ZNAMO LI ISTINU O ODBRANI UŽICA NOVEMBRA 1941. GODINE?

РЕД ЈЕ ДА САЗНАМО ИСТИНУ О КАДИЊАЧИ

РАДНИЧКИ БАТАЉОН И ПОСАВЦИ ЖРТВОВАНИ?

Србо Огњевић (у средини) са друговима из Енергетике ВБС Станимиром Којадиновићем и Стеваном Туцовићем
Србо Огњевић (у средини)

Читајући текстове професора др Милована Лукића и публицисте Јована Радовановића о битци на Кадињачи 29. новембра 1941. године, по не знам који пут, остајемо у дилеми о истини о овом догађају. Сматрајући да је крајње време да се дилеме о овом догађају најзад разјасне и одговори на кључна питања: Какав је задатак добио Раднички батаљон? Је ли му дати задатак временски орочен- до када да задржава непријатељске снаге? Ако му, пак, задатак није временски орочен, да ли им је речено када да очекују помоћ других јединица, обзиром да се морало знати да су послати пред далеко бројчано и у, сваком другом погледу, надмоћнијег непријатеља? Ако им је задатак био да задрже непријатељске снаге и омогуће повлачење задњих делова партизанских снага из Ужица, морало им је бити временски орочено пружање отпора далеко надмоћнијем непријатељу. У противном, неминовно се намеће закључак да је Раднички батаљон, и друге јединице које су послате на Кадињачу, жртвовани.

Да није било тако морали су добити детаљан задатак: „Пружати отпор и бранити Кадињачу до 12 часова, до када ћемо повући наше снаге из Ужица према Златибору. После 12 часова повлачите се преко Поникава према Кремнима, па према Драглици на Златибору“. Како нигде ништа слично нисам имао прилику да прочитам, остаје горко сазнање да врх НОВЈ није био дорастао задатку кога је прихватио, да су одбрана Ужица, повлачење на Златибор, недоречен задатак Радничком батаљону и његово жртвовање, жртвовање рањеника на Златибору, враћање дела јединица са Златибора у Србију и њихово жртвовање, тотална дезорганизација на просторима Радоиње све саме инпровизације и хаос.

Свестан свега тога и своје одговорности Броз је у Дренови на Златибору 7. децембра 1941. године изјавио да сматра да би он требао да поднесе оставку на дужност секретара Партије. И ово је био Брозов блеф којим је проверавао своје сараднике, који предлог нису прихватили! Да се радило о искреном чину требао је да поднесе оставку као Врховни командант војске, јер се показао недораслим да истом командује, обзиром на огромне грешке које су предходиле овом догађају.

ЂИЛАС ПРИЗНАЈЕ ТОТАЛНУ ДЕЗОРГАНИЗОВАНОСТ У ОДБРАНИ УЖИЦА

У својој књизи Револуционарни рат- делу Грађански рат у рату- Ђилас овако описује одбрану Ужица и повлачење преко Златибора, потврђујући напред наведене моје дилеме:

„Немци су већ били отпочели офанзиву у Шумадији, а знало се и о њиховој концентрацији према Ужицу.. Централни комитет је био још у граду: мувамо се око Тита, беспослени и брижни, и сметамо му. Тито нам је саопштио да је чуо Немце на телефону. После ручка Тито је наложио мени и Лоли Рибару да пођемо на фронт, ради подизања морала јединицама..

Обрадовани што ћемо бар нешта помоћи, Лола и ја смо сели у лимузину и кренули на север, ка Ваљеву. Прошли смо село Каран и већ се успињали серпентинама Црнокосе- кад смо зачули изнад нас, с брда топовске пуцње. Са камиона су нам партизани рекли да су продрли тенкови и ранили поручника Смиљанића.

Ваљевски партизански одред, најбројнији и најпоузданији, ка коме смо се нас двојица били запутили, био је одбачен с комуникације- између Ужица и Немаца било је петнаестак километара и, у ствари, никакве војске. Док смо се ми ту мајали стигао је и Коча Поповић, коме је Тито ставио у задатак уједињавање јединица за одбрану Ужица. Коча се подругљиво жалио: Али ја ту немам шта да уједињујем! Једна четица с пушкама и два- три пушкомитраљеза..Ту смо оставили Кочу..

