NAŠI U BELOM SVETU
“Kada živite trinaest godina u Užicu, završite osnovnu u “Braći Ječmenici”, srednju u Tehničkoj, pa posle 12 meseci vojske studirate građevinarstvo na VTŠ Užice, jasno je da ćete postati – instruktor ronjenja. Barem je moja priča takva. A sve vas će, dragi moji čitaoci, sigurno zanimati ono što imam da vam ispričam, jer je pustolovno, uzbudljivo, neobično, a opet tako prirodno.
Miroslav Karaičić, to mi je ime i prezime, i nadam se da me se još poneko sem rodbine seća. Prošlo je jako puno vremena kako više ne živim u Užicu. Godina 1998., tada je sve počelo, putovanja po svetu i ronjenje. Ovo drugo je nedugo zatim postalo moj smisao života. Dragi moji Užičani, ovo je reportaža o jednom sasvim običnom danu iz života instruktora ronjenja, vašeg sugrađanina.
Plaja del Karmen se nalazi na samom istoku Meksika, na obalama Karipskog mora. Samo po sebi ono je meka za mnoge turiste širom sveta, a zadnjih dvadesetak godina se mnogo novca uložilo u hotele, restorane i sve što ide uz jedan razvikani turistički centar. Danas je Plaja del Karmen, ili ako želite po srpski – Plaža gospođice Karmen – grad sa preko 150 hiljada stanovnika, i nema veze što je u neko romantičnije vreme 60-tih ovde živelo svega nekoliko stotina ribara. Uzmite kartu sveta u ruke. Nađite Srednju Ameriku, i onda Meksiko i njegov istočni deo. Primećujete poluostrvo Jukatan (Yucatan) i njegovu prilično dugačku karipsku obalu koja se rasprostire u pravcu sever-jug. Tu negde na sredini je Plaja del Karmen, a gotovo cela ta obala nosi naziv Rivijera Maja, po drevnim stanovnicima ovih krajeva – Maja (Maya). Ako krenete sa severa, prvo mesto je Kankun, velegrad i najvažniji grad ove zone. Južnije, prvo nailazite na Puerto Morelos, koji danas zaostaje za Plajom del Karmen u dešavanjima, buci, luksuzu, ali će vam oni stariji reći da ranije nije bilo velikih razlika. Ribarsko mesto kao i svako drugo. Dalje, prolazimo Plaju i stižemo u Puerto Aventuras, koji je upravo ono što mu i ime kaze – Luka Pustolovina. Ovde možete plivati sa delfinima (više o ovome kasnije); krenuti na safari kroz džunglu, sa ciljem da se zbližite sa prirodom i njenim lepotama (naročito pokretnim – pauci tarantule, zmije pitoni i razne retke vrste ptica) i roniti. Upravo u Puerto Aventurasu je moje radno mesto – ProDive Ronilački Centar. Južnije odavde dolazi prvo Tulum, pa dugo, dugo ništa, i tek nakon više od 200 km grad Četumal (Chetumal), glavni grad meksičke savezne države Kintana Ro (dobila ime po pesniku i političaru iz 19. veka).
Nežne grdosije
Država: Meksiko; Mesto: Ostrvo Holbosh (Holbox) u saveznoj državi Kintana Ro (Qiunntana Roo); Datum: krajem avgusta 2005. godine
Za ovo vaše prvo upoznavanje sa ovom tematikom vas ipak neću povesti pod vodu. Ostaćemo zasad na površini, sa maskom, disalicom i perajama, uz aktivnost koja se jednostavno zove snorkeling, jer snorkel na engleskom znači disalica. Jedan od razloga za ovu moju odluku je što ronilačke kurseve uvek na taj način započinjemo, a drugi razlog je oko 8 metara dugačak, sa ustima širine više od metar i po – ajkula-kit, iliti kitopsina, kako vam je lakše. Koliko je to veličanstven osećaj plivati uz takvu ogromnu životinju, to vam ne mogu opisati, jer reči kao čarobno, zadivljujuće ili božanstveno su ipak nedovoljne. Jednostavno, to vam je prilika da osetite svu snagu prirode, koju čovek, ni uz svu tehnologiju i nauku, nikad neće dostići.
