70 ГОДИНА УЖИЧКОГ ПОЗОРИШТА
Да се, за време комунизма, не затвори позориште, помогао је и Слободан Пенезић – Крцун
Александар Лале Милосављевић, директор Народног позоришта у Ужицу (НПУ) од 1. марта 1973, до 16. марта 1992. године, за кога се слободно може рећи да је део историје Ужица, на почетку нашег разговора каже: „Ужичанин сам, одрастао у овој чаршији, основну школу сам учио у ОШ „Краљ Петар Други“, код учитељице Десе Верговић, у одељењу које је имало врло интересантне ученике, један од тих је академик Љубомир Симовић. Та генерација, која је 1942. године пошла у основну школу, 1945. су то већ гимназијалци. Ако ме питате колико сам испред времена када сам почео да радим у позоришту, био у позоришту, могу Вам рећи, од првог разреда Гимназије. Ниједну представу која се догодила у старом биоскопу, „Филкиној кући“, како смо ми говорили, где је 1945. настало професионално позориште, нисам пропустио. Неке сам гледао и по два-три пута. Нека времена, када смо били одраслији, кад је на репертоару била „Мирандолина“, са прелепом ужичком глумицом. То смо гледали као Београђани „Краља Ибија“, по неколико пута. Према томе, моје школовање (и основна школа и Гимназија) овде у Ужицу, и моје одрастање и култивисање, у неку руку, за област књижевности, позориште, уметност уопште, она је настала овде у Ужицу. И то је моје, веома богато, искуство у примању онога што припада различитим областима уметности. Ужичка Гимназија је била, на известан начин, право огњиште за богати, духовни живот ђака који су тамо ишли.“
Потом Александар Лале Милосављевић одлази у Београд где завршава студије књижевности и одмах се враћа у Ужице. У Ужицу почиње као професор, потом помоћник директора Школе за квалификоване раднике. И док ту ради као професор Лале наглашава:
– Најинтересантније ми је било да радим са младима ван часа и њихово интересовање за позориште, па ту настају и позоришне представе. Њихово интересовање за казивање поезије… Захваљујући томе младићи и девојке из Школе за квалификоване раднике (ШКР) били најчешћи победници на такмичењима у казивању поезије или такмичењима аматерских позоришних представа. Дакле, то моје интересовање за позориште иде у континуитету…
– „У Београду сам, за време студија, такође близу позоришта. И буквално, јер станујем у Улици Краља Милутина, а ЈДП је на Цветном тргу. Више сам тамо, него кући“.
Отуд, било је и логично, након 12 година рада у Школи за квалификоване раднике, када су дошли глумци из ужичког позоришта и њихов раднички савет да ме „просе“ и наговоре да пређем у позориште. Да будем искрен, нису морали много да се труде…
Додуше, утичу мало и на власт, да ме и она мало „погура“ према позоришту, а тада је било како власт каже… Позвали су ме да будем директор и свих двадесет година, колико сам био у позоришту био сам директор, али и и драматург НПУ. Па, и по мом одласку у пензију ја сам њихов драматург још неколико година, а остајем до данас стални сарадник, када нешто затреба и колико се може због здравствених разлога.“
О његовом раду у НПУ он каже:
– Одмах по доласку, саопштио сам глумцима у позоришту: „О позоришту, пошто сам студирао књижевност, знам доста, а о позоришној пракси, учићу од вас“. Разуме се, имао сам последица, јер сви хоће нешто да ме „поуче“, па чак и оно што сам одавно знао и заборавио. Ипак, постојало је у том позоришту нешто и пре мене и не треба никада почињати, ако не знаш шта је пре било. А пре је било да је НПУ основано 1945. године, а ја сам у њему већ 1973, значи, оно постоји већ 25 година. Добро, проучавам тај период, иако сам га пратио на одређен начин и прво што желим да урадим у позоришту, то је да се сачува та позоришна