Живот нема цену

- У коронарној јединици реанимације су свакодневна ствар и спасити живот младог човека нема цену -

ДР ЗОРАН ЧИТАКОВИЋ, КАРДИОЛОГ
Ужички доктор Зоран Читаковић, специјалиста интерне медицине, кардилог, са својом 51 годином живота, већ је у свом родном граду оставио траг и у спортском и у професионалном животу.
Др Читаковић се радо сећа своје основне школе „Нада Матић“, за коју каже да је у то време била елитна школа са најбољим ђацима и најновија школа у граду и у којој је направио прве кошаркашке кораке.
– И данас у фиоци чувам разгледницу из седамдесетих година на којој је школа и која бајковито изгледа са двориштем и игралиштем које је тада постојало. Много лепе успомене ме вежу за детињство и одрастање у тој школи, јер смо све време, и ваннаставне активности, проводили у дворишту и на школском игралишту. Рано сам почео да тренирам кошарку и били смо једна успешна генерација. Били смо прваци у Србији у пионирској конкуренцији у кошарци. Тренер нам је био Мићо Драгутиновић, професор фискултуре и диван педагог – сећа се др Читаковић, као и многобројних сјајних наставника математике, српског и страних језика, великих успеха на такмичењима из свих предмета.
Из основне школе је изашао као одличан ђак, а онда је уписао гимназију.
– Било је то усмерено образовање и прве две године смо сви имали исти програм наставе. Била су то одељења састављена од деце из целог града и околине, која су само на основу језика, који се учио, били класификовани, а не по успеху. То је било добро јер смо могли упознати деца из других делова града и крајева око Ужица са различитим афинитетима, а не само децу која се боре да буду добри ђаци. После прве две године уписивали смо смерове и у Гимназији је постојао смер физичке хемије и математички смер. Уписао сам овај први и завршио школовање као вуковац. Нису то била велика одељења и критеријум је био строг. Поред школе већина се бавила спортом. У мојој генерацији била су два врхунска атлетичара Жељко Томановић и Миодраг Бабић, који су били репрезентативци. Они су завршили факултете, а Жељко је постао декан биолошког факултета у Београду. Од нас 27, факултете је завршило 24 и то у року. И сви су били спремни за дружење. Тих осамдесетих година са 16 година смо ишли самостално на море. Скупљали смо новац од родитеља, родбине или зарађивали преко послова које смо радили лети. Са екипом од нас пет до шест другара најчешће смо ишло у јужни део хрватског приморја и у Црну Гору. Имали смо слободу, јер није био толико криминала, имали смо девојке из Хрватске… Заиста се дивно живело и економски стандард у односу на претходне године био је значајно порастао, а друштво је постало либералније – каже др Читаковић.
Све то време Зоран се бавио кошарком. Са 16 година је постао кадетски репрезентативац Србије.
– У тој репрезентацији играли су Ђорђевић, Јовановић, Драгутиновић, Бане Прелевић, тако да је наш клуб био кадетски вицепрвак Србије и јуниорски трећи на првенству Србије. У тиму Првог партизана били су и мало старији од нас: Славенко Марић, Арнаутовић, Бране Паликућа, Драган Ђурковић, Жарко Васиљевић, Рабасовић… Дружили смо се и постизали резултате. Имали смо добре тренере, као и подршку града и клуба „Први партизан“, који је био материјално ситуиран. Имали смо и летње и зимске припреме, одличну опрему, родитељи ништа нису плаћали, а међу децом се бирало десетак најбољих. Кајем осамдесетих сениорски тим је ушао у прву лигу старе Југославије. Било је пуно путовања, а ја сам са 17 година био у том првом тиму – дели успомене наш саговорник.
Али, дошло је време када је морао да се определи да ли да настави кошарку или да иде на студије.
– Определио сам се за студије и у 19. години сам напустио кошарку, али сам остао заљубљеник у тај спорт. И у овим годинама сам активан у КК Слобода као члан управе и помажем на све могуће начине – додао је Зоран.
Ужице је тада, како га се сећа наш саговорник, било једно живо место са доста активних људи. Почели су да се отварају клубови, постојале су дискотеке, радили су кафићи ЕМ, Брацо, на тргу се у вечерњим сатим скупљало хиљаде младих људи, који су се сви мање више познавали. Када је Зоран отишао на факултет, отишло је и друштво које је стекао у средњој школи.
