Златибор

- Сваки народ, што сиромашније и теже живи, има потребу да посети неко место где може да се осећа „боговски“. У Америци је то Лас Вегас, а у Србији – Златибор -

ЕЛДОРАДО ИЛИ ПАЛАНКА

Одавно се каним да напишем нешто о Златибору, јер се о тој планини или граду на планини, како га све чешће називају, последњих година ванредно много пише, и лепо, и ружно… Још када је политика умешала прсте, нема тог паметњаковића који није нашао за сходно да својим мудрим мислима допринесе светској баштини генијалних идеја. С обзиром да сам последњих пар година, са мојом лепшом половином, прешао пешице преко 2.000 километара, од тога барем 2/3 по златиборским путевима, путељцима, брдима и увалама, рачунам да, за разлику од већине, довољно познајем материју о којој бих писао, па би било логично да и ја, по принципу, куд сви Турци, ту и мали Радојица, прозборим коју, међутим, никако нисам могао да дефиишем полазну тачку, а када нема упоришта, онда текст не може имати пуно смисла. И, искрен да будем, нисам ни сада сигуран који је то пресудан разлог, због ког из године у годину долази све већи број туриста и инвеститора на Златибор, пре ће бити да је читав низ фактора у последњих неколико деценија довео до тога да је та висораван постала, и буквално, Елдорадо. Не претерујем, свако ко проведе „горе“ неколико дана, увериће се и сам да је Елдорадо управо адекватан појам за оно што се на Златибору дешава. И да ствар буде чуднија, све што се могло чути за српски Елдорадо је – тачно. И – ништа није тачно.


Дакле, сви су у праву и нико није у праву. Гомила супротности на једном месту. Наравно, нико не спори природне лепоте Златибора, а највише их истичу управо они који нису одмакли даље од угоститељских башти подно Обудовице (Обудојевице). Највише се критикује урбанистички хаос, али управо тај грађевински метеж и привлачи све већи број гостију. Можда ово звучи контрадикторно, али није, ко имало познаје психологију народа. Сваки народ, што сиромашније и теже живи, има потребу да посети неко место где може да се осећа „боговски“. У Америци је то Лас Вегас, а у Србији – Златибор. Управо је то и најближе поређење. Наравно, није Златибор коцкарска Мека, али ме не би зачудило да временом и то постане. На Златибору се толико гради, да се чини као да сваки сувишни динар у Србији исте секунде заврши у некој од стотине нових бљештавих златиборских грађевина. Када човек шета улицама у кругу од пар километара од центра, на све стране брује мешалице, пикамери, бушилице, кранови, довикују се радници, тешки камиони ужурбано разносе грађевински материјал и прашином затрпавају понеког случајног пешака… Бука је несносна од раних јутарњих сати до мрака, тако да, ако сте мислили да се стварно одморите и дуже одспавате, онда сте погрешили планину. Улице, којима сте прошли пре само годину дана, тешко ћете препознати, јер се руше гомиле врло пристојних кућа, а на њихово место, у рекордном року долазе стамбени објекти од 5-6, па и више спратова. На све стране висе натписи „продаје се апартман“ са обавезним бројем телефона, урбанизација је добрано захватила и до скора потпуно забачене крајеве, као што је висока Зова, примера ради. Чак се и ми, који смо препешачили буквално сваки метар ближег и даљег центра, изненадимо како буквално за шест месеци никне нова зграда и потпуно промени крајолик. Наравно, где никне нова зграда, нестане и по десетак четинара, често и више, ону препознатљиву златиборску комбинацију камена и земље замене купљени бусенови најзеленије зелене траве, што уме да пробуди носталгију и сету, али, мора се признати, и та зимзелена трава стварно изгледа лепо. Нараво, та експанзија је довела и до огромних проблема. Стварно није пријатно када пролазите поред, практично отворене канализације, од које се шири несносни смрад, а тек да не причам како је, потпуно, уништен Црни Рзав, али, чим одмакнете даље, одмах вам пажњу привуче нека друга велелепна грађевина, па се на те непријатности брзо заборави. Заиста, та невероватна грађевинска експанзија орасположи свакога, после пар проведених дана, човек заборави на сопствене муке и учини му се да је Србија добро место за живот… И то је управо то, јесте да су зграде буквално метар једна од друге, јесте да центар више личи на центар неког велеграда, а не планине, али је управо то оно због чега се и долази на Златибор. Свако жели да се барем мало очеше о ту звездану прашину, они који имају пара, граде луксузни апартмане, а они који немају новце, гледају широм раширених зеница како ничу те бљештаве зграде и већ планирају да наредне године за 20-30 евра баш тај апартман изнајме на једну ноћ. Два преноћишта су већ озбиљнија инвестиција… Свако разуман ће се запитати, пре или касније, куда све то иде, какав црни Београд и обала Турске, зар је могуће да постоји економска рачуница, коме се издају те хиљаде и хиљаде апартмана који ничу скоро свакодневно, али, тешко је на таква питања дати сувисли одговор. А, са друге стране, зашто би лупали главу око тога, свако има право да свој новац троши по сопственом нахођењу, па и да га баци, ако му је воља. Додуше, сво то бљештавило неминовно доведе до тога да се запитамо, па зар је могуће да су сви тако паметни, успешни и богати, и имају паре да граде толике објекте, а ја не могу ни покварену кваку у кући да заменим, али, тако је то у овом друштву сељака на брдовитом Балкану….