прошлост. Убрзо настаје и књига „Народно позорише Титово Ужице 1945-1985“. Пошто сам био веома брижан да се сачува прошлост, трудио сам се да се и она садашњост, која мене тангира, и коју сам ја стварао, такође сачува. Тако у „Међају“ из 1995. године (који издаје ужичка Библиотека) настаје и следећих 10 година НПУ. То издање је уредник Светислав Басара посветио позоришту. Педесет година НПУ у Ужицу. Остаје да се потруде ови нови, који су после мене дошли, да се сачува, после тих 50 година и ово што се догодило до 70-е годишњице, коју славимо ове године. Ево њиховог доброг потеза. Позоришни музеј Србије у Београду и једна од мојих сарадница Олга Марковић, на основу грађе коју смо пажљиво и педантно излучавали и предавали Музеју, приредили су изложбу – прва после 40-огодишњице. Изложба позоришних материјала. То су трагови из којих се може све сазнати. О НПУ и сваком појединцу у њему, а ја сам тај појединац који је свестан да треба прво погледати иза себе, па веома озбиљно се загледати у оно што следи. Имам срећу да моји глумци, који остају после мене у позоришту, и сада преносе приче о мени у том позоришту. Један од мојих глумаца, у више наврата каже: „све наше садашње успехе завештао је један човек“. И мисли на мене, јер, у суштини, много тога је сасвим тачно. Зашто? Мој боравак у позоришту, као управника и драматурга, а потпуно сам био сам у том послу, нисам имао уметничког директора, запосленог драматурга, редитеља… Све то окупљам са више страна, из најбољег дела позоришног света. Најбоље редитеље, драматурге, костимографе, сценографе и нудим им најбоље наслове, какве мислим да треба да припадају мојим глумцима. Ако немам у подели у НПУ ваљане глумце за то, онда призивам глумце из Београда, најчешће, тако да су ту, у НПУ, гостовали бардови српске позоришне средине Љубиша Јовановић, Јован Милићевић, Оливера Марковић, гостовао је Миша Јанкетић, Неда Арнерић, Стево Жигон итд. Када немаш у својој, онда идеш у другу радњу. Доведеш одговарајуће глумце и направиш ваљану представу. Прихватају оберучке, практично сам био у позицији да бирам. Све што чиним за позориште, може се назвати „Покретом за позориште“. На само за НПУ, него и за позоришну уметност. Ја убрзо постајем председник Скупштине Заједнице професионалних позоришта Србије (ЗППС), затим и председник Председништва и потом ту Заједницу селим у Ужице, да могу да будем тај који ће покретати НПУ тамо где највише желим да стигне.“
Александар Милосављевић каже да су „далеко битнији потези који су се одвијали овде у Ужицу“ и наставља:
– Ужице је град који механичким прирастом добија много становника који нису упућени на позориште. Ваљало је стварати публику. Да би се та публика створила, шта је први покрет био? Развој позоришног аматеризма у свим областима. У основним и средњим школама, привредним организацијама… Одмах, 1974, хајде да кажем, у Ужицу имамо омладинску и пионирску сцену, и њихове позоришне фестивале. Њихове представе не живе само за један дан, за фестивал, него их шаљемо и на гостовања. Тако да читава армија младих аматера се ту школује. Да аматери уче на прави начин, оснивамо семинар за редитеље – аматере за Западну Србију према Црној Гори. Овде су се нашли сви професори са Факултета драмских уметности (ФДУ) Београдског универзитета и држали су предавања за редитеље-аматере. А редитељ Миодраг Гајић, као неку огледну представу, у којој су и ужички аматери сарађивали, поставио је на сцену представу „Добри човек из Сечуана“. Једну јако сложену представу, тако да је паралелно са учењем теорије истовремено ова представа била и показна. То је један од елемената позоришне уметности.“
Са ФДУ БУ сте после интензивно сарађивали?
