За ово мало душе

ОТВОРЕН 22. ЈУГОСЛОВЕНСКИ ПОЗОРИШНИ ФЕСТИВАЛ
У понедељак, 13. новембра, у Народном позоришту почео је 22. позоришни фестивал. И ове године је пре почетка фестивала у холу позоришта отворена изложба фотографија Радована Баје Вујовића, а потом је проф. др Нада Поповић Перишић отворила 22. ЈПФ. Она је рекла да је овај фестивал настао ,,енергијом неколицине ентузијаста, баш у тренутку када се већ наслућивало да се идеја заједништва у којој смо живели распада,,.
– Управо на тој идеји траје већ 22 године, окупљајући уметнике са простора некадашње Југославије и потврђујући да култура и уметност граде мостове разумевања и зближавања међу људима. Слоган ,,Без превода,, управо истиче ту идеју о заједничком културном простору, без обзира на трагичне догађаје кроз које смо прошли и на најбољи начин показује да култура може оно што не успева политици – рекла је Нада Поповић Перишић и додала да ,,свака култура тражи подстицаје са стране, храни се и оплођује културама других народа и не трпи самодопадљиво затварање пред туђим врлинама и вредностима,,.

– Позориште има функцију да пробуди и мобилизује нашу критичку свест, односно, да развија нашу рефлексију о реалном свету. Грчка Атина је у давна времена легитимност своје моћи изводила из својих компетенција, које су биле огромне. Овај фестивал ту легитимност изводи из бриге о најбољим остварењима, добром коришћењу тема, поштовању аудиторија, стилу, капацитетима да се одговори на изазове времена, убеђењима и храбрости. Отуда други слоган ,,За ово мало душе,, има посебног смисла, јер на најбољи начин дефинише простор у којем би привилеговано место културе био укус, укус за најбоље… И на крају нешто сасвим лично. Прве године постојања фестивала, далеке 1996., победила је представа „Буре барута“. Касније је снимљен и филм са истим називом. У времену у којем су настали и представа и филм, требало је много напора, много снаге и упорности, и храбрости да се они подрже и да им се да неопходна помоћ. То је нешто што ме чини, сада када се осврнем на то време, посебно задовољном. Јер је победила уметност. И још један готово сентименталан детаљ. Те прве године фестивала међу редитељима био је и Јагош Марковић, а данас баш његова представа отвара овај фестивал. То је само још један доказ да квалитет има трајање – рекла је између осталог Нада Поповић-Перишић.

Тако је (ако вам се тако чини)

Прва представа „Тако је (ако вам се тако чини)“, у извођењу ансамбла Југословенског драмског позоришта, по тексту Луиђија Пирандела, у режији Јагоша Марковића, оцењена је са оценом публике 4,61.
Тема којом се италијански писац Луиђи Пирандело бавио пре сто година у свом делу „Тако је (ако вам се тако тако чини)“ и данас је актуелна, можда чак и више, него у његовом времену. Редитељ ове представе Јагош Марковић са анасамблом Југословенског драмског позоришта успео је да избрише сваку границу између малограђанског и грађанског, односно да све око нас представи малограђанштином, тако што елита једног друштва забада нос у туђе животе.

Александра Главицки, водитељ програма са актерима представе после извођења, рекла је да је Луиђи Пирандели ову драму написао са 50 година, а годину дана раније написао је прво дело.
– Његова опсесивна тема је била истина, колико је могуће спознати истину о себи и о другима. Ово је била вишеслојна представа. Први слој је део у коме се не верује у једну истину, други слој је малограђанштина и на крају, коначно питање, да ли малограђанство рађа фашизам – рекла је Александра.

Селектор фестивала Бојан Муњин образложући зашто се определио за ову представу рекао је:

– Мени си чини да данас живимо у доба када се сви упињу да пронађу истину у политици, у друштвеним и приватним, брачним односима. Ако погледамо прве странице новина, друштвене мреже, СМС поруке, ако погледамо сва та питања видимо да се ради о тражењу истине иако је реч ко је кога напустио, ко је започео рат и тд. Пирандело није и у сну није могао слутити да ће 100 година касније бити баш тако. За мене ова представа о толеранцији и разумевању онога другог који је различит од нас. На један снажан естетски начин редитељ је показао савремени поглед у и стари проблем, глумци су снагом својом трнасформације то показали. Није лако играти Пирандела на овај искошени начин, као што су они то учинили да би нам оголели сам проблем – рекао је Муњин.

Предраг Ејдус, у улози Ламберта Лаудизија, који се поред питања шта је истина смеје својој фамилији о малограђанштини своје сестре и њене породице и пријатеља, али и сам ипак бива увучен и знатижељан да сазна истину.