Одмах смо пошли у Штаб и известили Тита и остале. Титу је било неугодно-као да је он био за све крив. А онда је саопштио да ће пут бити миниран у току ноћи и упућена појачања из Ужичког одреда. Пошли смо на спавање!!! (Боже сачувај овакве организације).

tihomir1

Кардељ и Лола Рибар и други су се одвезли изјутра на Златибор, а ја и Ранковић смо остали с Титом. ..Око једанаест часова Тито је саопштио мени и Ранковићу да узмемо Пожешку чету.. и пођемо на Златибор, а он ће се довести лимузином… Касније смо сазнали да мине (на путу) нису биле постављене или су извађене да би прошла наша два тенка, па су Немци изненадили минере..Било је око два после подне кад смо се зауставили на висоравни..У то је наишла Титова лимузина из супротног правца- од Чајетине.. Тито је с Хадсоном  пошао да извиђа Ужице и борбе око њега..и ја сам сео у ауто и продужио ка Титу…

Знао сам- већ пре одступања из Ужица- да су Краљеве Воде изабране за седиште Централног комитета, односно Врховног штаба. Смрачивало се већ а нико није знао пут до тамо, чак ни млади Златиборац, који је вероватно држао да је рат завршен с падом Ужица, па се запутио кући.

На цести испред виле (касније назвате Титова) коморе, рањеници, бежанија. Ту сам натрапао на Владимира Дедијера: држао је у руци револверчину и претио некоме.. Објасни ми: Замисли, овај шири панику да је Ужице већ пало! Позвао сам га на страну и шапнуо без цинизма: Немци су продрли на Златибор- већ су у Мачкату! Било је око поноћи, али Кардељ, Жујовић, Филип Кљајић и  поп Влада Зечевић нису спавали. Донео сам им вести о продору Немаца, а о Титу надање да је избегао опасност.. Предложили су ми да прилегнем..

Око два сата после поноћи: Тито каљавих чизама и постиђено потиштен, причао је своје преживљавање.. Тито се сложио с даљим свеопштим повлачењем: невоља је била  у томе што није било подручних организованих јединица које би макар успориле немачко надирање… Тито, Кардељ и Жујовић одвезли су се ускоро потом, а за њима је почео покрет свију. Од Ранковића није било вести.

Ја сам пак, на брзину скупио десетак партијаца, натоварио на камион двадесетак сандука сребра и такође се одвезао напред- да нађем погодно место за склањање…Све је више личило на збег и бегунце него на војску…Тита сам нашао са Зденком у кућици (у Драглици)..Био је уморан и невесео, забринут нарочито за рањенике и јединице које су браниле Ужице. (Рањеници остављени незаштићени на Златибору и око 90 побијено од стране Немаца, а Раднички батаљон на Кадињачи, без временски неороченог задатка и упутства куда да се повлаче према Драглици, жртвовани!).

 

Ми смо дан пре тога пустили око 250 Немаца заробљених у разним крајевима Србије и сабраних у Ужицу. Мада ту одлуку- свакако ју је донео Тито (!)-нисмо ни после тога сазнали, сматрали неправилном.. Било нам је жао што смо те Немце тако наивно испустили..(Није било 250 Немаца већ око стотина, а остало су били заробљени четници).

Начули смо били о губицима Ужичког Радничког батаљона, али још нисмо знали да је скоро читав изгинуо на Кадињачи.. Рат има и то својство да несреће и поразе брзо потискују нови задаци и борба непрестана. А оно што се не да заборавити- бива прећуткивано, док не постане легендом…

Тито је прд вече продужио пешке за Санџак…Морали смо прикупљати и гонити пред собом своју расуту војску, губећи дах пред немачком потером.. Пред вече су нас претерали преко Увца.. Тито се био сместио са члановима ЦК у неким кућама на брду  изнад Радојиње…Било му је драго што сам му спасио коња !!! Ту је закључено да се неке јединице одмах врате у Србију (и скоро све су биле уништене)! ..Изузетак у погледу исхране  био је Тито…Он се хранио побоље, имао је куварицу, а да би омао млека-гонили смо и једну краву.!!

