– Нова фунционерска приградска елита, како је засела на добро плаћена места у државној служби и први пут се дохватила кредитних картица, одмах се обукла од главе до пете. Каријера достојна Холивуда, преко ноћи постали су оно о чему су одувек маштали –
БАШ ЛЕПО ПЕВАЈУ, АЛИ БАШ…
Написао је један неодговоран појединац на друштвеним мрежама ових дана да је локална напредњачка екипа, баш као и златиборска антинапредњачка, последњих година нашим пореским новцем, правила новогодишње забаве најчешће за сопствено гласачко тело, које се, будући да га, махом, чине државни службеници, пољопривредни произвођачи, па и разноразни контроверзни бизнисмени, углавном у порез, ту чудну страну реч, слабо разуме.
И заиста, иако уредно ратују када је политика (њихова) у питању, новогодишњи спектакли на Брду и Тргу, перфектно се надопуњују. Никада се дочек и прво вече не организују у Ужицу, јер, забога, већ се одржава концерт на Златибору. Такво тупаво објашњење (и оправдање) може да настане само из успаљене напредно-правоверне главе, која је расла и развијала се на оближњим пашњацима, на пола пута између Златибора и Ужица. За разлику од тих, „село моје лепше од Париза“, они који су рођени на и око Трга, тако нешто не би ни под тешким дрогама изговорили, јер је за њих Трг био и остао центар свемира, без обзира у коју су се земљу у међувремену преселили, а Златибор, без обзира на десетине хиљада подигнутих луксузних викендица последњих година, био и остао чобанско-пршутарска висораван. Па чак и да није тако, праштајте, предрасуде из младости најтеже је одбацити.
За разлику од напредне братије из Ужица, властодршци подно Брда имају танушно оправдање да је њихов програм прилагођен клијентели која тих дана око „новака“ запоседне све те силне десетине хиљада апартмана града Чикага… Пошто је главна атракција њиховог овогодишњег дочека Драгана Мирковић, то би, у преводу на серБски, значило, да данашња омладина најобожава, до имбецилности, и сече вене уздуж и попреко и на левој и на десној, за овом чувеном народњачком звездом седамдесетих. Ту су, као загревање, и занатски виртуозне, али до смрти досадне, Неверне бебе, да серБском спектаклу, својом Тужном песмом, дају уметничку и сетну новогодишњу ноту. Мудри антинапредњачки домаћини, како би Брдо постало и интернационална дестинација, досетили су се, уз плаћене улазнице, да угосте и чувену сарајаевску ЕX YU љигу, поред зема Хари Мата Харија, најпуштанијег певача на ужичким градско-приградским радио-станицама – Мерлин Дина. Шта рећи, а не заплакати?
А да “спетакл” буде комплетан, побринули су се њихови, тобож, политички супарници из ове задимљене варошице. Као да их је иста ДСС мајка родила, када сечење вена на Брду утихне, та клијентела може да се спусти низбашчу, на „наш“ Трг и 2. јануара ужива у енергичној новогодишњој музици интернационалне пинк-гранд звезде – Марије Шерифовић. Каже једна антинапредњачко-приградска Другарица да Шерифовићка дивно пева и чуди се онима који се подругљиво односе и према Уметници, али и новогодишњем ужичком напредњачко-приградском спектаклу. Драгану Мирковић не помиње, што би се народски рекло – импонује јој Шерифовићка. А ја управо са таквим антинапредњачко-приградским интелектуалцима имам проблем. У односу на Шерифовићку, Мирковићка и њој слични су чист rock and roll. Зашто? Како?
