Цео живот посветио риболову

- Саша је био у екипи која је прва организовала експедиције лова на тајмене у Сибир – Први је у Србији почео да прави пешеве – Први је у граду спојио радњу, шанк и пиће, те је тако направио клуб риболоваца „Ђетиња“ - Први је из Ужица постао првак државе у риболову - Било је у граду доста риболоваца, па су тако сва предузећа имала своје екипе. И ја сам имао своју екипу - Од оца кришим узмем калем најлона, ставим пловчић и спуштам, онако без штапа, из руку, са моста у реку. А када уловим рибу, стављам је у флашу. Тако су радили многи клинци -

СУГРАЂАНИ: САША ЗЕКАВИЧИЋ
Александар Саша Зекавичић је човек који је цео свој живот посветио риболову. А како и не би, када су његов отац Милутин, стриц, па чак и деда по мајци Добривоје Јојић, били страствени риболовци.
– Од како знам за себе, мене су моји из фамилије водили у риболов. Мој отац је волео риболов, стриц је чак изгубио посао због риболова, јер је стално каснио на посао, узимао слободне дане, а слика мога деде Добривоја Јојића се налазила у просторијама риболовачког друштва. Деда је у то време био и победник неког такмичења и прави риболовац фанатик, а био је и јако духовит. Имали смо породичне викендице у Негбини, надомак Кокиног брода, и када сам био мали сваки распуст сам проводио на језеру, пецао скобаље. На Радојини сам практично научио да пецам. После, када сам био седми, осми разред, почео сам да идем самостално на камповање. Са мном је ишла и моја тадашња девојка, а садашња жена Слађа. Прве младице сам уловио на кедер на Кокином броду. Пецао сам и на ужичкој плажи. Од оца кришом узмем калем најлона, ставим пловчић и спуштам, онако без штапа, из руку, са моста у реку. А када уловим рибу, стављам је у флашу. Тако су радили многи клинци. Пецала се кркуша, кленчићи, пловке, нерасти. Било је тада рибе, али сада има много више те племените рибе, јер сада важи правило ухвати и пусти. Тај начин је дао резултате и ове млађе генерације много су боље од нас. Враћају у реку све што улове, ретко ко да као ми некад носимо кући све што ухватимо. Ми старији смо последња генерација што смо ишли у риболов да донесемо рибу да спремамо за ручак. Каже, ови млађи се некако паметније односе према рибама, гледају на то као релаксацију – сећа се Саша.

Убрзо је почео и да иде на такмичења риболоваца.

– Мој отац се дружио са Пожежанима који су почели да пецају на такмичарске штапове, мада код нас такмичење није било развијено. Али, они су почели. Мој отац је ишао на та такмичења, није баш био посвећен томе, али је ипак волео. На такмичењима су углавном били риболовци који су представљали своје фирме, па је тако била екипа Првог партизана, Ваљаонице, болнице, просвете и то је оживело. Организована су општинска такмичења, лиге. Било је у граду доста риболоваца, па су тако сва предузећа имала своје екипе. И ја сам имао своју екипу. Било смо Глига, Цвета и ја. И решили смо да се такмичимо. Отишли смо на Врутке када је било неко такмичење, а она је Ацо-Шаран ваљда био у организацији. Када је нас видео није нам дао да се такмичимо, јер нисмо били из фирме. Тадашњи председник удружења Мићо Милићевић рекао му је да пусти децу да се такмиче. И наравно, ми смо победили. Наша екипа се звала Абулеро, а требало је Албулеро по прихрани коју смо користили, него ваљда нису добро чули па су написали Абулеро. Свидело ми се такмичење и онда наставимо. Са двадесетак година почели смо да идемо на такмичења испред удружења. И имали смо неке резултате. Глига и ја смо били у Апатину на такмичењу када сам први пут постао првак тадашње државе Србије и Црне Горе, можда је још увек била Југославије. На то такмичење је ишло 40 најбољих риболоваца, и то 30 из Србије и 10 из Црне Горе. Сећам се да нас је дочекао домаћин и у старту нам рекао како ће се ту такмичити Владимир Моцко, Иван Милошевић и пет тадашњих првака. У ствари, хтео је да на нам каже да немамо шансе. Али, ипак смо успели да постигнеме сјајне резултате. Са нама је био и Жекс, који се није такмичио, а био нам је вођа – прича Саша, који је тада постао први риболовац из Ужица који је забележио такав успех.
Саша је наставио и даље успешно да се такмичи са својом и новим екипама, па је чак два пута пропустио два светска првенства у Француској и Италији. Једном је био разлог што су се у ужичком удружењу смењивало тадашње руководство, а друго санкције. Саша је 1997. године пецао и за репрезентацију. Највише успеха је постизао када су у екипи били Горан Радовић Гица из Ариља и Владимир Даниловић из Ужица. Поменуо је да је први у Ужицу међу пионирима био најбољи Дарко Сајић, за кога каже да је као дечак направио врхунски резултат када је у тој категорији до 14 година постао првак државе.