А шта са онима који, извињавам се на питању, преферирају природу, који би да шетају? Да беру некад чувене златиборске нарцисе? Коме је до шетње, има где да шета, оно јесте да је потребно много више времена да се удаљи од урбаног дела, али су асфалтирани путеви и нова удобнија кола довели до тога да су некада забачена златиборска села постала лако и брзо доступна. Пре коју деценију Љубиш и Рожанство нико озбиљно и није рачунао у Златибор, иста је ствар са Јабланицом и Семегњевом, а Сирогојно су, баш као и Трипкову, сви више рачунали као део ужичке општине, али данас је сасвим друга песма. Очас посла се стигне од Трчиноге до Водопада у Гостиљу, па код Баја у Мачкат или, супротно, на пастрмку код Пећинара, и у свакој кафани се, под обавезно, направи по селфи, да цео свет види како се феноменално проводимо на Златибору…. Ако нема селфија, као да ниси ни био…
Међутим…

Старо српско демократско правило гласи – тамо где нема гласача, нема ни асфалта, што онима који воле авантуру много и не смета, још лепше је бициклом или пешке ићи старим сеоским путевима и пречицама, али итекако смета што нема путоказа, многа села, топоними и врхови уопште нису обележени, што је катастрофалан и недопустив промашај, чак и за мале туристичке центре, а некмоли за гиганта као што је Златибор. Причам са једним другом, па му кажем да сам шетао по Жабљаку и Дурмитору где постоји хиљаде обележених стаза и путоказа и зато ту долази невероватан број страних туриста, а на Златибору нема, ама баш ниједне, чак ни назначене пешачке стазе. Зеза тај мој пријатељ, па каже, баш брига Златиборце, они развијају кафански туризам, ја му рекох, ма да, златиборска посла, што да пишу називе и путоказе, рачунају људи, када они знају како се шта зове и куда иду, логично да знају и сви остали…
Шалу на страну, стварно је несхватљиво да толико година постоји туристичка организација и нису нашли за сходно да прописно обележе макар једну стазу и покушају да доведу туристе, а има таквих, веровали или не, којима смисао живота није у фоткању мобилним апаратом док испијају кафе у угоститељским баштама у центру. То је поготову битно баш зато што је центар Златибора затрпан грађевинама и онај ко жели да види макар мало природе, мора да се вере по прилично удаљеним околним брдима. Ту и тамо су планинари и други ентузијасти, који углавном беже од центра, поставили знак, али је то права реткост. Примера ради, онај врло занимљив пут до Торника, преко Рзава, испод Кобиље главе, нема буквално ниједну ознаку, па онда и не чуди што се, осим фанатика који уживају када квадовима дижу прашину, не може срести ниједан шетач. Људи, једноставно, не знају да се туда може шетати. А то је иста траса, само преко суседног брда, којом ће ићи та чувена гондола. Па кад се милиони евра кредита узимају за гондолу, зар се није могло одвојити пар хиљада да се исти правац прописно обележи за бициклисте и пешаке?

Уз то, све је већи проблем што је гомила ливада последњих година ограђена, додуше, најчешће тзв. чобаницама без струје, али се човек непријатно осећа када се налази на туђем поседу. Наравно, добар део тога је последица актуелног случаја са Комбинатом, али би се и тај проблем делимично решио обележавањем стаза. Овако, као да су бирократе решиле, има да се Златибором креће искључиво аутомобилом по асфалтираним путевима, а све остало нас не занима.
И то је тај Златибор, пун контраста. На једној страни сјај и раскош, на другој – потпуна беда и примитивизам. На једној Елдорадо, на другој Провинција. На једној, све више туриста, на другој – сваким даном све даље од туризма. На једној нетакнута природа, на другој урбанистички хаос. Као да та ветровита висораван све наше врлине и мане појачава до максимума, нигде се нећете одушевити као на Златибору, али ни разочарати.
Она стара америчка доскочица, ништа тако добро не успева као успех, управо своју потпуну потврду добија на Златибору.
А да ли ће и даље бити Елдорадо или ће и даље бити Паланка, само од нас зависи. Да парафразирам у последње време често цитирану изреку, лепота је у оку посматрача, све зависи одакле посматрамо. Из кафића на Краљевом тргу или са Коњодера. Са Груде или испред киоска за вафле. Исти је то Златибор. Али, и потпуно другачији.

Тони Станковић (Ужичка недеља 971, текс писан 26. октобра 2017.)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.