Дозволите ми једну малу дигресију, па ће ствари бити јасније. Елем, 2012, дошло je до преврата, и после демократског просветљења које је претило да нас уништи, власт су зајашили напредно-приградски, и они су, као и сви властодршци пре њих, пар месеци касније иницијацију имали у тзв. Народном позоришту у Ужицу, како и доликује, јелт‘е големим партијама. По природи посла, ми из Недеље смо сликовали, као и многе пре, ту напредно-приградску братију, од које је већина једва нашла пут до позоришта и имали смо част замјетити гомилу обучених у блистава, тек купљена парна одела. Нова функционерска приградска елита, чим је засела на добро плаћена места у државној служби и први пут се дохватила кредитних картица, прво се обукла од главе до пете. Каријера достојна Холивуда, преко ноћи постали су оно о чему су одувек маштали – од приградске, постали су градска елита. Оно јесте да су их нове ципеле жуљале, први пут везане кравате стезале, али, заиста, неупућеном посматрачу, који би у том моменту прошао поред позоришта, и видео их из даљине, изгледали су као некаква озбиљна еуропска политичка екипа. Наравно, балван био, балван остао, али, како то већ у Серба бива, лепо обучени балван, после пар година проведених на функцији, за многе постане прихватљив и допадљив. Што би рекла ова нова народна поскочица – лепота је у оку посматрача! …А буде и нека вајдица….
Постали би и ти напредно-приградски нови људи, међутим, како на власти уз глупост увек иде и бахатост, они крену негде, али не стигну нигде, већ остану заглављени, као и Србија, негде између, постану, што би стари добри Битлси рекли – „Nowhere Man“. Е, таквима је Шерифовићка пун погодак – неће њих више нико исмејавати да слушају куловску музику, сада уживају у музици која би се, оном површном посматрачу који је пред напредњачку иницијацију прошао поред позоришта, учинила пристојном. Као и коју годину пре на „нашем“ Тргу, „еминентни“ извођачи типа Самарџић, Амадеус бенд, Гоца Тржан и њима слични. Баш као што је Стерија описао у Лажи и паралажи. Зато и више ценим Митра, Халида, Драгану Мирковић и њихове фанове, они су оно што јесу, нема фола, нема преваре. За Шерифовићку и њене фанове, они су – рокери до коске. Наравно, није Шерифовићка једина, медији у Србији последњих година преплављени су гомилом назови балада, које нити смрде, нити миришу и служе да анестезирају публику, а дрипцима пруже алиби. Да се послужим фудбалским жаргоном, нису више хулигани, већ – навијачи.
Каже једна напредно-градска Другарица, која није распредала о гласовним могућностима Уметнице, него је проблем покушала да осветли из другог угла, да, ето, нас неколико незадовољника све, па и музику, окрећемо на политику. Наравно, не зна напредно-градска другарица, иако, као и свака Ужичанка мисли да све зна, да све и јесте политика, поготову у Србији, и да свако ко се бави неким јавним радом тога мора бити свестан, и да нема изговора, без изузетка. Сећам се својевремено, тик пред неке изборе, више се не сећам које, СПС је на Трг, довео, ни мање, ни више – сарајевске Индексе. Њихов долазак платила је Ваљаоница, тј. директор Суботић, као, поводом неког датума фирме. Иако сам их изузетно поштовао, Индексе сам презрео истог момента (знам, баш их брига) и концерту нисам присуствовао, али, са ове дистанце, и то показује колико смо регресирали. Чак је и мрски СПС у политичке сврхе злоуопотребљавао музичаре озбиљног реномеа, а ови данас потурају тупавим Другарицама и Друговима нижеразредне гранд-пинк забављаче, типа Лукас, Шерифовићка, Карлеуша и сличне. Нисте ваљда заборавили да је “њин“ омиљени Лукас на локалним изборима у Севојну одржао „бесплатан“ концерт, баш као и ових дана у Митровици, “њина“ Другарица Цеца? И после ова тупава Ужичанка каже да ми критизери повезујемо музику и политику? Ми?
И док покушавам да склопим овај текст у неку целину, чујем резултате избора у Косјерићу. Око 10 посто независни, око 10 посто Савез за Србију, све остало – „њини“. Нисам се изненадио, напротив. Ко зна колико пута до сада сам у Недељи написао да од 90-их па до данас, увек „национално свесни“ освајају 2/3 гласова, а да је то последњих година још израженије, и прелази 85 процената, јер су у међувремену стасале нове генерације, које од Пожеге даље нос промолиле нису. Ни физички, ни интелектуално.