БЛАФ И ФИЛМ О ДРИНИ
Током 1986. године Саша је кренуо у риболов на Дрини.
– Ту сам упознао мајсторе риболова Срђана Деспота – Блафа, учитеља Шекија, Брана Флеша. Они су сви врхунски мајстори и били су мало старији од мене. Од њих сам учио места на Дрини и пецање младице. Бране Флеш ми је узор за пловак, Шеки за блинкер, док је Блаф био мајстор за све. Шеки и Блаф су кумови, али пошто је Шеки радио у школи, није имао много времена, онда сам ја са Блафом стално пецао и непрекидно био на Дрини. Било је то ратно стање, доста се бацало бомби. Дошли смо на идеју да заједно са Јованом Симоновићем популаришемо Дрину, јер је баш била угрожена. И тако ми направимо филм „Лов младице и липљана на Дрини“. Четири месеца смо снимали и добили смо један много леп филм са душом. Послужила нас је година и сезона, и тако смо се представили широј јавности. О Блафу се већ причало и било је пуно текстова о њему као највећем ловцу на младицу. Он је већ био дописник “Риборевије” из Новог Сада, коју је издавао Станко Поповић. Тако су већ нас чули, али када смо направили филм, много више се сазнало о нама – каже Саша.

ЕКСПЕДИЦИЈА У СИБИР
Убрзо су размишљали о новој авантури. Идеја је била да иду у Сибир. Мотив за то им је била фотографија коју је Блаф имао, а то су четири Немца поред огромног тајмена од око 80 кг.
– Та слика је нас увек гонила да идемо у Сибир и да ловимо те огромне младице. Баш као сви дечаци што маштају и ми смо маштали, али и измаштали. Направили смо експедицију. Били смо први у Србији који смо покренули те емисије о риболовачким причама, путовањима, експедицијама. И тако је наша прва експедиција била 1996. године – Сибир, заполарни круг. Ишли смо на врх кугле где је 6 месеци дан, 6 месеци ноћ, бивали у гулазима. Ту смо били три недеље, од којих смо седам дана провели у путовању и две недеље на водама. Стигли смо у Игаркуа, место од око 10.000 становника. То је мала лука на Јанисеју. Ту су ноћи без мрака, свуда около мочвара, зими температура пада на минус 50, а лети око 25 степени. У јулу и августу нема ноћи и у том периоду смо били тамо. Променили смо неколико превоза од авиона, преко бродића и на крају хеликоптером. Путовали смо хеликоптером око 40 минута. Било је нас 11 и три Руса. Када се погледа из хеликоптера виде се многобројна језерца, мочваре, тундре. Тамо као да човекова нога није крочила. Језера су нетакнути рибњаци. Ноге тону у маховину, а около тундра. Дошли смо на језеро Сигојево. Сећам се милионе комараца и обада. Носили смо капе са мрежама, а у шаторима једва смо се снашли за мреже. Пецали смо два дана и ништа. Наши водичи су једну групу возили глисером. И само, када се време променило, риба поче да ради. Прву је упецао Блаф. Била је то штука од 8 кг. И онда смо сви почели да нижемо штуке. Само штуке.
– Затим смо ишли на реку Горбијачи, на северу Сибира. Река је пребогата рибом. Пецали смо на вештачке мушице, а онда варалицама. И ту је почео да се остварује део нашег сна. Пецала се сибирска младица, односно тајмен, који је борбенији од дринских. То су реке без брана, чисте, бистре, као да смо се вратили кроз време 200 година. Риба се ту природно мрести – прича Саша о догађајима са северног Сибира.
После је уследила још једна експедиција у јужни Сибир, на граници са Монголијом и Кином.
– Били смо на том чувеном Чујском путу. И ту смо били три недеље. Са џиповима смо обилазећи прешли 2.000 км. Били смо на природном језеру у које се уливају две реке, једна је Катун, а другој сам заборавио име. Све те наше експедиције смо снимали на некадашње касете, а касније су пребачене на ЦД-е – каже наш саговорник.