– Наравно. Њихови дипломци код мене долазе да заврше дипломски испит. Тако своје дипломце доводе професори Мирослав Беловић, Борјана Продановић, Светозар Рапајић, који је после био и декан ФДУ. То су све професори са факултета. И Миленко Маричић је довео свога дипломца који после постаје и глумац НПУ. Борјанини пулени на ФДУ су и Бранко Поповић, који ће би доћи после мене и Шуљагић који је дуго радио на РТС-у.“
Саговорник новинара „Ужичке недеље“ жели да каже и следеће.
– Када говорим о позоришном покрету. Једна активност која је била јединствена, по мало, у Србији. Служећи се античком идејом о позоришту, која стиже у Ужице са дивним редитељем, који гостује у нашем позоришту, Душаном Михајловићем, шекспирологом пар екселанс. Он разрађује идеју о отвореном позоришту према публици, у пуној мери, а то подразумева да улазницу за грађанина Ужица и госта у Ужицу, плаћа онај ко већ има приходе. То су тада биле радне организације. Испада да је то бесплатна улазница. Није. Била је поскупа улазница, јер су све фирме у граду, по неком споразуму, који ми чинимо са њима, хиљадити део од бруто личних доходака, улажу за ту улазницу грађанина Ужица. Отприлике, у античком театру, ниједан грађанин не може да замисли себе без позоришта, античког, а највећа казна му је била, и тако су и кажњавани, да одређено време не може да посећује позориште. Наши грађани су поприлично били кажњени сами од себе да не иду у позориште, јер нису имали навике. Ово је била још једна форма да их доводимо у театар. Има још неких потеза које нико други не прави у то време, а ја сам их чинио, све из своје занесености и загледаности у некакве врхове позоришне уметности. Просечност ме није занимала, због чега сам каткад имао проблема и са некаквим надобудним људима из власти. Примера ради, уводим ексклузивну трговинску улицу у позориште, да на тај начин, оне који се само шопингом у животу баве, наведем да уђу у театар. И данас у позоришту постоји то што сам саградио. То су бутици и у сваком од њих било је по нешто што је заминимљиво за те радознале, да нешто купе. Али када су прекорачили праг позоришта, многи од њих су се наканили да дођу и да погледају представу.
Колико сте задовољни данашњом посетом позоришту?
– Како не бих био задовољан? Из тих редова аматера имамо данас професионалне глумце који су се школовали за редитеље, глумце… То је једна страна, а права публика, ова што пуни фестивал, то су ти некадашњи дечаци, аматери, који су се око нас окупљали. Дакле, постигло се пуно у погледу публике. Шта је проблем у новије време? И то није било, да се разумемо, само српско позориште. Ужичко позориште је тада било југословенско позориште и такмичило се на југословенским фестивалима. На МЕСС-у, Данима комедије, БИТЕФ-у… Није стизало до „Стеријиног позорја“, али ево им сада шансе, када је „Стеријино позорје“ сведено на Србију.
Да ли сте ли ишли у иностранство?
– Како да не. Ишли смо у Бугарску, Чехословачку, по целој Западној Европи. Од Шварцвалда, па редом. Најчешће тамо где су наши радници. Играли смо у Нирнбергу, били смо у Мађарској. Ови у новије време су стигли и до Русије и Америке.
Да ли сте гостовали на фестивалима у иностранству?
– У то време није било фестивала у иностранству. Гостовали смо на бази реципроцитета са неким позориштима из иностранства. Касније су, ови млађи, учествовали на фестивалу у Лужгороду у Украјини, у Русији, опет на неком фестивалу и имају славодобитне награде са тих фестивала. Шта хоћу да кажем? Ја сам своје сараднике даривао „крилима“, поетски речено, јер сам стално био занесен позориштем, обузет, за разлику од других који су само интенданти у позоришту. Био сам обузет позориштем и та поетика обузетости преселила се на моје сараднике. И то у пуној мери. Даровао сам им „крила“, а они су, Бога ми, научили добро да „лете“. Прво Бранко Поповић… Код мене је имао дипломску представу „Комунистички рај“, Аца Поповића. Али одмах после тога, лаћа се „Пер гинт“-а, молићу лепо. Па ради веома сложену представу, „Богојављенску ноћ“, Виљема Шекспира. После тих његових првих узлета, долази нови узлети, јер он је сада афирмисани редитељ на ширим просторима.
