За тамбурицу треба имати прст и душу

- Ти акустични инструменти старењем добијају на звучности и на посебности, и све се више удаљавају једни од других -

ДУШАН ГЛОГОВАЦ – ТАМБУРАШ И УЧИТЕЉ
Душан Глоговац, познатији као Перо Tамбурица, човек је кога једном упознате и чујете звуке његове тамбурице, увек ћете га памтити. Својом весељачком душом зна да орасполажи сваког, а његово умеће на тамбурици зна да развесели, али, понекад, и да доведе до суза.
Душан је рођен у Ужицу, детињство до школе је провео у Севојну, па поново живео Ужицу, где је завршио основну, средњу и Учитељску школу. Прве музичке звуке произвео је још као дете, на гитари коју је добио од свог оца Рада. Учио је сам, а касније је учио од ужички тамбураш Драгана Благојевића,
– Да није било Драгана Благојевића, можда би данас само Мишо Познановић свирао тамбуру и више нико. Док сам свирао гитару, 1970. године основали смо групу „Зимска вода“, Свирали смо неке наше песме, а највише смо свирали у Књижевном клубу. Мој другар Љубиша Радовановић, бубњар, посаветовао ме да одем у КУД „Севојно“ и да тамо свирам гитару или бас гитару. Послушао сам га, и примљен сам у оркестар. Једном приликом у Радничком дому понудили су ко ће да свира тамбурицу, али ја на то нисам обраћао пажњу. Нико се није јавио. Други пут пут када су питали, мени мој друг Љубиша каже да се јавим и то учиним. Тако сам почео да свирам тамбурицу, После су почеле неке пробе у Ватрогасном дому. То је било 1984. године, То је био оркестар при КУД „Севојно“ и Ватрогасног друптва, јер смо сви били чланови Добровољног ватрогасног друштва. У том оркестру су били браћа Бошковић, Манге, Моцо, Драган Благојевић је водио оркестар, а било је ту и других људи – сећа се Перо Tамбурица, који је свој надимак добио још у основној школи.
Каже да се музиком професионално никада није скроз бавио. У почетку, док је свирао гитару у групи „Зимска вода“, можда је то била нека професија. У групи су поред њега били Бранко Вучковић, Драгослав Павловић Квиско, Милан Шаренац, бубњеве је свирао Љубиша Радовановић. Имали су своје наступе и на националним телевизијима.
Када је прешао у КУД, било је доста музичара и неко је дошао да на идеју да направи посебан оркестар.


