– „E, moj druže, ja sam mislila da si ti pošten čovek!“ –
TAKO JE RAZMIŠLJAO LUJO
Nekada je bilo nekog reda, sada je sve dozvoljeno, živimo u vreme duboke krize demokratije. Jedan Potočanjac, penzioner, kad god bi dolazio u Sevojno, dugo bi se zadržavao pred betonskog stuba za oglašavanje, čitajući umrlice. Primetili su to neki njegovi poznanici pa, kao čudeći se, pitali šta ga toliko tu privlači. Odgovorio im je u šali:“Gledam da nisam možda umro, a da to ne znam, pa sam došao da se informišem!“. Nije prošlo dugo, a njegova umrlica se našla među ostalim, a on sigurno nikada neće saznati da je otišao na „onaj svet“.
Navikao sam odavno da, povremeno, čitam umrlice, a sa protokom godina još češće, samo ne iz razloga koje je naveo pomenuti penzioner. Među njima ima dosta meni poznatih, kao i nepoznatih, starih i mladih, u najboljim godinama života. Ljudi odlaze bez nekog reda i pravila, kako je kome suđeno!
Ovih dana privuče mi pažnju i fotografija jedne osobe, zbog čega se osetih vrlo neprijatno. Radili smo u Valjaonici i odavno penzionisani. Ali, kad god bih je se setio, dugo nisam mogao da se smirim, zbog jednog događaja koji je se lako ne zaboravlja.
Velinka Dragojević, zvana Crnogorka, po poreklu, bila je čistačica u pravno-kadrovskom sektoru. Čestita, poštena, vrlo radna, s njom nije bilo nikakvih problema. Udala se u Gorjane, gde je kao penzionerka doživela poslednje časove.
Bili smo zajedno članovi kadrovske komisije, a treći član je bio pravnik Mile Rajić. Naša uloga po Statutu bila je samo da potvrdimo listu koju je pripremila Kadrovska služba, koja je na osnovu priložene dokumentacije rangirala kandidate.
Za prijem su konkurisala četiri kandidata. Na drugom mestu bila je ćerka predsednika Fabričkog odbora sindikata. Bili smo komšije, pa me je zamolio da dam glas za prijem njegove ćerke. Bilo mi je neprijatno i dugo sam se kolebao. Najzad sam se odlučio za nju, da ne bismo poremetili dobre komšijske odnose.
Na sednici komisije iznenadio sam se kad je Rajić glasao za prijem predsednikove ćerke. Tada mi je laknulo, jer sam shvatio da je i njega „obradio“, pa je ispalo da smo nas dvojica akademski obrazovana člana prekršili propise, a čistačica osvetlala obraz i sebi i radnoj zajednici.
Izašao sam iz prostorije za sednice raspoložen i krenuo duž hodnika upravne zgrade. Odjednom sam čuo da je neko izgovorio moje ime. Okrenuo sam se i video Velinku. „Sačekaj da ti nešto kažem“. Pomislio sam da hoće da se opravda što je glasala za prvu kandidatkinju. Ali, rekla mi je nešto zbog čega sam poželeo da se pod prolomi podamnom. „E, moj druže, ja sam mislila da si ti pošten čovek!“.
Od tada do danas, kad god se setim nje, setim se koliko sam mogao biti bedan u njenim očima da mi tako nešto izgovori. I sada pred njenom umrlicom osetih se neprijatno. To je bilo vreme kada je direktor jedne firme rekao rođaku da ne može da mu pomogne da mu zaposli sina, jer imaju isto prezime. A danas rukovodioci mogu da zaposle čitavu svoju familiju, bez imalo brige šta će reći javnost, pa i da ustupe sinu ministarsku fotelju ili rukovođenje političkom strankom.
Dok o tome razmišljam, setih se direktora Valjaonice Brkovića. Ako se ja osećam neprijatno zbog jednog prijema, kako li je bilo njemu kad su ga sa svih strana saletali za sve svoje potrebe, a on svima nije mogao ugoditi, iako je to
žarko želeo. Nije mu bilo lako, pa se morao na sve načine snalaziti.
O jednom takvom primeru pričao nam je Radenko Marković, predsednik Centralnog radničkog saveta. Seća se da je trebalo primiti tri tehničara, a konkurisalo ih je 15. Vlajko je na svaki način hteo da progura komšinku, koja je bila sedma na spisku. Pošto mu to nije pošlo za rukom, naljutio se, pokupio svoje papire i napustio sednicu.
Mi smo nastavili da radimo i bez njega. I taman kada smo iscrpeli dnevni red i počeli da se razilazimo, kad eto ti ga Vlajko. „Ej, ljudi, jeste li završili i šta je bilo sa onim mojim predlogom?“, upitao je. Rekli smo mu da smo doneli odluku da primimo prvih troje sa spiska. „E, nemojte, ja vas molim da se zadržite još malo, imam novi predlog. Predlažem da primimo svih petnaestoro!“Mi raspoloženi što će biti sve kako valja, jer valjda on zna šta radi. Vratimo se i donesemo jednoglasnu odluku da primamo sve koji su konkurisali. Takav je bio Vlajko, snalazio se na razne načine, svim da ugodi.
Vlajko je imao samo sedam puta veću platu od nekvalifikovanog radnika, ali je gradio fabrike i primao radnike. Zato je odlikovan i nagrađivan. A za tu vrstu ekonomije kolumnista lista Danas i poslanik Demokratske stranke prvog saziva, za taj sistem smislio je naziv „Obrnuta ekonomija“ . A onda je sistem promenjen, pa su direktori za basnoslovne plate dobili odrešene ruke da, pod plaštom ekonomske demokratije, otpuštaju na hiljade radnika i za to od društva nagrađivani i pohvaljivani!
Ako je ono bilo „obrnuta“, za ovu bi najviše odgovarao naziv „naopaka ekonomija“. Kritička kultura sećanja upućuje na to da se iz prošlosti uči i da se iz nje izvuku pouke za budućnost.
Milutin Jovičić – Lujo (1933-2020)