I, naravno da se za ovakvo nešto vredi pomučiti, a to u ovom slučaju znači dosta rano ustati. Za svrhu ovo priče, odabrao sam jedan dan sa kraja avgusta, jer to je vreme kada je verovatnoća susreta sa ajkula-kitom bezmalo stoprocentna. Učesnici su, pored mene, devetoro turista – jedan Nemac, dva bračna para iz Holandije i jedna američka porodica, gospođa sa troje punoletne dece*. Konačno odredište je ostrvo Holbosh sa severne strane poluostrva Jukatan, i vreme neophodno da biste stigli do tamo su 4 i po sata, što autom, što brodom. Zbog toga se po pravilu kreće u tri ujutro iz Plaje. Taksista stiže sa minibusom nekoliko minuta posle tri, i krećemo. Prvi gosti, ovi Holanđani, su iz nekog hotela tu blizu Plaje, kod njih smo u 3:15. Vozimo se 30 minuta i kupimo one Amerikance, i u Kankunu još tog Nemca. Svi na broju, sa potvrdnim kuponom, malo pospani, ali već zapitkuju da li ćemo stvarno plivati sa “njima”. Ja im kažem da hoće, a ako ne budemo imali sreće i ne sretnemo ajkulu-kita, sve će im pare biti vraćene, do poslednjeg pesosa. Ovo je živa istina. Samo što još nikad nikome nisu pare vraćene. Jer su “oni” tu, i mi ih nađemo. Uvek!
Posle Kankuna postaje teško za dremanje, jer napustamo jedini stvarno dobar put, autoput Kankun – Tulum. Treba stići do mesta sa imenom Čikila (Cxiquia) koje nije toliko daleko, ali moramo ići obilaznim putem, koji je ujedno i jedini. To vam je kao kad krenete za Valjevo, pa preko Čačka. Kod nas barem postoji put Užice–Valjevo, kakav takav. Dva i po sata vožnje iz Kankuna je dovoljno da stignemo u luku Čikila. Već je 7 sati ujutro. Sada smo svi budni. Svi polako shvataju zbog čega smo ovde i uzbuđenje raste. Ukrcavamo se na brod do ostrva Holbosh. To je već nešto drugo, jaka mašina sa 200 konjskih snaga leti preko mora, vetar nam mrsi kosu i svi su opušteni. Na ostrvu, prvo kafa i kifle. Dobro, ne baš, ali nešto u tom smislu. U svakom slučaju, svi dobro doručkujemo, svesni da će nam trebati dosta snage za ono što nas čeka. Još po minuta-dve odmora, i onda krećemo. Prvo brifing – objašnjenje o postupcima ophođenja sa ajkula-kitom uz ostale važne informacije. Govorim ja, gosti me slusaju. Srećom, svi razumeju engleski, pa ne moram da se ponavljam na drugim jezicima. Što više vremena uštedimo u objašnjavanjima, više ćemo plivati sa ajkulom. A moj brifing se sastoji od sledećeg:
Ajkula-kit spada u ajkule, dakle ribe. To je najveća riba na svetu. Odrasla jedinka može dostići dužinu do 18 metara, mada je 12 metara najveća ikad viđena. Očekujemo da susretnemo jedinku od sedam do osam metara dužine. Ova ajkula uopšte nema zuba, pa je iz tog razloga, ali takođe zbog svoje blage naravi, potpuno besopasna. Jedina mogućnost da vas povredi je da vas udari svojom ogromnom repnom perajom, a i to samo onda ako niste pažljivi pa joj priđete suviše blizu. Korišćenje kreme za sunčanje je strogo zabranjeno, jer bi je ajkula bukvalno usisala dok pokušava da se nahrani planktonom. A krema za sunčanje