УСПЕШНЕ УЖИЧАНКЕ: НEДА ПОПОВИЋ, ВЛАСНИЦА “АУТОДИЗАЛИЧАР НЕДА ПОПОВИЋ“
Видети данас жену на градилишту, да ради са тешким машинама, још увек изазива подозрење, а пре 30 година било је право чудо. Али, не за Неду Поповић, која је из ината решила да пре три деценије крене у „мушке“ послове, да се бори са тешким машинама, али и свим оним мушким светом на градилишту.
Неда Поповић је данас власник фирме „Аутодизаличар – Неда Поповић“, која се бави утоваром и претоваром тешких терета, монтажом хала, носних конструкција, монтажом телеком стубова и свега другог што је тешко. А са тим послом кренула је 27. децембра 1987. године.
– Почела сам тај посао из ината. Ово је Балкан и сви мисле да је жена потчињена. Те 1985. године била сам без посла и конкурисала сам у фирму „Југопетрол“ у Крчагову. Конкурс је био отворен и те године сам била прва на листи на Заводу за запошљавање, а тада се искључиво запошљавало преко Завода. Три пута сам конкурисала и тадашњи директор је три пута побијао конкурс и рекао ми је да сам жена и да не могу да радим тај посао, да не могу да подигнем буре од 200 литара уља, да је тај посао требао да се ради у магацину нафтих деривата и да ми је најбоље да се вратим кући и узмем варјачу и кутлачу. Тада сам му рекла да ако он подигне то буре, да ћу га и ја подићи, и на крају, зашто би неко подизао толико тешко буре, када постоје виљушкари. Тај конкурс сам оборила и инспекција рада је тада рекла да не смеју више расписивати конкурс и да онда морају да распишу интерни конкурс. „Југопетрол“ је после тога на то радно место примио инвалида треће категорије. Тада сам донела одлуку да ћу да радим искључиво мушки посао – рекла је Неда.
Ипак, Неда у својој замисли није била сама. Много јој је помогао њен муж Милан, за кога каже да јој је давао ветар у леђа, мада се на почетку питао како ће она као жена да ради тешке послове.
– С обзиром да је мој муж радио у „Металоградњи“ на пословима шефа транспорта и где је постајала та врста возила, а ја сам се запослила у „Јединство Металоградња“ и видела сам како изгледају дизалице у то време, што је било катастрофа од тих машина, питала сам мог супруга, пошто тих дизалица нема пуно, како је то радити са тим. Он ме је питао зашто га питам, а онда сам му рекла, јер ако жена треба да диже буре од 200 литара уља, зашто не би могла да ради са дизалицом. У то време нисам чак имала ни положени возачки испит. И пошто сам родом из Босне, тврдоглави Босанац, решила сам да радим са дизалицама. Милан ми је рекао да је то тешко, да немам ни возачки, и ово и оно, али ме је подражао. Од неке уштеђевине смо у пропалој фирми „Дунав-Тиса-Дунав“ купили неке расходоване дизалице и од три, направили једну. Ту ми је он много помогао, јер је његова струка била механичар, аутоелектричар и слично. И те 1987. године сам положила и била друга жена у ужичком крају возач Ц категорије, возач професионалац, а полагала сам посебно школу за аутодизаличара. Са вишег степена школе, полагала сам на нижи степен. И кренула сам са том прагом од 8 тона. То је једна јако тешка машина, с обзиром да је то механичко управљање – описала је Неда како је почела посао.
Имала је дугу косу, коју је везивала у реп и склањала испод качкета. Носила је комбинезон, на коме је писало Неда, али, како каже, сви су читали као Ненад. Једном приликом, испричала је Неда, када је кренула из Ариља ка Пожеги са дизалицом, неки деда са џаком кромпира је хтео у Пожегу, али је закаснио на аутобус. Онда су му неки радници казали да сачека, да ће сада ова дизалица да иде за Пожегу, па може са њом.
– И тако деда тај џак кромпира утовари у кабину у дизалицу и када виде да сам жена, рече да не жури и узе џак и остаде да чека други аутобус – сећа се Неда.
Први посао са монтираном прагом, била је монтажа бензинске пумпе у Севојну.
– Највеће ми је задовољство било, када ми је тај директор „Југопетрола“, који је тражио да подигнем буре од 200 литара, не знајући да сам ја жена која спушта цистерну у рупу, рекао – браво мајсторе. Е, онда сам му ја рекла:“Видите, за жену није само кутлача и варјача“, како ми је пре рекао. Та деградација ме је у том моменту натерала да радим овај посао – рекла је Неда.
Следећи посао јој је био рад на Рзавском водоводu на релацији Ариље-Косјерић. Ту је радила са својом машином 28 месеци. Све то време је возила своју дизалицу, дневно прелазећи по пет до шест пута ту релацију, прецизно утоварала и истоварала тешке цеви на трасу водовода. Многи су се дивили њеној вештини, јер и многи мушкарци не би могли тако прецизно спуштати цеви.