И, што би рекао Вучић, а шта ћемо сад? Ништа. Независни извори, а само такве пратим, ових дана величали су шетње у Београду, лупетали како се народ ослободио страха (чуј, страха!?) и то је, морало, али морало, да има ефекта и на изборе у Лучанима. Сад видимо какве. Никакве.
Не познајем ситуацију у Лучанима, али знам да се у Србији, где је гласачима изгорео мозак од силне жудње за државном имовином и државном платом, никада није гласало за програм, већ су гласачи увек имали пројекцију о томе где припадају. Сељаци су увек гласали за власт, јер је тако најсигурније, градски државни службеници, као и поштена интелигенција, а за кога, него за државне службенике, тј. власт, а оно мало тупавих предузетника су или игнорисали изборе или гласали за власт. Опозицију овде нико није озбиљно схватао, осим неколицине романтичара, који су били склони да маштом замене реалност. Деведесетих је опозиција победила јер се земља буквално распадала у беди, а данас, иако смо најсиромашнија држава у Србији, има понешто да се једе, идемо уздигнутог поносног српског чела и то је сасвим довољно да власт буде безбедна.
Иако многи надобудни антинапредњчки-приградски умеју да се значајно упитају – па ко гласа за ОВЕ, ја бих им препоручио да поставе друго, чини ми се много важније питање – ко ће и због чега да гласа за ову, тзв. опозицију. Ко гласа за актуелни режим напоменуо сам на почетку текста, али, хајде да се запитамо, ко гласа за опозицију. Млади? Не бих рекао, један врло мали део, остали су незаинтересовани или гледају у коју земљу да се иселе, а многи су ионако већ постали напредни, љуби их мајка, и чекају да добију, ако већ нису, посао у државној служби. Ситан приватни сектор никако не гласа за опозицију, јер су све вође опозиције или бољшевици или залудни националисти, једном речју љубитељи државног сектора, међу приватницима државни сектор воле само они који имају личну корист. Да ствар буде апсурдна, опозицију данас највише подржавају пензионери и они близу пензије, али не због тога што им је Вучић „украо“ пензије, већ зато што је то она стара екипа, којој и сам припадам, која не подноси аутократе и диктаторе. И, на крају, постоји једна мала групација млађих радикалних левичара, који мрзе Вучића из дна душе, али и капитализам, тако да од њих мало користи.
Отуд је лако објаснити ових 66 Вучићевих и 6 Дачићевих процената у Лучанима. Хајде да рашчланимо. За шта се залажу Двери? За породицу и традицију, шта год то значило. За шта се залаже ДСС? За исто што и Двери, само мало другачије. За шта се залаже Стамат? За исто што и Двери, само са златиборским шмеком. За шта се залаже Вук Јеремић? За исто што и Двери и Стамат, само са буржујским шмеком. За шта се залаже Јанковић? Скоро преминули Доста је било? ДС? Тешко да и они знају за шта се залажу. Осим државне плате коју грчевито чувају. Може ли шта група уметника и других сличних занимања који су на државном ‘лебу нешто да промени? Када су и где, било шта променили они који примају државну плату?
Тврди опозиционари имају фиксацију да је једино битно што пре срушити Вучићев аутократски режим, а то, сигуран сам, управо Вучићу највише одговара, јер се енергија троши у погрешном правцу. Насупрот њима, мислим да је одавно време зa праве партије са правим програмима, које репрезентују интересе и циљеве одређених социјалних група и стварање правог вишестраначјa, па кад до њега стигнемо, стигнемо. Можда и никад, али путем којим сад идемо сасвим сигурно никуда стићи нећемо.
Нажалост, сигуран сам да ово што сам написао никога неће ни за секунду заинтригирати, много је пробитачније имати copy/paste мишљење, а при том живети у уверењу да си непоновљив уникат. А од тога, до уживања у музици Верице Шерифовић само је један корак. Ма колико “градски” био.
Тони Станковић, јануар 2020.