ГОРКА ИСТИНА
Саша је био и на далеком истоку, преко пута Јапана. Ту је сазнао горку истину.
– Променили смо 4 авиона да дођемо на задње одредиште. То је било 11.000 км у једном правцу. Дошли смо на место где се Амур улива у океан, а онда смо се вратили Андоновим 2, авионом двокрилцем, старим 50 година, у неко сеоце Херпучи и слетели на земљану писту. Баш прави авантуризам и то је била прелепа експедиција. Ту је све пребогато рибом. Ловили смо велике тајмене, а медведа је било на сваком кораку. Виђали смо га преко реке, на око 30 метара, уплашимо их и оду. На тим експедицијама упознао сам око 20 људи који су имали близак сусрет са мечком и сви причају исто. Један Сибирац нас је упозорио да увек опрезно ходамо, јер никада не знамо где ћемо затећи медведа. Он нам је показао доказе његовог блиског сусрета са мечком. Заврнуо је кошуљу и није имао пола ребара. Каже да је једном док је хтео да одвеже чамац, ланци су зачангрљали и одједном је искочила мечка, која га је ударила шапом. На сву срећу одмах је побегла, јер је и она била уплашена. Видео сам човека без пола главе, кога је мечка такође ударила шапом. Ко преживи један тај ударац после може да прича.
– Ишли тамо у хабаровски крај. Ту смо упознало Орловског, Руса који држи светски рекорд у лову на младицу. Један рекорд је од 52 кг, а друга 25 кг. И ми смо испричали за наш мотив поласка у експедиције, о четири Немца са огромним тајменом. Рекао нам је да он држи званично највећи спортски улов. А онда нам је рекао горку истину. Тај тајмен кога смо гледали на слици, ухваћен је мрежом. Орловски је такође водич и прича нам како су ту били ти Немци, али нису били његови гости. Онда су мештани извукли мреже, међу којима је био и тај тајмен. Немци, пошто нису имали велике тајмене као улов, они су се само фотографисали. То је за нас било велико разочарење, као да су се распршили дечачки снови. Па, због те слике смо покренули целу ову експедицију и када смо дошли на извор сазнамо праву разочаравајућу истину – каже сада Саша са осмехом, али као да се могла чути још увек та жал за сновима.

У тој екипи су, поред Саше, били Срђан Деспот Блаф, Јоцо Симоновић, Александар Антохин (власник Риболовачке приче у Београду), Небојша Дишић, Јован Мемедовић, глумац Слободан Бићанин, Драго Новаковић, Вера Боразан, директорка холандске авио компаније КЛМ за Балкан и обезбеђивала нам карте и други.
– Након тих наших експедиције, многи су схватили да то може да се направи велики посао, да то може бити добар бизнис. Тако се наша екипа распала на више екипа. Јован Мемедовић је закључио да може за много мање пара, он и камерман, да уради добре емисије, као путописне и тада је направио емисију „Сасвим природно“. Драго Обрадовић је желео да иде у Кубу, а ми то нисмо хтели, јер смо пре свега желели да обиђемо Русију. И тако се поделило у три екипе – казао је Саша.

МОРНАРИ ИЗ ЛАДА ШЉИВЕ
Али, Саша се ту није зауставио. Са својим пријатељем, сада покојним, Слобом Протићем из Чачка, власником фирме „Мердијан“, кренули су у нову авантуру.
– Рекао ми је да ћемо да идемо да пецамо за свој грош. Пошто смо од речног риболова све добро савладали, све оно што нас је интересовало, Слобо је купио брод у Атини. Знам да га је платио пола милиона тадашњих марака. Опловили смо цело Јонско море, сва нама занимљива острва. Ловили смо туне, баракуде, луцеве, бранцине, ципле… И добро сам савладао тај морски риболов. После смо прешли у Бар и обилазили Котор. Тих десетак година били су можда најлепши у мом животу. Било је ту и опасности, нарочито на отвореном мору и на почетку. Знате какви су „морнари из лада шљиве“. Али ушли смо у то веома срчано и веома брзо смо научили да пловимо. Тај морски риболов ми је био тачка на И – додао је Саша.
Када се вратио, каже да му се више није пецало после тих ширина. Али, када је почело бомбардовање 1999. године, сетио се за себе једне поражавајуће чињенице.
– Пало ми је на памет да сам обишао скоро цео свет, а нисам Катушницу, Рзав и ове наше реке. И тако сам за један дан прелазио по 270 км обилазећи само речице по Златибору и ариљски крај и све друге делове нашег краја, завлачио сам се свукуда, у сваки кањон – каже Саша.

