глумац који је већ имао четири награде за десет година рада. И за ове четири деценије рада има 33 награде.
– У Ужице сам донео „Боинг, боинг“. Било је доста публике у Ужицу на другим представама, али „Боинг“ је пунио салу. Међутим, мени је било чудно какве су се представе радиле. Вероватно је то била нека политика позоришта, а представе су радили људи који су себе називали редитељима. На успеху ужичког позоришта највише би требало да се захвали Лалу Милосављевићу, који је легенда – казао је наш саговорник.
Поред многобројних представа, Слободан је био, а и данас је, ангажован на важним манифестацијама и прославама у граду.
– Вероватно су људи који нешто значе у граду и који праве те манифестације препознали квалиет који имам. Све што је било значајније од догађаја увек су ме звали, а и још увек ме зову. Рецимо, само сам једну годину прескочио да учествујем у програму на Кадињачи, јер је неко други добио тендер. Ове године ћемо опет Дивна Марић и ја учествовати. Прија када вас неко тражи и није све у новцу. Ако вас неко позове, дакле има поверење у вас као уметника. Учешће на тим догађајима схватам као велику одговорност. И за сваку награду коју сам добијао, осећао сам да морам да је оправдам.
У својој каријери, како каже, играо је многе представе без икаквог односа према њој, јер се није слагао са таквим стварима, али је ипак глумео.
– Имам право да се не сложим са концепцијом редитеља, али немам право да не радим то што он тражи. У такву ситуацију сам дошао у последњих неколико представа, сем ове последње, коју је радио Богдан Јанковић, Иначе, сматрам да је моја најбоља улога, поред „Боинг, боинг“, била у „Како засмејати господара“. Са том представом смо, као позориште, и ја као глумац, у Нишу однели три награде, а за ту улогу сам на другим фестивалима добио укупно шест награда. Међутим, те несретне 1999. године, када је било бомбардовање од стране проклетог НАТО пакта, дозволи себи селектор Јованов да нас не позове на Стеријино позорје. Знајући репертоар који је био, сигуран сам да би та представа узела све награде. Уместо нас позвали су позориште из Крушевца са представом „Љубав и живот Јулијане К.“, која је била изузетно лоша представа. Тако сам остао без те Стеријине награде за коју сам сигуран да би је добио.
Слободан Љубичић се окушао и на малом и великом екрану. Глумео је у серијама „Бољи живот“, „Срећни људи“, „Љубав, навика и паника“, као и у неколико филмова, од који он посебно издваја „Краљев воз“.
– Да би били на великом платну морате да будете стално некоме на оку или да вучете неког за рукав. Ја нисам такав. Од свих тих мојих улога на великом платну мислим да је филм „Краљев воз“ посебан. Снимљен је 1980. године и био је на Пулском фестивалу. То је једини филм који су купили Американци и то за 500.000 долара. с тим што су тражили да се промени крај и да главни глумац не гине.
Имао је скоро и добру понуду за улогу у филму који се снимао на Златибору, али је није прихватио, јер је тада имао пробу за представу „Краљ Лир“, која је требала да иде на фестивал. Међутим, када је дошао на пробу, редитељ је рекао да им проба није потребна…
О новим трендовима у позоришту Слободан нема неко добро мишљење.
– То је опака глупост и идиотизам. Постдрамски театар?! Имали смо једно „Чудо у Шаргану“, један светски текст, у коме је сваки лик прави лик. Међутим, тако генијално написано дело дошао је редитељ са својом визијом са којом не може тај текст да се игра и онда смо добили то што смо добили. И уместо да „Чудо у Шаргану“ буде заштитни знак, ми га не играмо, јер неће нико да га гледа. Имали смо и „Лира“. За ту представу могу само да кажем да сам у каријери играо Лира, а, у ствари, нисам играо Лира, већ болесну машту тог редитеља. Лако је упропастити добро дело, а од лошег дела може да се направи сјајна представа, маштом глумаца и редитеља. Нико неће да каже праву истину, јер ако неко жели да прави неко дело, нека напише свој текст, па нека ради шта хоће, а не да добро писано дело квари. Млади људи, који и онако не читају књиге, гледајући неке представе, могу да стекну погрешан утисак и слику о делу. Зато не треба превише експериментисати, то је скрнављење. Озбиљни редитељи годинама по глави преврћу неко дело, како да га направе новим, а да не дирају суштину. На тај начин је урађена представа „Одумирање међеда“. То је дело где је промењен само начин изражавања, нешто модернији, и мислим да би сам Бранко Ћопић био задовољан. Позориште није ту да мења свет, већ да укаже на неке ствари – прокоментарисао је наш саговорник.
До пензије му је остало још три године, а после, како каже, ако некоме буде требао, бавиће се и даље глумом. Без обзира на протекле године, каже да га је пре неколико дана из зајечарског позоришта позвао директор и рекао му да и после 30 година гледаоци траже да им се врати „Боинг, боинг“. Обећао је да доћи на пролеће.
Љубичић има троје деце, од којих је двоје завршило глуму, а обоје су без посла. Повремено имају улоге, а игром случаја његова ћерка Даница Љубичић играла је у ужичком позоришту у представи „Мандраголу“ исту улогу као и њена бака Љиљана, на истим позоришним даскама. Изузетно је захвалан својој супрузи, јер, како каже, преко њених леђа је много тога прешло, док је он градио каријеру.
Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.