Шта мислите о садашњем директору Зорану Стаматовићу?
– Он уз мене учи школу организације посла. Или, боље речено, ове комуникације, која је огромна са свим сферама друштва. Ако немаш тај смисао и бар по пријатеља на значајним местима, тешко је помоћи позоришту у правој мери. А ја сам, ето, по томе које сам функције обављао, од Међуфестивалског одбора Драмских фестивала Југославије, Стеријиног позорја, до ЗППС, свуда имао функцију. Трпео сам у смислу што сам доста времена и томе поклањао, али сам заузврат имао, што сам најбоље људе, било као саветнике, било као добру комбинацију, добијао отуд. Ми смо из све снаге били окренути домаћим драмским писцима. Поред тога што смо увек имали бирани репертоар светске и наше класике, увек имали на уму. Свака представа нашег аутора, поготову ако је прво извођење, а углавном су била, имала је новчану партиципацију. Тако смо стварали новац за ауторске хонораре, јер на релацији са нашом Заједницом културе у Ужицу, која је била релативно сиромашна и на тој релацији ми нисмо могли добити неке нарочите паре. Ово што сам поменуо улицу у позоришту, јесте то због публике, али и динара који са те стране остварујемо, па можемо да плаћамо глумцима станарину, тако да је НПУ имало најбоље и материјално најбоље обезбеђене глумце. Да Вам не говорим после, како је време ишло, бар 20 глумачких породица је, захваљујући доброј сарадњи са Стамбеним фондом солидарности, обезбедило станове. Ја сам 20 година радио овај посао исто занесен позориштем и позоришним чином и спреман да се пожртвовано предам сваком послу, као и кад сам, као дечак, занесено гледао лепу Мирандолину на сцени. Ништа се не мења. То се селило, могу да тврдим, и на све моје сараднике.
Да ли сте имали каквих проблема док сте били управник НПУ?
– Ја нисам имао у позоришту неке насупрот. Појавили су се у тренутку када су имали страх од мојих идеја. У једном тренутку, када сам већ прибавио школоване глумце, ту је и сјајна Дана Крљар, па сам хтео „Антигону“ на сцени. Од „Антигоне“ су се уплашили и онда су у бифеу водили кампању да вратим и редитеља кога сам довео из Македоније. Изашао сам им у сусрет само што сам заменио наслов. Редитеља нисам враћао, јер је дошао да сарађује редитељ који познаје антику и Грчку. Представу нису хтели, јер су се плашили за себе да у тој подели неће моћи то да изнесу.
Да ли сте радили неке дечије представе?
– И то је било у мом периоду. Основали смо луткарско позориште, паралелно са овим. Лутке су водили глумци, тако да смо имали и луткарско позориште и дечију, пионирску и омладинску сцену. Све је то постојало у том времену.
Луткарско позориште није имало посебно име?