uopšte nije ukusna (ko ne veruje, neka proba). Sitni plankton, manje ribe, oktopusi i lignje su hrana ajkule-kita. Brod je obavezan da drži odstojanje od najmanje deset metara od ajkule, a plivač u vodi najmanje dva metra. Dodirivanja ajkule je takođe strogo zabranjeno, jer joj time ni na koji način ne činimo dobro, naprotiv. Fotografiranje dozvoljeno, ali samo bez blica. I najvažnije, samo dva gosta maksimalno plus vodič plivaju sa jednom ajkulom. Trebaće nam od sat do dva sata da stignemo do mesta gde su ajkule-kitovi. A sada, idemo u “lov”…
Posle nekih 40 minuta vožnje istim brodom sa 200 ks, susrećemo delfine. Teško ih je prebrojati, ali na širokom frontu ispred nas brojimo sa leve strane pet, više u desno još tri, a skroz desno na drugu stranu još desetak. Nije loše za početak. Ako ste strpljivi i dovoljno dugo posmatrate u njihovom pravcu, možda vidite jednog koji razdragan skače iz vode. Oni to rade, stalno. Ovde moram da dodam, postoji velika razlika između ovih slobodnih delfina u divljini, i onih uhvaćenih, u zabavnim parkovima i rezervatima. Čak i ako se sa njima primereno postupa, a to nije uvek slučaj, maleni parkovi, jezera ili ograđene stajaće vode nikako ne mogu zameniti prirodnu životnu sredinu ovih predivnih sisara – beskrajna morska prostranstva. Da li je to čovekova zavist koja nas je naterala da zatvorimo ove lepe životinje, ne znam. Ali, znam da postoje delfini, koji protiv svoje volje umiru za tim da se mi zabavimo, u pravom smislu te reči.
Držimo kurs dalje u pravcu istok-severoistok. Iza nas, ostrvo Holbosh više nije vidljivo, još poneka visoka palma, to je sve. Mi osećamo da smo na pravom putu, svi gledaju okolo na pučinu, ne bi li uočili peraju koja probija površinu vode, sa ogromnom tamnom senkom koja je prati. I da, nije li ono tamo nešto veliko? Kapetan pokazuje na našu desnu stranu… Manta! Čak dve! Predivno. Kao i ajkula-kit, i mante se hrane planktonom i sitnijim ribama. Imaju zavidan prečnik peraja, ustvari krila od 4 metra. Sa repom dostižu duzinu od pet metara. Lebde kroz vodu, odlaze i vraćaju se. Priđu blizu nas, pa zarone da nas obiđu. Naravno, stali smo, kapetan je isključio motore i sada plutamo. “OK, idemo da plivamo sa mantama, molim vas, zapamtite da ista pravila važe kao i za ajkulu-kita” – oglašavam se ja. Dvoje Holanđana je prvo na redu. Brod je prošao ispred manti, one sada plivaju ka nama. To je pravi trenutak da se skoči u vodu – idemo… I u sledećih deset ili petnaest sekundi mante su nam skoro na dohvat ruke. Stajemo i gledamo kako one lebde ispod nas. Usta su im široko otvorena, posmatramo ih dok se hrane. Najviše planktona ima blizu površine vode. To je dobro, moći ćemo dosta dugo da ih posmatramo. Ova druga manta nam je prišla sa leđa i sada pravi lupinge. To često rade dok se hrane. Pet minuta je prošlo, i vrši se zamena, sledeće dvoje je na redu. Ja takođe izlazim iz vode, jer će brod ponoviti prethodni manevar kako bismo opet skočili u vodu ispred manti.