– Са таквом дизалицом почетак је био врло тежак. Кренула сам без радног искуства, али сам имала подршку мог покојног супруга Милана. Добила сам ветар у леђа од њега, он је веровао у мене, док су сви други били скептични. И ево, скоро 30 година радим тај посао. Кренули смо од нуле и нешто се зарадило. Нешто уз помоћ кредита и зарађених пара почели смо градити објекте и куповати савременије дизалице и онда прихватати веће послове, од којих смо касније могли да наставимо и проширимо посао. Али, као жени, било ми је врло тешко, због разних реакција људи на градилиштима. Имало је заиста лепих тренутака и људи који су ценили мој рад. Могла сам да урадим нешто што ниједан мушкарац није могао да уради и имала сам подршку тих људи, са којима сам на траси јела зидарску кобасицу и хлеб. Нисам се, иако сам у неким тренуцима могла да поједем нешто боље, одвајала од тих људи. У свему томе је стварно било претешко, само зато што сам била жена. Полиција, када ме устави, то је било опште подсмевање. Када ми пукне гума, полицајац уместо да регулише саобраћај, да ми помогне, он ми каже:“Е, да те видим сад шта ћеш, како ћеш да промениш гуму!“, а знате колике су гуме на дизалицама – испричала је Неда.
Без обзира на све те тешкоће, држећи се мотоа своје фирме: „Са нама ништа није тешко“, Неда и некада, а и сад, успешно послује.
– Пет година сам радила претовар лима на железничкој станици за „Импол севал“, где смо били јако цењени. Радили смо на коридору 10 за Грке, где су исто били презадовољни. За 30 година пословања, радили смо за 458 фирми, и никада нисмо имали проблема. Наш посао је цењен и имамо малу конкуренцију – додала је Неда.
Неда је имала и здравствених проблема, више операција, губитак детета и све је то утуцало да њену физичку способност.
– Нисам више могла да идем на градилишта да радим са тим машинима, па сам то проширила на раднике, али и даље водим успешно фирму – додала је она.
За три деценије рада наилазала је на многе проблеме. Није никада имала помоћ од државе или локалне самоуправе. Никада није добила неповратна средства за развој њеног малог предузећа. Али је била задовољна и радила онолико колико јој је било потребно, да финансира све што јој је било потребно за фирму и пристојан живот породице.
– Нисам тежила ка неком великом богатству, желела сам малу фирму, онолико колико смо могли да живимо пристојно. Поносна сам као жена што сам успела у том послу, наравно уз Миланову помоћ. Сада када је њега нестало, поносна сам што смо успели да нашег сина Владана уведемо у тај посао. То ми много значи, јер опет имам неког поред себе и имам коме оставити ту фирму. Не размишљам још о пензији, али битно ми је да има ко да настави даље – рекла је Неда.
Данас њена фирма поседује више дизалица које подижу терет од 8 до 60 тона. Ту су камиони, виљушкари, путничка возила, као пратећа возила.
Сада јој је највећи проблем како наћи кадар за своју фирму.
– Немамо много запослених. Кадар ми је једнан од проблема, јер нема правих аутодизаличара. Млађе генерације неће да уче за то. Имам два стално запослена радника који су квалификовани за то, а по потреби узимам људе по уговору, који су остали без посла, а радили су тај посао у неким фирмама. А ови млади, као што рекох, нису заинтересовани. У соабраћајној школи има смер руковалац грађевинских машина, али нема звање аутодизаличара. И када заврше школу, нико нема појма да ради са дизалицама. Углавном ту децу пошаљу на праксу у „Путеве“, а мени лично никада нису послали ниједног ученика, јер нема заинтересованих. Пар пута сам ишла у Саобраћајну школу да узмем ученика код мене на праксу, на два до три пута седмично, али деца нису заинтересавана. Овај посао је плаћен од три до пет евра по сату. Иако мој радник излази до 1.200 евра месечно у сезони, не могу да нађем такав кадар – пожалила се Неда.
И поред градилишта, тешког посла, Неда је успела да на прави пут изведе своју децу. Њен син се укључио у породични посао, док је ћерка отворила прву приватну предшколску установу у Краљеву.
– Жена је стуб породице. Ја сам тако моје ћерке васпитавала. Враћала сам се петком кући са торбом прљавог веша, а понедељком сам се враћала на градилиште. Било је стварно тешко, али све сам издржала, све притиске. И у том духу сам васпитала моју децу. Деца су ми за пример, увек су ме дочекале са спремљеним ручком, све распремљено. Можда сам била строга, али су сада они постали прави људи. И моја унучад, која имају четири и пет година, већ сада знају где је мењач и волан дизалице. Мислим да је само упоран рад заслужан за све што имам – рекла је Неда.
Ипак, за све ове године њеног привређивања у граду и успешног рада, нико је никада није позвао из Привредне коморе, бар на разговор или на неки пријем у Скупштини града. Сете је се само када треба да плати порез.
– Ма, нема везе. Они раде по својој савести, ја по својој. Чак ми никада нису обезбедили негде неко место за паркинг мојих машина, па сам зато сама купила паркинг. И сада када упоредим оно некада и ово сада време, сада је много лакше. Све ове дизалице су сада на џојстике и сваку неправилност електроника у машина уочи и одмах се гаси. Мислим да ће моја фирма и даље успешно радити, јер има ко да је наследи – додала је Неда на крају.
Звездана Глигоријевић
