ПАРТИЈА ТЕ ТУЖИ, ПАРТИЈА ТИ СУДИ
Последњих дана више људи, поготову млађих, питало ме је зашто ужичка скупштина има баш 67 одборника, зашто то није округао број, 50, 70 или стотину….
Такво питање управо и говори колико је овај наш лажни вишепартијски систем у дубокој кризи, колико су ове, назови, странке, Србији упропастиле шансу да постане пристојно грађанско друштво и претвориле је у бедни комад плена, који они бесомучно комадају сваке четврте изборне године. А само до пре 12 година било је све другачије…
Наиме, још од деведесете, малобројни грађани, тешком муком, покушавају да комунистички, диктаторски систем замене вишепартијским, како је то у целом нормалном свету. И ево, неких 26 година касније, у многим стварима, не само да смо на почетку, већ смо и назадовали. Од те деведесете године, тадашња опозиција, тешком муком, успева да се избори за своје природно право да предлаже кандидате, како за републички, тако и за локални парламент. Е, тада су избори били организовани по територијалном, већинском принципу, Општина Ужице је била подељена на 67 територијалних целина и у свакој су партије кандидовале свог представника и после првог круга, у други су пролазила два кандидата са највише гласова и одборник је постајао онај који добије највише гласова. Поштено, зар не? У тим мањим целинама, партије су морале да воде рачуна кога предлажу, јер су ту практично комшије одлучивале, знало се ко је ко. Зато су партије морале да стављају на листу обичне грађане, оне који су се неким својим радом и квалитетом истицали, нису могле да ставе сваку будалу, која је три дана лепила плакате у кампањи и после са правом очекивала посао у државној служби. Е, са људима који имају и мало соли у глави, био је проблем, јер нису трпели партијски диктат, а како су се изборили за место одборника по већинском систему, они су били и власници свог мандата, па болесни партијски лидери нису могли да им га одузму. Тако су и мене другови демократе позвали 96. да, као грађанин, будем њихов кандидат на Слануши. Како је то било време страховладе и диктатуре Слободана Милошевића и његових СПС дивизија, тај сам позив са задовољством прихватио и, упркос томе што су СПС дивизије, преко својих судова, два пута поништавале изборе, после трећег круга, убедљиво победио на делу Слануше, Пашиновца и Ракијске пијаце и постао одборник.
У међувремену, бољшевици су се тешко мирили, као и данас, са више партија, па су на све начине опструирали развој другачијег мишљења. Упркос томе, многи су осетили мирис слободе, па су, све чешће, појединци и разне групе грађана на изборима истицале своје кандидате. Како су се и градоначелници и председници општина бирали по већинском систему, постојала је реална опасност да бољшевицима потпуно измакну дизгине власти, јер је могао буквално свако да постане градоначелник, а то би за њих било равно смаку света. Зато су се Другови постарали да се промени изборни закон и да партије и предлажу и бирају кандидате, како за одборнике, тако и за градоначелника, а весели народ је само требало да изађе на изборе. Народ гласа, а све остало је брига партијске врхушке. Иако, привидно, имамо пуно партијских врхушких, реално је то све класично једноумље, само, симулације ради, организовано у више партија. Да ствар буде црња, тај су закон управо донеле Демократе, чиме су показали да су ништа мање црвена банда од пресвучених комуниста. И од тада је све кренуло низбрдо. Пристојан свет се убрзо повукао, грађани се буквално ништа не питају, Партија бира Другове кандидате, после избора бира и Другове одборнике, а Другови одборници, по партијском диктату, бирају Друга градоначелника, тако да се, и буквално, сва власт сели у партије, а скупштине служе само као реалити циркус, за замлаћивање неупућених. Тиме је и потпуно дезавуисана улога територијалне поделе Ужица на 67 изборних целина, јер су партије, по својој вољи, из једне од тих целина бирале више кандидата, а да већина целина уопште није ни имала свог представника. Тако смо, уместо једнопартијске, добили вишепартијску диктатуру, а грађани су потпуно изостављени из било каквог одлучивања, сведени су на пуког гласача и посматрача. И тако је све до данашњих дана.
Та охолост иде толико далеко да је ових дана, на ТВ5 сучељавању осам групација које учествују на локалним изобрима, перјаница локалног СПС-а, Неђо Јовановић, изјавио да само партије могу учествовати у политичком одлучивању, а не тамо неки самоорганизовани грађани.
Прилика је да на локалним изборима у недељу такве људе и такво мишљење својим гласовима пошаљете на ђубриште историје, где им је већ одавно место.
И на крају, демократије у Србији, па ни у Ужицу, неће бити док се избор одборника и градоначелника поново не организује по већинском систему, у коме ће, по природи ствари, побеђивати најбољи. Наравно, треба направити систем како би и мањинска права била заштићена, јер у недемократским друштвима, какво је Србија, велики имају обичај да, из чиста мира, малтретирају мање и слабије.
У срећним државама у локалу се и не зна ко је из које партије, већ се бирају истакнути појединци, локалпатриоте, који желе својим волонтерским деловањем да унапреде средину у којој живе, што је тако далеко од овог друштва, у којој владајућа банда већ деценијама немилице пљачка, како на нивоу државе, тако и на локалу. Разне хуље су се добро напасле последњих деценија, добиле државне станове, скупа кола, децу послала на студирање у иностранство, а за то време Србију довеле до просјачког штапа, као убедљиво најбеднију земљу у Европи. Наравно, не би се све ово десило да овдашња раја свих ових година понизно не подилази својим тлачитељима или „гледа своја посла“, дубоко зароњене главе у песак. Мислите о томе.
Тони Станковић