Nešto manje od pola sata kasnije nastavljamo dalje. Ne zaboravljamo našu pravu misiju. Dok se vozimo dalje ka istoku, jedan od mornara stoju na provi i osmatra. Mi takođe držimo fiksirane poglede ka pučini, kao da se radi o nekom takmičenju, kao da onaj ko prvi ugleda ajkulu-kita dobija neku vrednu nagradu. Sada smo prilično daleko od kopna, more je nemirno, talasi se sve jače osećaju. Srećom, niko izgleda ne pati od morske bolesti. Jedan od brodova ispred nas je stao i mi posmatramo kako troje ljudi skače u vodi. Gledam kapetana upitnim pogledom, a on mi klima glavom. Našli smo ga! Na drugom brodu je samo četvoro turista, nama je dozvoljeno da se približimo. Sada već vidimo nešto ogromno i pokretno blizu površine. Dve peraje probijaju vodu. Evo ga. Repna peraja se kreće lagano levo-desno, dok ova druga, leđna, miruje. Još jednog žitelja morskih prostranstava ometamo pri doručku. Po slobodnoj proceni, ova ajkula je sedam metara dužine. Čekamo da gosti sa ovog drugog broda napuste vodu da bismo se približili životinji. Na sličan način kao sa mantama uskačemo u vodu, ponovo je ono dvoje Holanđana prvo pošlo sa mnom. Ajkula je ispred nas, otvorenih usta pliva ka nama. Misao koja vam u takvoj situaciji prolazi kroz glavu je “Šta ako me proguta?”. Iako bi po veličini svojih usta možda i mogla, ajkula-kit ne unosi ništa veće od, recimo, odraslih lignji. Tako, ona malo zaroni ispred nas, pa krene u stranu. Gledamo je kako se polako vraća bliže površini. Usta joj se zatvaraju i otvaraju ujednačenim ritmom. Prolazi nas, i mi sada pokušavamo da držimo korak sa njom. Izuzetno nam loše ide, jer ajkula sve više odmiče, ni uz svo snažno plivanje, ni uz peraje koje imamo na sebi, nismo u stanju da je stignemo. Jedna minuta je prošla, ajkula je već van našeg vidokruga. Vidim da mi ovo dvoje gostiju sa smeškom pokazuje “OK”. Slikali su ga, znači. Primetili smo oznaku na njegovim leđima, meksički projekt zaštite prirode, broj 277. Ništa neobično, većina ajkula-kitova, kao i sve ostale ugrožene životinjske vrste su obeležene i nalaze se pod zaštitom. Mi se vraćamo na brod, sledećih dvoje je spremno. Sa njima ponavljam postupak. Ovaj put smo imali više sreće, uspeli smo ostati više od tri minute “rame uz rame” sa ajkulom. Kao da je usporila. Ne boji nas se, moći ćemo da otplivamo još jedan krug sa njom, govorim sebi. Tako i bude. Samo, u zadnjem krugu je jedan od mornara morao da me zameni kao vodiča, jer stvarno više nisam mogao. Ne znam koliko sam metara u sprintu preplivao, prvo sa manatma, a zatim i sa ajkula-kitom broj 277, ali bilo mi je dovoljno. Skroz sam iscrpljen, ali srećan “do daske”. Vidim, i drugi isto osećaju! Smešak na licima, zadovoljstvo posvuda. Sada svi imaju veliki razlog hvalisanja kad se vrate kući. Niko neće napustiti Meksiko bez dokaza, poneku dobru sliku su svi napravili. Neko od onih Amera mi pokazuje snimke sa svoje digitalne Sony. Jedna slika pokazuje otvorena usta ajkula izbliza. Drugi govori kako mu je ovo najlepši dan u zivotu. Onaj Nemac je posle pristao da ga nagovorim da ipak upiše kurs ronjenja u našem centru “da ne bi ovakvo nešto, i mnogo toga još, u budućnosti propuštao” (autorovo umeće poslovanja, u saradnji sa prirodom…).
U dva posle podne smo ponovo na ostrvu Holbosh. Tamo nas čeka ručak u restoranu Delfines. Na jelovniku ima špageta, šnicli, piletine, raznih salata, i naravno slatkiša za posle. Danas je na redu sladoled od jagode. U tri smo na brodu, krećemo nazad za Čikila. Odande bez većeg zadržavanja za Kankun, i konačno kući u Plaju del Karmen. Dan za pamćenje, još jedan u nizu. Zovem gazdu da vidim šta me čeka sutra, iako znam da po pravilu posle ovakvog izleta imamo slobodno. Zovem da čujem potvrdu. I da saznam da za sledeću nedelju imamo jednu veću grupu za ronjenje na ostrvu Kozumel (Cozumel) i u meksičkim pećinama – senotama (cenotes). Sada laku noć, lepi snovi. Pa ću vam se javiti sa novostima”.
Miroslav Karaičić – instruktor ronjenja
(Užička nedelja broj 529, 2005. godina)