– Имало је идеја, то је лепо питање. Имало је предлога, идеја да се зове „Позориште Ужичке републике“, зато што је у време Ужичке републике, овде у Соколани, постојала позоришна активност, где су се слили уметници са свих страна Југославије и имали сјајан репертоар, а све је то водила Уметничка партизанска чета и имала челнике и то све стручне људе. Доста тих музичара, композитора, редитеља, стекло се овде, у Ужицу, 1941. године, тако да је и ово оснивање НПУ 1945. године, пре него било ког после ослобођења (мислим на целу Србију), последица тога што су неки преживели, на пример Милутин Чолић, који је био у тој Уметничкој чети, извесни Ковачевић, а има их још. Они су тежили да се у Ужицу одмах оснује позориште. Уосталом, и тај наш велики Крцун… Он је много заслужан и за настајање НПУ, непосредно после ослобођења, али и да се позориште сачува, јер већ у првој половини 50-их година настаје „сеча“ позоришта. Сматрали су да је то неекономично у неком смислу или да нема довољно кадрова, па нису хтели те импровизације. У Чачку је било позориште, нема га, у Крушевцу, па је после поново основано. Али у Ужицу нико није смео да дирне у позориште, ја мислим да је ту најзаслужнији Слободан Пенезић-Крцун, који је био интелектуалац пар екселанс. Није он био главосеча и крвавих руку до рамена, каквим га данас представљају. Тако је он сам себе, шале ради, назвао.
На коју представу сте највише поносни и која је имала највише извођења у Ваше време?
– Доба с краја 60-их, поготову 70-их, карактеристично је по појави великог броја фестивала, па се при утврђивању репертоара припремају један или два пројекта који се подређују захтевима фестивалских претензија. „Стеријино позорје“ негује домаћу драматургију, а кроз време постаје интрига за модеран приступ позоришном остварењу. БИТЕФ је последица нових хтења у театру, потреба за упоређивањима са светским збивањима и походима ка другим могућностима позоришног изражавања… Ту су и други фестивали. „Дани комедије“ у Јагодини, Сусрети професионалних позоришта „Јоаким Вујић“ и други, било да су у питању резултати постигнути на фестивалима или тежња за нарочитим успехом у сфери трагања. Издвојиле су се представе „Ујка Вања“, „Злочин и казна“, „Ломача“, „Крмећи кас“, „Ташана“, „Магна карта“ идр… Поменуо сам да смо придавали важност домаћем аутору. Нисмо морали да се мучимо када је домаћи аутор у питању, јер смо имали драмских писаца из целе Југославије, таман толико да би могло целог свог века да се бави њиховим остварењима. НПУ на подручју целе Југославије води утакмицу за некакве позоришне врхове са озбиљним позориштима. Када се ради о „Стеријином позорју“, по пет најбољих представа из република селектори изаберу за „Стеријино позорје“, а онда, онај ко бира, гледа тих 30 представа и од њих бира представе за „Стеријино позорје“. Из Србије, када сви кандидују представу за „Стеријино позорје“, које прегледа републички селектор, он пет нуди селектору „Стеријиног позорја“ и ужичко позориште је увек било међу тих пет изабраних из Србије, али се човек може упитати како, упркос томе, никада нико не прекорачи на „Стеријино позорје“ ван Београда у том времену. А обично се бирало по кључу. Обично је једна или две из Србије или Београда, из других република по једна представа и тако се формирао репертоар „Стеријиног позорја“. То не значи да нисмо имали добру представу у то време. Наша „Ташана“ Боре Станковића, коју је радио сјајни Александар Гловацки, непоновљиви редитељ за мене. Она је могла где год хоћете да стане, у коју год хоћете антологију, и ако хоћете, на коју год светску сцену.
Да ли сте некада били члан жирија неке такве манифестације или фестивала?