– Издвојило се нас седам и почели смо да свирамо у „Ловцу“, који је тада држао Бошко Ђуровић. То су били први тамбурашки звуци после дужег времена. Некад је чича Раде Познановић свирао, а понекад и Мишо, али после њих нико. Већ сам доста научио о тамбурици и свирци на њој. Осетио сам неку нову снагу и 1995. године нас неколико направили смо оркестар, који је био мало професионалнији, баш тезгарошки. Звао се „Ђерам“, а и данас носи то име, само што је сада потпуно другачији оркестар од онда када смо га основали. Тај први „Ђерам“ смо основали Момчило Михајловић Моцо, Зоран Милановић Ћизо, Милош Караклајић Маче и ја. Име је дао Ћизо. Били смо изузетно популарни и тражени. Имали смо две тамбуре, гитару и контрабас. То је трајало дуго, све док Ћизо није напустио оркестар. Ми што смо остали спојили смо се са другим оркестром, у коме је био хармоникаш Милован Дамљановић Мида, виолиниста Мирослав и Саша Ћело Дробњак контрабас, Било нас је шест. Почео је да се шири репертоар, али ја то нисам волео. Увек сам свирао староградску музику, романсе и циганску музику, па се нисам уклапао у то ново. Изашао сам из оркестра, а они су наставили да раде, па су се и ону растурили, па дошли неки нови и оркестар је узео другу димензију, сада свирају на електрику – каже Душан и додаје да је после тога пуно тога мењао, а да је три године са оркестром „Максим“ свирао у „Александру“ у Пожеги код Ђура.
Посебно су му драга сећања из „Кнегиње“, за коју каже да је имала имиџ, где се није смело свирати ни изворна народна музика, све док Коста није тражио „Шљиву ранку“. Ту су се свирали само староградске, циганске, грчке и забавне песме, а понекад нека народна.
Перо Тамбурица каже да је и после тога мењао оркестре све до јуна 2015. године, када је са још неколико њих основао оркестар „Северац“.
– То је мени најсуптилнији и најискуснији оркестар, који најзрелије звучи. Вођа оркестра је Жељко Андрић Андра, човек који је водио КУД Први партизан и КУД Севојно, један изузетан музичар. Ту су Ћизо, Веснић, који ради у ПИО, и Звездан, тамбураш из Пожеге, који је некада свирао у групи „Плаво цвеће“. Мишо Познановић нам је чест гост, нарочито када свирамо на градским манифестацијама. Ћизо је опет био кум овом оркестру. Свирамо по многим манифестацијама, највише наступамо у Пожеги. Свирамо и весеља ужег типа, мање свадбе и прве рођендане, ако људи воле звуке тамбурице – каже Душан.
На питање колико Ужичани слушају тамбурицу, наш саговорник каже, врло мало.
– Данас је изгледа постао битан ритам и неки текст, а мелодија им више није битна – прокоментарисао је Душан.
Своју најдражу тамбуру купио је 1988. године, у Војводини. Тај догађај никада неће заборавити.
– Отишао сам у Војводину са намером да купим тамбуру, јер они имају врхунске мајсторе. Отишао сам код Кундак Бела, познатог мајстора, али, нисам знао да је он преминуо годину дана раније. Био сам код многих и на крају одем у Ковачицу. Свратио сам код мајстора Словака. Звао се Јурај Немчек. На вратима се појавила нека бака и каже ми да Јурај више не прави тамбуре, да је у пензији. Али он се појави и позва ме унутра. Послужили су ме кифлицама и ракијом. Показао ми тамбуру коју је направио пре годину дана и тражио ми само тадашњих 100 марака за материјал, за дрво, а ја сам био спреман да платим и више. То је била његова последња тамбура коју је направио. Тада смо свирали једно четири сата, попили пола литра ракије, свирали смо, чак и плакали, а после ме је испратио до аутобуса. Следеће године када сма пролазио кроз Ковачицу свратим код њега, али је он умро. Ту тамбуру сам дуго имао код себе и имала је невероватан тон – сећа се Душан и додаје да има и данас добрих мајстора, али су њихове тамбура прескупе.
– На цени су старе тамбуре и све их је мање. Тамбура је инструмент као што је виолина, све што је старија, све је скупља. Ти акустични инструменти старењем добијају на звучности и на посебности, и све се више удаљавају једни од других – објаснио је Душан,
У сећању су му остале свирке под шатром, док је свирао гитару. Каже да када су шатре укинуте, тада је престао да свира свој први инструмент.
– То су биле незаборавне свирке, обележје нашег весеља. Шатру издваја атмосфера, та спонтаност, под шатром се дешавало све што је весело. Сада на свадбама људи устају да се веселе да би свадба била лепа, не весели се што му се весели, него да би свадба била лепа. И некада под шатром није могла да се чује нека друга музика, осим народне – казао је Душан.
Своје професионално опредељење је пронашао у школи. Данас је учитељ у школу у Равнима. Пре тога радио је у Прибоју при вртићу, мало у Економској школи, у Техничкој и у ОШ „Слободан Секулић”.
