ЗАПИСИ

0017 (1)

1.
Прошли пут била је реч о оној табли на Плажи, сви знамо којој, и сви смо њено указање прилично шкрто коментарисали.
Није било оних излива ерског духа, којим се бранимо од страшних сила; ни богзна колико мрзовољања на власт, није се чуло, а зна се да окрепљујућа доза гунђања има да се примени, шта год да се дешава.
Нисмо нарочито цвељали ни пријатеље, који су се свих ових година купали, по свим цветањима и целзијусима, и својим постојањем упорно чували успомену на Ужичко море.
Значи, боли.
Кад нас, што са завишћу гледамо наше купаче, док пливају кроз свеже јунско јутро и оштру Ђетињу, тако погађа та литература, како ли је њима? Кад нама, што их, у пролазу до Рајских, прозивамо, док пред собом разгрћу покров од ружних алги, јавни испис прљаве тајне, изазива стид, како се они боре?
Због њих, упорних и заљубљених, Плажа још увек постоји. И нада постоји, и слика чистог Ужичког мора, у ком се игра „јуре“, ронећи отворених очију и „прозивке“ код пливачког.

2.
За ову седмицу, стигао је нови Папир; на папиру речи, у речима допуштење за Малу свету реку.
Захваљујући надахнућу микроклиме, прегалаштву биодиверзитета и мудром усмеравању кањонског камена, Ђетиња је, од четврте категорије, узнапредовала до треће, и стекла право на интимно дружење с Ужичанима.
Само, не испод појаса и без љубљења у уста.
Кад се упоредимо са онима испод града, добро смо прошли: доле није ни за гледање.
Сама и кужна, до ушћа путује.

kamen pošte umanjena

3.
Папир је прозујао Мрежом и видели су га сви заинтересовани. Лакнуло је гузи због гигантског скока у квалитету воде, па смо се мало откравили и одали спрдњи на његов рачун; разнежили, такорећи.
А табла стоји, непокривена.
На њој су исте речи забране; пеку и кад јој окренемо леђа, јаче од јулског сунца и женске сузе, упорније од ветра Креманца, док је знао пут до Ужица.
Папир виђен на екрану мобилног за динар и претплату, нема снагу табле и на њој исказане сурове истине.
Запис је то.
Није храст, већ лимарија; нису симболи вере, већ клетва.
Ако тај текст није просто одрицање од одговорности, на табли је ваљало исписати упутство за тумачење боја заставе. Свако јутро, запослено лице би дизало заставу боје, којом су, задужени, оценили Ђетињу, све док се над Крмећаком не завијори она, у боји воде коју памтимо, а црвена буде загубљена, због некоришћења.

4.
Тако је то кад се човек изрази трајним средствима на чврстом материјалу; нешто што је привремено и пролазно, предуго остаје.
На чесмама крајпуташицама, широм наше отаџбине, помоћу крљавог шаблона од декапираног лима, црвеном масном фарбом написано је „вода није за пиће“, или још горе. На камену, обично.
А ти жедан, мозак ти ври, требало би да изгаташ, да ли је та вода искварена пре четврт века или скорије, и да ли се стање подземних токова у међувремену поправило, довољно за добар срк.
У порти сеоске цркве, један тужан човек подигао је чесму, успомену на своје прерано замакле иза завесе. Јак млаз, као рука, а на белом камену црвена опомена путнику намернику да не пије. Задужбина, замишљена као олакшање, постала је тужном човеку терет, а посетиоцима цркве опомена и питање.
Црвени записи су трајни. Ако је и загађење, на које указују, трајно и још на снази, у грдном смо проблему, пријатељи моји. То би значило да смо темељно и на дуге стазе загадили и подземне воде, а то нам будућност, ако је буде, тек неће опростити.
Ако је шкодљивост животоносне течности, ретке и драгоцене, по овом нашем Свемиру, прошла, и с тих задужбина се опет може пити, уклањање претећих порука било би добро за ментално здравље.

užičke zidne novine

5.
Црвени записи истрајавају и у кањону наше Мале свете реке. У протутњалим деценијама, писали су их старатељи рибљег фонда.
Забране су у питању, и упутства за примерно владање.
На стубовима нових мостова и оградама старих, по камењу подзида, прецизно уклопљеном пре скоро век, порталима тунела пруге уског колосека и на живој стени – да не буде, после нисмо рекли.
А времена се мењају.
Оно што је некад било под строгом забраном, више није баш толико заштићено; оно што је једном било риболовачка јерес, од сутра ће бити догма.
Тај чудни обичај започет је давно, док је ужичко удружење газдовало ужичком реком, оном светом; каснији закупци су само наставили дописивање.
Како стоје ствари, тамо где на зиду пише да је обавезно љубљење ухваћене рибе и њено враћање Ђетињи, у неоштећеном стању, дозвола ти гарантује ношење улова кући или до огњишта на Пицином виру.
Мора да постоји неки други начин обавештавања риболоваца, јер, овај се, ретко код других виђа.
Тамо, где би радије направио фотографију лепоте, правиш документарну и бележиш за будућност, како су се у неко доба записи расипали.

6.
На Миловановића вили, уздигнутој на брегу изнад Лужничке долине, да атеље буде осунчан и осветљен, напукли су зидови; боја којом су скојевци и комунисти изразили своја уверења, своје мисли, још се држи.
Можда кућа није у урушавању само због неодржавања; издржала је она и насилну смрт свог неимара и станара, али терет црвених записа не може.
Опет, исповест звана графит, исписана на зиду код гимназије, нестала је. Мама, с разлогом бринеш, писало је.
Или су разлози за родитељску бригу нестали, или је сав животопис спуцан у те четири речи и нема ништа изван тога.
Док су ови млади људи слагали своје речи по туђим зидовима, велики страх им је водио руку, а смрт се надала.

0018

7.
Ужичка пошта је зими добро грејана, имала отворена врата и толерантно обезбеђење. Било је тих ноћи, фебруарских, кад студен продире кроз сва одела, нарочито памучне „Танкер“ ветровке, с ућебаним вештачким крзном; у тим ноћима, по правилу, џепови су били празни, а „гајбе“ нису, а кући се ником није ишло.
Па ред грејања, ред заврзивања око Трга, све док се Средоје Пендрек не појави, да нас пита како смо и крене с предавањем о црногорском качамаку. Или уметничкој фотографији, свеједно. Е, тад се свима напрасно журило у топли дом.
Пошта је тешко оштећена 1999. године, у две туре бомбардовања, па срушена кад је рат с НАТО прошао.
У зиду, поред степеница које су водиле поред Кец бара, био је камен с уклесаним речима – ДА НЕ ВАРАМ НАРОДЊЕ НАДАЊЕ.
Од онолике поште, само он је сачуван и некако је пронашао пут до Архива. Промишљају шта с њим чинити.
Јак је то запис и може нам многа добра донети, нарочито ако би смо се сложили да га наместимо негде поред степеница Општине, на видику суграђанима, које смо бирали да нас ваде са дна каце.

8.
Једне од ових добрих јулских вечери, или сваке, било би добро запутити се поред Ужичког мора (у ком се не купа), поред чесме (с које се не пије вода), све до централе „Под градом“ (у коју се не улази).
И записа поред тог пута.
Једне од њих, капије ће бити отворене, турбине ће се вртети гоњене водом, пристигле јазом од Мале бране. После дугог мировања у илегали, поред споменика Николи Тесли, док будемо прослављали његов рођендан, завртеће се Теслино јаје.
Добар разлог да се окупимо.
Уосталом, лик је измислио овај свет.
Тако је писано.

Драган Р. Филиповић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.