početak KOLUMNE Догађаји који се не заборављају

Догађаји који се не заборављају

od Redakcija nedelje
1021 pregleda

– „Е, мој друже, ја сам мислила да си ти поштен човек!“ –

ТАКО ЈЕ РАЗМИШЉАО ЛУЈО

Некада је било неког реда, сада је све дозвољено, живимо у време дубоке кризе демократије. Један Поточањац, пензионер, кад год би долазио у Севојно, дуго би се задржавао пред бетонског стуба за оглашавање, читајући умрлице. Приметили су то неки његови познаници па, као чудећи се, питали шта га толико ту привлачи. Одговорио им је у шали:“Гледам да нисам можда умро, а да то не знам, па сам дошао да се информишем!“. Није прошло дуго, а његова умрлица се нашла међу осталим, а он сигурно никада неће сазнати да је отишао на „онај свет“.

Навикао сам одавно да, повремено, читам умрлице, а са протоком година још чешће, само не из разлога које је навео поменути пензионер. Међу њима има доста мени познатих, као и непознатих, старих и младих, у најбољим годинама живота. Људи одлазе без неког реда и правила, како је коме суђено!

Ових дана привуче ми пажњу и фотографија једне особе, због чега се осетих врло непријатно. Радили смо у Ваљаоници и одавно пензионисани. Али, кад год бих је се сетио, дуго нисам могао да се смирим, због једног догађаја који је се лако не заборавља.

Велинка Драгојевић, звана Црногорка, по пореклу, била је чистачица у правно-кадровском сектору. Честита, поштена, врло радна, с њом није било никаквих проблема. Удала се у Горјане, где је као пензионерка доживела последње часове.

Били смо заједно чланови кадровске комисије, а трећи члан је био правник Миле Рајић. Наша улога по Статуту била је само да потврдимо листу коју је припремила Кадровска служба, која је на основу приложене документације рангирала кандидате.

За пријем су конкурисала четири кандидата. На другом месту била је ћерка председника Фабричког одбора синдиката. Били смо комшије, па ме је замолио да дам глас за пријем његове ћерке. Било ми је непријатно и дуго сам се колебао. Најзад сам се одлучио за њу, да не бисмо пореметили добре комшијске односе.

На седници комисије изненадио сам се кад је Рајић гласао за пријем председникове ћерке. Тада ми је лакнуло, јер сам схватио да је и њега „обрадио“, па је испало да смо нас двојица академски образована члана прекршили прописе, а чистачица осветлала образ и себи и радној заједници.

Изашао сам из просторије за седнице расположен и кренуо дуж ходника управне зграде. Одједном сам чуо да је неко изговорио моје име. Окренуо сам се и видео Велинку. „Сачекај да ти нешто кажем“. Помислио сам да хоће да се оправда што је гласала за прву кандидаткињу. Али, рекла ми је нешто због чега сам пожелео да се под проломи подамном. „Е, мој друже, ја сам мислила да си ти поштен човек!“.

Од тада до данас, кад год се сетим ње, сетим се колико сам могао бити бедан у њеним очима да ми тако нешто изговори. И сада пред њеном умрлицом осетих се непријатно. То је било време када је директор једне фирме рекао рођаку да не може да му помогне да му запосли сина, јер имају исто презиме. А данас руководиоци могу да запосле читаву своју фамилију, без имало бриге шта ће рећи јавност, па и да уступе сину министарску фотељу или руковођење политичком странком.

Док о томе размишљам, сетих се директора Ваљаонице Брковића. Ако се ја осећам непријатно због једног пријема, како ли је било њему кад су га са свих страна салетали за све своје потребе, а он свима није могао угодити, иако је то

жарко желео. Није му било лако, па се морао на све начине сналазити.

О једном таквом примеру причао нам је Раденко Марковић, председник Централног радничког савета. Сећа се да је требало примити три техничара, а конкурисало их је 15. Влајко је на сваки начин хтео да прогура комшинку, која је била седма на списку. Пошто му то није пошло за руком, наљутио се, покупио своје папире и напустио седницу.

Ми смо наставили да радимо и без њега. И таман када смо исцрпели дневни ред и почели да се разилазимо, кад ето ти га Влајко. „Еј, људи, јесте ли завршили и шта је било са оним мојим предлогом?“, упитао је. Рекли смо му да смо донели одлуку да примимо првих троје са списка. „Е, немојте, ја вас молим да се задржите још мало, имам нови предлог. Предлажем да примимо свих петнаесторо!“Ми расположени што ће бити све како ваља, јер ваљда он зна шта ради. Вратимо се и донесемо једногласну одлуку да примамо све који су конкурисали. Такав је био Влајко, сналазио се на разне начине, свим да угоди.

Влајко је имао само седам пута већу плату од неквалификованог радника, али је градио фабрике и примао раднике. Зато је одликован и награђиван. А за ту врсту економије колумниста листа Данас и посланик Демократске странке првог сазива, за тај систем смислио је назив „Обрнута економија“ . А онда је систем промењен, па су директори за баснословне плате добили одрешене руке да, под плаштом економске демократије, отпуштају на хиљаде радника и за то од друштва награђивани и похваљивани!

Ако је оно било „обрнута“, за ову би највише одговарао назив „наопака економија“. Критичка култура сећања упућује на то да се из прошлости учи и да се из ње извуку поуке за будућност.

Милутин Јовичић – Лујо (1933-2020)

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.