ПЕШЕВИ И КЛУБ
Саша је одавно правио воблере и пешеве, који су били и те како познати.
– Те 2001. године сам хтео заједно са Дулом Елезом да направим једну озбиљну фирму за производњу воблера. Он је такође један од мајстора за воблере. Међутим, он се предомислио после 7 месеца. Иначе, ужички крај је познат по доброј производњи воблера за лов младице и пастрмке. Ми смо били познати свуда као врхунски произвођачи. Он се повукао, јер су требале велике инвестиције. Стао сам са воблерима, али сам правио пешеве. Ове године сам почео помало да правим и воблере и пешеве од дрвета и сунђера, а правим и вештачке мушице – каже Саша.
Његова велика врлина је што је свестрани риболовац, Врхунски пеца и на пловак, и на блинкер, и на мушицу, познаје добро морски, речни и језерски риболов, има доста такмичења иза себе, и када се састави све то знање из свих техника и дисциплина, његов производ мора да буде врхунски. Тако да његова љубав према риболову никада није престала. Зато је 2001. године први у граду, на Мегдану, отворио радњу риболовачке опреме, али уједно и клуб риболоваца „Ђетиња“, где би риболовци дошли и уз кафу и чашицу ракије причали риболовачке приче.
– Радњу, шанк и пиће, односно читав клуб, преписао сам од „Риболовачке приче“. Зими, када се не иде у риболов, не може да се преживи само од риболовачког прибора. Зато сам отворио овај клуб, за дружење риболоваца, али и других. Ово ми је сада шести локал, јер немам локал у свом власништву. Овде ми одговара јер близу живим, а ту је и плажа – каже Саша. Иначе, клуб „Ђетиња“ налази се на Алексића мосту, одмах поред вртића „Коцкица“.


Већ смо поменули пешеве, али сада додајемо да је Саша почео први у Србији да их прави.
– Прве пешеве сам видео код неког Босанца из Јајца Ехвана Нухановића и једног Сузија из Травника. Они су дошли на Дрину и ту смо се упознали. То је било 1987. године. Донели су тада пешеве од сунђера и ухватили доста младица, а Блаф и ја нисмо ухватили ништа. И Блаф је видео да је то убојита варалица. Оставили су му неколико и одмах је ухватио две младице. Пошто је сунђер порозан материјал, отцепио се репић на том једном пешу, па када је дошао кући, намотао неколико перушки од фазана. Поново је отишао на Дрину и поново ухватио две младице. После смо Блаф и ја отишли у Јајце. Загледао сам те пешеве и када смо се вратили, почнем и ја да их правим, а онда су и људи почели да пецају на моје пешеве. Имао сам срећу да упознам најбољег произвођача пешева и риболоваца, тог Ехвана. Мало сам прерадио те његове пешеве, по нашем за Дрину, величину пеша и главе, тако да буде баш лован. И тако 30 година правим варалице, а стигле су по целом свету. Радим и воблере од дрвета и вештачке мушице. Има још јако добрих мајстора у Ужицу, као што су Дуле Елез, Бране Шлеш, Мато, Мишо Голди и други. Да сам можда покренуо неку велику производњу, био бих као Ацо Веселиновић, конструктор ружног пачета у „Графопромету“ у Чачку, који су продали преко милион комада. То је велики бизнис, али у Ужицу никада нисмо успели да се ујединимо под истом капом. Има пуно даровитих људи. Рецимо, мушице такође добро прави бистри, млади човек Сикац – каже Саша.
Једино што му сада недостаје је све мање времена за риболов.
– Мора да се ради да би се преживело. У риболов идем када обезбедим да будем безбрижан, а чим имам неке бриге, не идем. Сада идем са Слађом, а када Блаф дође на Дрину, идем да се видим са њим, не морамо да пецамо, само да се испричамо – каже Саша.
Али, свака брига је мања када му дођу његово двоје унучади.

Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 1026)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.