МУДРИ И ХРАБРИ СРБО ОГЊЕВИЋ СПАСИО ОКО 10.000 УЖИЧКИХ ТАОЦА

Марковић Милан, сведочећи о господину Андрији Мирковићу, саопштио нам је следеће податке:

Био сам као дете у Ужичкој чети. Чували смо у згради Гимназије заробљене четнике и Немце. Одступили смо према Кремнима, Шљивовици и Јабланици. Командир Прве ужичке чете Србо Огњевић пустио је у Шљивовици све заробљене Немце (око 100) и четнике (око 150). Немци су отишли на Златибор и јавили немачкој команди у Ужице. Тада су Немци у Ужицу пустили све таоце, а била их је пуна зграда Гимназије и Мали парк, где су чекали исход са немачким заробљеницима. Да су побијени немачки заробљеници у Ужицу би било побијено 10000 таоца. Било би надмашено страдање недужних у Крагујевцу и Краљеву.

..Дошао је Крцун у Јабланицу и питао Срба ко му је рекао да пусти Немце, тврдећи да су могли Немце да уцењују. Србо је одговорио да је то његова одлука. Крцун је наредио да Србу вежу жицом руке и хтео је да га стреља у Јабланици, као издајника, немачког и четничког сарадника!!

Сви смо у глас рекли да нисмо за стрељање, већ  да Србу дâ задатак да опрвда своју грешку (!). Крцун је послушао наш захтев и наредио да Срба одвежу.

Србо је, касније, побегао из партизана и био је на имању очуха изнад Ужица, где је пронађен и затворен од стране четника. Спасио га је Андрија Мирковић, председник Општине Ужице. Поново је ухапшен, али опет спасен од стране Андрије Мирковића. Код трећег хапшења Андрија га није могао спасити, већ је био спроведен у логор на Бањицу, али је сачувао главу и после рата радио као возач у Скупштини општине, Црвеном крсту и Ваљаоници бакара Севојно у Енергетици.

Србу је нуђено да уђе у КП, да добије статус првоборца и директорско место, али је све те понуде одбио и остао честит до краја живота, не дочекавши пензију. Ужице се ни делимично није одужило честитом и храбром Србу Огњевићу, а спасао је од погубљења око 10000 ужичких таоца! Србо је, пре Броза, заслужио споменик на Тргу у Ужицу. 

КОЧА БИО СА РАДНИЧКИМ БАТАЉОНОМ НА КАДИЊАЧИ ?!

Ову тврдњу износи Ценчић у својој књизи о Титовој исповести пред Копиничем и иста делује неверовато, јер нико, никада, ни од учесника на Кадињачи, ни од историчара и публициста није написао о Кочином учешћу на Кадињачи.

„Видевши, као војник, да је отпор против надмоћног немачког напада немогућ, Коча је напустио, с још једним другом, Кадињачу и сам кренуо према Рогатици где је био Врховни штаб. Прије тога, на формирању Прве пролетерске ја сам Кочу одредио за њезина команданта. Он то није знао. На путу за Рогатицу сусрео се са Лолом и Копиничем.. Коча се двоумио да ли да иде у Рогатицу или да се прикључи некој партизанској јединици тог краја. Кад му је Лола, а посебно Копинич, рекао да је постављен за команданта тек основане партизанске бригаде, одлучио је и дошао у Рогатицу где је преузео команду бригаде. Он се бојао, због напуштања Кадињаче, да ће бити стрељан, а видите да се ствар одиграла другачије“(Броз).

Нужно је разјаснити, потврдити другим чињеницама, или демантовати Ценчићеву и Титову тврдњу, јер то захтева историјска истина.

Зашто не поведе и Радничи батаљон?

Текст преносимо из књиге О коренима нашег суноврата и новом светском поретку, аутора Тихомира Ђурђића

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.