– Наставили смо да се дружимо у Београду, без обира што смо различите факултете уписали и као да смо били мало Ужице пресељено у Београд. Дуго година смо остали блиски, дружили се, постали кумови. Могу слободно да кажем да је од осамдесетих до деведестих година у Ужицу био златан период, тада је у успону била привреда, друштвени живот врло активан, биоскоп увек са новим филмовима и веома посећен, било је доста позоришних премијера … У то време град је изнедрио велики број врло успешних младих људи. Већина младих људи који су тих година отишли из Ужица, вратили се у Ужице, запослила. То сада није случај – описао је др Читаковић како се живело у Ужицу.
Посао у болници
Медицински факултет је завршио у року са врло високом просечнм оценом.
– Дипломирао сам 1991. године када је кренула велика криза. Вратио сам се у Ужице да стажирам и отпочео специјализацију интерне медицине. Болница у то време је имала изузетан кадар на многим одељењима. Није било много доктора, али то су били све пробрани лекари средњих година и у највећој снази, од 45 до 55 година. Они су били носиоци посла и несебично су пружали подршку и знање преносили на младе докторе. Тада није било много нас, који смо завршавали медицину. Из моје генерације шест нас је било у Београду, а на стажу је било само нас пет, и није било проблема око запошљавања. Болница је вапила за новим кадром и према афинитетима и потребама одељења, људи су добијали послове и специјализације од хирирушких грана преко интернистичких. Неки су сами бирали да ли да раде у Дому здравља као лекари опште праксе или у хитној помоћи. Занимљиво је да није било младих доктора из околних места. Много младих је добијало специјализације и имали могућност да напредују. У то време једини проблем је био што плате нису ни постојале, сви су сналазили на неке начин, а сада је проблем што не добијају прилику да се усавршавају. И једно и друго није добро. Ипак, успели смо да испливамо у стручним водама и за кратак период, неких десет година те наше генерације су преузеле носеће послове у болници. Старији доктори, који су нас на најдивнији начин прихватили, попут др Борка Поповића, др Тома Ђоковића, др Рада Поповића, хирурга, др Тића Спасојевића хирурга, др Страјина Шуљагића, бивши начелник на интерном, др Раде Лапчевић, када смо ми стасали, после 10 до 15 година стажа отишли у пензију и добар део посла препустили нама млађим. Нама се пружила шанса да радимо и научимо, али свакако и да преузмемо одговорност – рекао је др Читаковић.
За услове у то време у ужичкој болници у односу на остале болнице, др Зоран Читаковић каже, да су били прилично добри. Нови болнички блок је усељен 1989. године. За то време је био инфраструктурно најповољније што може нека болница и град да приушти. Основан је и Здравствени центар, чији је оснивач др Милан Читаковић, отац нашег саговорника. Старији Читаковић је био и дугогодишњи директор.
– То је урађено да би такав центар донео више новца и опреме од државе у наш регион. Много тога се радило у ходу, попут адаптације старе болнице, школовање кадрова. Сада имам 25 година стажа, било је успона и падова, али увек се ишло напред, нарочито када је у питању ово одељења кардиологије, које је огроман сегмент наше установе. Наше одељење је напредовало последњих десет година развијајући терцијални ниво здравствених услуга. Отворена је сала за катеризацију, сала за пејсмејкере, ради се сва инвазиона дијагностика, која је у доброј мери савладана. Тај посао смо, након одласка старих доктора у пезију, изнели др Нада Трифуновић, др Оља Мићић, др Селаковић и ја. Дали смо неке резултате, што је препознато од стране Министарства здравља, референтних установа и руководства болнице, који су нам дали пуну подршку да развијамо кардиологију. Направили смо једну целину, која се за српске услове може похвалити веома високим резултатима. Усавршавали смо се и завршавали субспецијализације, ишли на конгресе, на циљане едукације… После тога смо примили 4 до 5 младих доктора, који сада имају 30 до 40 година. Ми смо их сами бирали и они одлично раде, лепо се уклопили и можемо да се у многим сегментима ослонимо на њих. Уз пријем двоје до троје млађих лекара можемо да постанемо веома стабилно одељење – рекао је др Читаковић и додао да према критеријумима када се оцењује рад неке здравствене установе, један од критеријума је био рад коронарне јединице, смртност од инфаркта миокарда. Ово одељење у ужичкој болници је међу пет најбољих од 40 установа, по ниској стопи смртности.