– Нисам, јер сам више био у организационим врховима у Србији и Југославији. Ни у Ужицу ни на страни. Имао сам позива, али сам то ипак препуштао професионалним редитељима, глумцима… Једино што сам се овде у Ужицу, бавио режијом и то нее позоришних представа у НПУ, мој посао је био да значајне историјске датуме и значајне датуме културне историје, када град нешто обележава, ја сам тада писац сценарија, често и редитељ тих представа – масовки, спектакли на тргу, у време „Ватри Ужичке републике“, представе где има и по 2000 извођача, моја представа, мој сценарио и режија… То је ово Партизанско позориште из Соколане… Мислим да тих режија, по ономе, разуме се и у позоришту сличних ствари, рецимо, дозивање светог имена српског, то је време када опет почиње да се слави Свети Сава… Направио сам сјајну представу и уопште тих уметничких програма… Сећам се, рецимо „Кадињача“, није могла да прође без мог сценарија и то годинама већ. Могао сам добити и споменицу једну… Све што се на Тргу дешавало није могло без позоришта… „Ватре Ужичке републике“ тада трају више од 10 година. Све то позориште води и све то пролази кроз мене, сваки ексерчић…
Многи се сећају да сте пуштали снимке позоришних представа?
– Да, и то смо радили… Када је Заједница професионалних позоришта прешла у Ужице, поставио сам свог организатора представа, за генералног секретара ЗППС, и он је увео, опет ради анимирања публике, набављали смо снимке најбољих представа на „Стеријином позорју“, на БИТЕФ-у и оне су проказиване на платну, као у биоскопу. То је било у Клубу омладине, где је сада Мала сцена. Тако је и то био један вид зараде. Кад сваки од ових потеза узмете, они оправдавају ову моју идеју да смо овде, у Ужицу, створили Покрет за позоришну уметност. Бринући се, разуме се, пре свега, за добар репертоар позоришта.
Да ли је за време Вашег мандата урађено на пољу инфраструктуре у позоришту?
– Ово позориште је, као грађевина, имало ту несрећу, да је предато нама на руковање, и то незванично, а нису и средства за амортизацију, оних који су га сатворили, нити су издвајали да би се пуно обнављало. Имали смо велике муке око тога. Сам кров позоришта мени је био, у три наврата, највећа мука у позоришту. Ја мислим да сам зарадио инфаркт… Мене је срце откуцало па сам отишао у пензију. А за тај инфаркт добрим делом је заслужан тај кров на позоришту. То је раван кров, који је стално имао шансу да прокишњава, па смо и у мом времену два пута покривали позориште, други пут мало успешније, уз помоћ Радише Ковачевића, који је био секретар СИЗ-а културе у Ужицу. Обезбедио нам је, некако, бакар за покривање и онда је та покривка дуже трајала. Иначе, стално се улагало у нешто од те инфраструктуре. Нама су више они, који су припадали тој грађевинској бирократији, овде у Ужицу, правили проблеме, него што су нам помагали да се ту нешто догоди. Ево Вам примера – када су ови бутици отворени у позоришту… После су то видела и нека београдска позоришта па су урадила исто. У „Душку Радовићу“, на пример. То је доносило неки приходчић. И шта се догађа? Долази грађевински инспектор код управника са захтевом да то не сме, да са тим мора да се престане, да мора да се стави табла о извођењу грађевинских радова. Па ово је практично сценографија, која је монтажно-демонтажна.,, Какве грађевинске радове видите у позоришту? Што не дођете да ми ста кажете да ставим таблу када правим целу кућу на сцени? Одистински кућу! Јер је и таквих сценографија било. Други пут је дошао да каже да он то мора да уради, јер га неко шаље. Док ја нисам јако лупио руком о сто и препао човека да не преломим сто. Морало се и тако са њима поступати… А иначе су тешко давали паре… Није ту у питању немаштина. Велики су проблеми непознавања позоришне уметности. Они сада прате сва позоришта у Србији, јер горе у тим бирократијама… Највишим… Немају појма шта је позориште. Постоје нормативи за једно позориште као што је ужичко. Оно има око 600 места. Једно Ужице са, да кажемо 80.000 становника, позоришна дворана треба да има тек 300 седишта. То је нормално. Али треба да има и ансамбл, који треба да има бар 25 глумаца. Или 21. Да буде 3х7=21, па 2х7 да буде мушки део, 1х7 женски део, јер природа позоришних драма је таква да жене немају предност. Нико никада није сазнао да постоје норме за позориште. Чак и они који учествују у културним институцијама, они су се више отимали за онај део из заједничке касе, али нико није прихватио да НПУ треба да има тај број глумаца, а имало је тај број глумаца када је тек почело да ради. А у мом времену тек тих 15-17. Разуме се, посла сам ја ишао и преко тих њихових, кад добијем школованог глумца, нема тог Бога, ако он жели да дође, а да га ја не примим, па се сналазим како знам и умем…
Шта мислите о позоришту на отвореном. Да ли би било тешко спремити сценографију и остало за представу на Тргу? На пример у оквиру „Ужичког лета“. Као што је некада било на Тврђави.