– Посао у Равнима сам добио захваљујући Борчићу, директору тадашње Културно-просветне заједнице. Узео је неку прашњаву хармонику и тражио ми да одсвирам шта знам. Мада сам свирао гитару, снашао сам се на хармоници и одсвирао „Краљево коло“. Пошто сам предавао музичко, он ми каже да имам пола године да направим хор и оркестар у школи. Ако то успем, остаћу да радим. Радио сам од ујутру до увече, а деца су радо остајала са мном. Свирали смо и певали. Од те генерације сада њих двојица раде са мном. После четири месеца снимио нас је јутарњи програм. То је било 1987/88. године. Свирали смо тему из Лабудовог језера. То је функционисало лепо и ишли смо на такмичења. Сећам се да смо овде у Ужицу били други, Броле и његов ђачки оркестар и хор су нас победили – испричао је Душан и додао да док је радио у Економској школи да је и ту направио хор, а у ОШ „Слободан Секулић“ оркестар, у коме је било 14 деце, по седам дечака и девојчица.
Али, Равњска школа је нешто посебно. После 15 година рада у просвети запослио се као учитељ у тој школи.
– У тој мојој првој генерацији, коју сам повео од првог разреда, створио сам рецитаторску секцију. Ишли смо на такмичења и девојчица Јелена Диковић рецитовала је песму „Књигу коју сам за одличан успех добила у првом основне појела је крава“. Тада је све одушевила. У једној другој генерацији имао сам три врхунска рецитатора, која овде никада нису изгубила на такмичењима. Увек смо били прваци града. Паралелно сам водио хор, који је 2009. године био други у држави, а имао сам добре математичаре, њих седморо, који су побеђивали на такмичењима. И од те успешне генерације направио сам оркестар мандолина „Орфеј“, који су оставили велики траг за собом. Учествовали су за Дан града, па на тамбурашком фестивалу у Лозници и тамбурашком фестивалу у Ужицу, наступали у Пљевљима, држали самостални концерт у Руском дому у Београду, наступи на тргу и на академији Учитељског факултета у Ужицу – набраја учитељ своје успехе са децом и додаје да је његова ученица Анђа својим рецитовањем песме „Много сам волела оца“, успела да расплаче Андријану Виденовић, професора драмских уметности.
Иначе, његов оркестар мандолина у овој школи чинило је 17-оро деце и то сви из једног одељења. Имали су 13 мандолина и четири гитаре.
– Нису ни знали да држе мандолине, а нарочито трзавице. Имали су стрпљења да науче, а када су просвирали прве ноте, после је све ишло лако. Чак нас је звао председник мандолиниста Хрватске Јосип Орашковић да дођемо на неке од њихових фестивала, али ја се ипак нисам усудио да водим децу у Хрватску. Онда ми је најавио да ће доћи код нас са професором мандолине из Милана, који је био његов професор, само је требало да га позовем, али ја се нисам јавио и веома ми је жао што то нисам урадио – казао је Душан.
Као награду за све успехе деце, Душан спроводи једну акцију, коју децу мотивише за рад.
– Док су деца у првом разреду, сваки дан одвајају по један динар, у другом разреду по два, у трећем три и у четвртом по четири динара, И тако скупимо паре и до краја године идемо на неко крстарење Кокином броду, а онда одемо у „Светог Николу“ на ручак. Мислим да ћу сада са овом генерацијом ићи на Перућац.
Иначе, Душан Глоговац је некада био омладински првак у стрељаштву и сећа се дружења у тадашњем ЈНА, данашњем КГЦ-у, са Гоцом Стаматовић и Меловићем, који су били у репрезентацији. Пре тога је био и голман у подмлатку „Слободе“.
Када не свира и не иде у школу, своје слободно време проводи у риболову са својим пријатељима, а понајвише са колегом Милованом Дамљановићем Мидом, коме поручује:
– Признаћу Миди да је бољи музичар, али рибар не.
На крају Перо Тамбурица је закључио да никада неће свирати електричну музику.
– Струја ради сама од себе све. А овде мора да раде прст и душа. На електричној гитари се осећа техника и нема душе, а акустични инструмент даје све и показује какав је неко – рекао је наш саговорник

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

3 Responses to "За тамбурицу треба имати прст и душу"

  1. Miha   11. октобра 2017. at 15:55

    Čast je poznavati ovog sjajnog čoveka i umetnika!

    Одговори
  2. Marija   11. октобра 2017. at 22:06

    Eh nastavniče, Vas je bila ogromna čast poznavati! Vi ste od nas stvorili ljude. Pozdravlja Vas Vaša Marka iz Ravni!

    Одговори
  3. LJUBISA RADOVANOVIC   12. октобра 2017. at 16:18

    ZBOG STRUJE,ZAPALISMO VUCKOV PODRUM.POZDRAV IZ BUDVE.MANOJLE.

    Одговори

Leave a Reply

Your email address will not be published.