Још један показатељ стручности ужичких кардиолога је што самостално раде у ангио сала, где се збрињавају људи са нфарктима.
– У ангио сали самостално, без присуства лекара из других установа, урадимо преко 200 стент инфаркта годишње, имамо 1.250 интервенција годишње, 150 уградњи пејс мејкера… Мислим да су наши пацијенти задовољни, мада то не могу да кажем баш за све – рекао је др Читаковић.

Хиспа центар

У току 2013. године у ужичкој болници је отворен хиспа центар, чији је начелник наш саговорник. Хиспа центар је центар за лечење хипертензије и лечење инфаркта и шлога.
– То је место за болеснике, који су већ боловали од кардиоваскуларних болести и који имају ризик од настанка кардиоваскуларних болести, као и за пацијенте са нерегулисаним артеријским притиском, а који су били обрађени и имају препоруку за даље лечење. Код већине болесника имали смо одличне резултате. Код врло мало пацијената се дешавају инфаркти или шлогови. Мислим да је добит хиспа центра што се за пацијента одвоји много више времена и натера се да пацијент схвати своју болест. Поред терапије, добију писмени савет за седмодневну исхрану. Имамо 16 врста дијета за различите болести пацијената. Такође, пацијент добија и писмена упутства за физичку активност. Понекад када шетам плажом или Великим парком, срећем пацијенте који ревносно испуњавају своју норму. Преко 55 посто пацијената је престало да пуши. То је све искорак у превенцији наших пацијената. Најлакше до нас се долази позивом наше главне сестре Јоване Спасојевић на број 062/283-552 од 8 до 13 часова. У почетку је била велика гужва, а сада су листе чекања минималне – објаснио је др Читаковић.
У каријери лекара кардилога увек има стресних ситуација. Ни др Читаковић није поштеђен тога.
– Било је пуно стресних ситуација, али много више успешно стресних ситуација, када сам дао све од себе да бих спасао живот. И када спасем један живот као да добијем крила и вољу да радим још боље. У коронарној јединици реанимације су свакодневна ствар и спасити живот младог човека нема цену. У сећања су ми се урезале неке беизлазне ситуације. На пример, дека од 80 година, када је дошао са тешким инфарктом, где су сви мислили да не може преживети, успели смо да га повратимо интервенцијама за које сам сматрао да тада требају и спровео процедуре. Сретао сам га после, али и многе друге пацијенте који су преживели. Зовну ме кафу, поздрављају ме… То су ствари које подсете да се не ради ради посла и каријере, већ ради живота, среће и здравља људи. С друге стране, има ситуација где је родбина тужна и мисли да је могло више да се уради. Бар ми на кардиологији максимално дајемо све од себе да би помогли болесним – каже наш саговорник.
Његов животни мото је: према људима будите онакви какви су они према вама, с тим што је он лично додао да ће бити још бољи према другима, ако је према њему неко добар.
– Тај животни мото сам случајно прихватио када сам имао 15 година, на екскурзији, када је то изговорио мој професор, а касније кошаркашки тренер Радомир Раковић, после неке инцидентне ситуације. Та реченица ми се урезала и никада нисам одступао од тог гесла. Када сам год одступио од тог гесла, имао сам проблем. Са тим сам врло једноставно пролазио кроз компликоване ситуације и решавао их без великих дилема и ломова. Покушавам да то учим и своју децу, али мислим да нема успеха – рекао је др Читаковић.
У животу из младости ће му остати две ствари у сећању, а то је дуго летовање у Биограду на мору, али и дан када је упознао своју супругу Сању.
– Упознао сам је у возу на путу за Београд. Њена сестра је седела поред мене и једног тренутка је устала и уступила место мојој Сањи и при том се се спонтано зближили тог дана. Касније сам сазнао да су то смишљено урадиле – додао је доктор на крају са осмехом.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.