– Ма, како да не. Па видите да има „Будва град театар“, „Тврђава театар“… Ми имамо ову хидроцентралу… Ја сам сто пута замислио представу на том отвореном простору. Ту, на води да се догађа представа. Има један занесењак у Ужицу. Он је чак направио и добар текст који би могао да се изведе. Који прича о прошлости. Разуме се он ту води цркву и Николу Теслу… Ево нам трга. Најсценичнији трг у свету је овај ужички трг. Имају студије о том тргу као сценском простору. Једна је добро написана. Написао је Радомир Андрић ту представу. То је већ доказано, јер смо ми ту имали у време „Ватри Ужичке републике“, то су сценски прикази који су подразумевали најстручније људе и телевизију која то снима. То је ужичка публика имала привилегију да гледа. Те представе на отвореном. Једну од тих представа на отвореном сам и ја направио. То је то сећање на Соколану и то Партизанско позориште о коме смо већ говорили.
– Одласком Јована Булајића нагомилане дилеме у стваралачким хтењима ансамбла нису биле ни из далека решене. Стога је од новог управника Александра Милосављевића очекивано да буду подстакнута, не само актуелна решења, него да буду утврђени и основни правци будућег развоја. Ма колико да појединци нису задовољни наглим заокретима или хтењима, који су ишли за тим да позориште промени целокупан концепт рада, ипак је постало сасвим извесно да се позоришни живот током 70-их година 20-ог века неће моћи ни у (Титовом) Ужицу развијати само унутар локалних потреба. Закључак је био недвосмислен-Народно позориште у (Титовом) Ужицу наставиће у континуитету да делује у духу сопствене традиције, али ће, исто тако, бити отворено према новим системским захтевима који се подједнако постављају пред амбициознија и виталнија позоришта –
Да се осврнемо на Позоришни фестивал. Шта мислите о њему и да ли Вам смета што се зове „југословенски“?
– Напротив. Малопре, када сам хвалио Бранка као редитеља, имао сам разлог. И он је „окрилатио“ уз мене, али је научио и сам да „лети“. Не треба га учити. И и то „лети врло високо“ и постиже сјајне резултате. Други „летач“ је, да тако кажем, мој Зоран Стаматовић. Он је уз мене научио како се постижу ствари из преступа, како се регуларно постижу, али мораш знати како из преступа можеш да оствариш нешто. Он је научио све о организацији и одлично води ово позориште. Додуше и он је растао уз позориште, као позоришни аматер у том позоришту и стигао до некаквог свог усавршавања, а сада наставља да води овај Југословенски позоришни фестивал, који је опет основао Бранко. Он је, иначе, мало надобудан био, мени је био необичан на почетку. Мислим да смо у Зајечару имали Позоришне сусрете „Јоаким Вујић“. Ја сам тамо, као члан Програмског савета и сада долази моје позориште са представом око које смо се договорили. Одједном они долазе у неким белим мајицама сви, а на грудима им пише „Плурално позориште“. Које сте то ви позориште „плурално“? Тада је било у моди… То је позориште свих, позориште за све. Некакво позориште које је отворено за све облике позоришног живота. Жанровски, шта ја знам… Истовремено подразумева окренутост према свему што је део публике, без обзира на вероисповест, политичку припадност. То је тај, некакав, филозофски приступ, за тај плурализам, као једног филозофског покрета. Тако је Бранко већ наговестио да он хоће нешто више. А онда је нагладио још и то да ће он створити позориште