– Obraćanje javnosti Mirjane Lukić, povodom pogibije njene sestre u tunelima u kanjonu Đetinje –
Postovani sugrađani,
prošlo je 10 tužnih dana od kada je moja draga sestra, nesrećnim slučajem izgubila život. Zvala se Ana Drobnjak. Bila je puna života, optimizma, uvek nasmejana! Svima nam je bila velika podrška, naš stožer. Danima se prepričava po našem gradu da je “neka žena” nastradala prilikom pada sa električnog trotineta. Ta žena ima ime. Bila je nečije dete, supruga, sestra, tetka, svastika, prijatelj….
Nama, njenoj porodici,gubitak je nenadoknadiv!
Poštovani novinari, reporteri, dopisnici, neka vas je sram! Danima pišete o deci koja ostavljaju smeće iza sebe na gradskoj plaži, a na istoj toj plaži u tunelima imate smrtni slucaj o kome cutite. Moja porodica i ja dobijamo saosećajnost od ljudi do kojih nam je stalo. Ovaj tekst nije napisan u cilju skretanja pažnje na našu bol, naprotiv! Ovaj tekst je namenjen svim roditeljima čija deca i dalje bez njihovog znanja koriste uslugu iznajmljivanja trotineta bez zaštite. Skrećem pažnju da električni trotinet nije igračka. Dostiže brzinu do 35 km/h što je itekako velika brzina za nekoga ko nema nikakvu zaštitu, kacigu. Moja ćerka od 16 godina 7 dana pre Anine pogibije pala je sa istog trotineta, Anin suprug je slomio ruku nakon pada sa trotineta, ćerka naših prijatelja je imala otvoren prelom nakon pada sa trotineta. Svima nam je poznato da na toj stazi pored pešaka imamo bicikliste, ljude sa malom decom, decu sa rolerima, psima, stare i mlade, po koji automobil, skuter itd. da ne nabrajam više. Svi vi koji koristite stazu za rekreaciju, znate o čemu govorim!
Žao mi je što živim u zemlji gde ljudski život nema cenu. Dok se moja sestra borila za život čak i u trenutku kad je umrla, trotineti su se i tog dana izdavali bez bojazni da može doći i do sledeće tragedije. Državo, niko vam ne brani da promovišete turizam! Radite, ali radite prvo od glave, a ne od repa!
Recite, da vas svi čuju, da je vaš projekat prvo osmišljen betonom i asfaltom, pa tek onda zaštita ljudskog života….
Policijo, nas koji smo bili u šoku, nas ste ispitivali i pravili ste zapisnik, uviđaj. Kome policijo dajete izveštaj? Državi? Državi koja ćuti!
Neka smrt moje sestre bude upozorenje ,upozorenje da do ovakve tragedije nikada više ne dođe, Mislila sam da se one dešavaju uvek drugima, a evo, desila se meni. Ako je ne kažem i ako svi ćutimo do nesreće ce opet doći, budite uvereni u to! A sada razmislite, da li će to biti neko vama drag!?
Želim ovom prilikom da se zahvalim medicinskim radnicima, posebno doktoru neurohirurgu Miodragu Lukiću, radnicima prijemne službe, zbog pokušaja da se Ani spasi život. Hvala građanima (Ivan Bakić, Toni Stanković) koji su na svom profilu pokušali da kažu nesto o pogibiji moje sestre.
Hvala svim mojim dragim prijateljima koji su mislima i rečima podrške bili uz nas.
Mirjana Lukić