– Очигледно ми данас живимо у експанзији пост истине. То је најновија реч која се појавила у речнику. То је до те мере распрострањено у целом свету, од медија, политике, друштвених мрежа, интернета, да не говорим о нашој политичкој и друштвеној стварности. То је нешто што је Пирандело фантастично на неки начин предвидео. Ми у ствари живимо у тако једном хаосу и у том хаосу фанстастичност глобалне, индивидаулне манипулације да људи више не знају ни шта је стварност, шта је истина, шта је тачно. С друге стране у тој манипулацији је апсолутно могуће, а то и видимо по неким политичким кретањима и по западу, и по истоку и код нас, да се време враћа. Што је рекао једна политичар или историчар; ,,Што више гледам прошлост, то више видим будућност,,. Дакле, време се заобљава, и почињу да се враћају захваљујући манипулацији неке од најретрограднијих идеја и друштвених, и политичких и економских, и ми данас једноставно не можемо да видимо будућност, која је до те мере неизвесна и опасна. Захваљујући огромном броју дезинформација имамо пораст најесктремнијих политичких идеја. На тај начин и фашизма и крајње десничарских идеја за које смо мислили да су давно превазиђене. То је оно што нас страховито забрињава и узнемирава – рекао је Ејдус и додао да је ово тзв. мали малограђански миље у коме има једна малограђанска средина и неки људи, који су доживели неку катастрофу, али та њихова катастрофа не узбуђују на тај начин ову средину, већ неке тривијалне ствари од тога ко је ту ко коме и задирања у приватни живот.

Сека Саблић у улози госпође Фроле, жене, мајке и избеглице, нашла се у интригама малограђанштине.
– У овом комаду имамо жртве и џелате, и ту је једина истина. Истина која овде постоји су несрећа, ратови, жртве, одсуство емпатије целог света. То је улога коју веома волим да играм – рекла је Сека Саблић.

Бранислав Лечић у улози Агација, саветника градоначелника и супруга радознале жене и сина, који још увек мора да доказује градоначелнику, каже да је представа оставила ефекат и на глумце.
– Чим се у позоришту појавуљују друштвене теме, која удара у суштину нашег живота, то је за мене најјача ствар у позоришту. Овде је поменута прича о грађанском и малограђанском. Закључујем, истину коју овај комад носи, без обзира шта је Пирандело хтео пре 100 година, а данас се то код нас дешава, мислим да је грађанско апсолутно маргинализовано и да оно више не постоји, не само код нас, већ било где у свету. Грађанско подразумева интегритет државе, друштва, групе, касте, породице, индивидуе. То је озбиљно и свакодневно политички и на све друге начине уништавано, и ми смо дошли у малограђанско друштво у које боравимо сви заједно. Немогуће је да у једном друштву које је грађанско постоје људи који немају осећај ни за несрећу, ни за интегритет породице, ни за интегритет лепих емоција које се дешавају. Ми смо сведоци распада свих генерално у окружењу, свих грађанских вредности. Малограђанска логика, малограђански начин размишљања, сензационализам, површности, тривијалност доминира апсолутно од почетка до краја у свим сегментима друштва, од врха до дна. И фашизам се појављује управо у околностима, не мора се звати фашизам, модернитација политичког и друштвеног збивања, таква да се заменом имена се гура оно што неко хоће, а хоће да немамо никакву емпатију ни за себе, ни за друге или тачније речено да мислимо о себи, али не постоји егоизам, који се може остварити, а да ниси у ситуацији да размишљаш о другом. То је чиста лаж. Човек не може бити егоистичан јер живи са другим, иначе био као Мали принц сам на планети.
Овим комадом је показано да грађанска опција има и те како малограђански вредности.

Ирфан Менсур као градонаелник је смиренн и који може да се поиграва са људима.
– До сада нисам радио са Јагошем и то ми је био велики изазов. Ушао сам у представу мало касније, чини ми се да сам ушао у миље представе. На неколико конференција за штампу да сам Јагошу рекао да ми је драго да је напокон одустао од режије и почео да се бави позориштем – рекао је Ирфан.

Глумица Рада Ђуричин за своју улогу каже да је то лик посматрачице која нема сопствени живот и живи кроз драму других. То је радознала и површна особа. Похвалила је ову представу која заслужује да буде на репертоару ЈДП, али и на ЈПФ.

Весна Станковић у улози госпође Сирели, једне од најрадозналијих особа, рекла је да је то у ствари неиживљена жена, која злоставља све око себе почевши прво од мужа са којим живи у некој чудној симбиози. Она је рекла у представи главну улогу игра цео ансамбл и да је то први пут доживела у својих 20 година рада.


Млада глумица Невена Ристић, у улози госпође Понци, око које се врта и цела представа, у својих неколико минута на сцени, оставила је велику недоумицу. Ипак је рекла:

– Истина каква год да је, речена је на крају. На дан генералне пробе, мене је редитељ држао на сцени сат врменеа, док су се сви припремили за своје улоге, јер је већао да ли на крају да дигнем вео или не. Њега је мучила дилема да мени као младој глумица, која је први пут на сцени ЈДП да ми се не види лице. На крају сам му рекла да ја немам проблем да остане спуштен вео, зашто би се лик кога глуми октрио, а то остали ликови у представи не заслужују, јер тај вео је отркивање истине. Редитељ ми се захвалио на томе – рекла је Невена Ристић.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.