за „нови миленијум“. Рекох „овај надобудни дечак, да ли ће нешто од њега бити“? Оно испаде да он има идеје… А после је Зоран Стаматовић, овај ЈПФ, који је Бранково дело, јер је припадао одеређеној политици, која му је помогла. Ми морамо да се прилагођавамо, као Јоаким Вујић, што се се поклањао господару, да би могао да чини театар. Тако и ми, да љубимо и скут и руку, док не дођемо до онога што ми желимо, не да послушамо господаран, таман посла. Све ће бити њему насупрот, ако нема смисла оно што тражи. Тако смо и успевали. У ужичком позоришту смо испровоцирали неке апаратчике представом „Спаситеља ће објесити“. То је један наслов који смо ми смислили, да не би био „Стаљинист“, како му је право име било у то време. И то је Васко Ивановић, један опасни новинар, Црногорац, написао. И сада, било је питање „да ли Лале има храбрости да то постави на сцени“. И имао сам. Али сам направио потез, одмах сам се повезао са београдским функционером који је битан. Тада је био Мирко Поповић и звао сам га на генералну пробу. Дошао је и видео да то може да иде, да нема проблема. У Ужицу може, на другом месту не може. У Ужицу би и „Голубњача“ могла, али није могла у Београду.
Шта мислите да ли ће тај Фестивал опстати?
– Он има будућност и то баш као ЈПФ. Из некаквог дрхтања пред тим „југословенски“. И новинари га више зову „ужички“. Не смета ми. Он, у суштини, јесте ужички, али нека му што чешће наглашавају „југословенски“, јер, ево, ту већ прилазе представе са других простора и појављују се на овој сцени. Као што се и на „Стеријином позорју“ појављује опет цео југословенски простор. Та је, за паметне људе, једина будућност свих нас, малих народа. Удруживање у најбољем смислу. И не само у овом културном, што је неминовност. Оградама се не може зауставити позоришна и уметност уопште. Она има ту особину да буди интересовање…
Да ли може ЈПФ да се прошири па да ту буду и представе из Мађарске, Бугарске, Румуније, Чешке, Словачке… ?
– Ма како да не, али то зависи од могућности. Када бих могао, ја бих направио да месец дана трају „позоришне игре“ у Ужицу и таквих појава има у свету. Али овај град не може да издржи више, јер то се процењује колико има публике, а иначе би било добро ширити на оно што се жели. На балкански простор, најпре. У доброј организацији то би функционисало. Покренеш цео овај простор о коме говоримо. Од Пријепоља, па на доле, где имају добре сцене. Позовеш их и они би сигурно дошли. ЈПФ је већ позната фирма.
Да ли сте имали понуду да идете у Београд? Да радите, на пример, у Министарству културе…
– Ја сам имао другу понуду, да будем директор Позоришта на Теразијама. Али оно тада није имало своју зграду и ја сам требао да будем на челу те нове градње… Рекао сам „толико вам хвала“, јер знам колике су градитељске муке…
Чиме се данас бавите? Чувањем унука?
– Добро… Унуци су већ озбиљни и одрасли људи, један је професор у Музичкој академији овде, има два факултета, други завршава мастер студије на ликовној академији, а трећи је већ инжењер дизајна. Најстарија је унука мајка једног мог праунука. Он је сада најважнији, мој праунук Страхиња, кога зову „Страшни“. Моја ћерка је дипломирани економиста, завршила је банкарство и она је најреалнија девојчица, а ови сви остали су мало на деду. Померени према уметности и то озбиљније. То су моји Игњат и Милош Милићевић и Александар Димитријевић.
Милан Ђокић
