Фестивал нас је одржао

- За игре и песме не постоје границе. То је универзални језик којим причају сви народи на свету -

КУД „ЕРЕ“ – ГОРАН ПАУНОВИЋ
Удружење „Ера“ је основано на Митровдан 2002. године. Иницијатива за оснивање “Ере” потекла је од Властимира Вељовића, кореографа, музичара Небојше Ђуричића, данашњег директора Музичке школе, и Горана Пауновића, а законски је било неопходно да удружење оснује 10 оснивача, па су се тако међу тих 10 нашли и професори, други музичари, етнолози и правници. У Удружењу се чува и негује превасходно културно наслеђе ужичког краја, али се на репертоару налазе и песме, игре и обичаји из других делова Србије.
Горан Пауновић, који води „Еру“, прве играчке кораке почео је 1976. године у КУД-у тадашње Ваљаонице бакра и алуминијума „Севојно“, а касније је наступао као солиста првог извођачког ансамбла. 1991. године постао је уметнички руководилац овог ансамбла. Већ 1993. године почео је са кореографским радом са играма из ужичког краја, које су познате у целој земљи као изузетне. Све до 2002. године, после 11 година, без радног стажа, углавном волонтерског рада, и непрепознавања потреба за сталним радним местом од стране руководства предузећа, Горан је напустио „Севојно“, и тако је иницирао, са колегама Вељовићем и Ђуричићем оснивање „Ере“. Као и сваки почетак, и овај није био лак. У почетку су имали 20 до 30 деце, која су прешла код њих. Ангажовали су Ивану Цветковић, педагошког радника, која је и највише радила са млађом децом.


– Ивана је највише потегла на почетку рада са децом, док сам ја радио више са средњошколцима, студентима и радницима. Следеће године број деце се дуплирао, а за простор у граду, ког је изузетно тешко наћи, довијали смо се на разне начине. КУД “Први партизан”, који је имао уговор са тадашњом Културно-просветном заједницом, уступио нам је два термина у Шареној сали. Касније смо радили у хотелу „Златибор“, на железничкој станици, у некадашњој штампарији „Димитрије Туцовић“, па онда у салону намештаја „Напредак“, који је био празан, и, коначно, пре четири године, решили смо проблем простора у бившој згради „Златибора“, преко пута Прве основне школе. Ту смо под закупом, али имамо изузетне услове за рад – имамо салу са огледалима коју смо прерадили за наше потребе, имамо економат, где држимо костиме и ношњу, канцеларију, учионицу за музичаре, односно за оркестар и певачке групе, и клуб где родитељи могу да сачекају своју децу уз кафу и чај – каже Горан.
Прве две до три године пуном паром су радили на развијању друштва, да имају што више деце, да би од квантитета издвојили квалитет, како би могли да се пењу степеницу по степеницу.
– То нам је био основни задатак, као и да набавимо ношње да можемо да изведемо неки наступ, да не бисмо позајмљивали. Већ 2005. године створили смо ту основу играчког и музичарског дела, набавили смо по два костима, који су могли да задовоље основне потребе. И те године дошла је прва турнеја у иностранство. То су била мала деца (четврти, пети и шести разред), која су ишла на врло озбиљан фестивал у Словачкој, који је трајао пет дана. То нам је дало наду. И тих првих пет година нам је служило да видимо да ли можемо да будемо самостални, јер већина ансамбала је радило под покровитељством градова или општина, или неке фирме. Веома је мало ансамбала у то време радило као самостално удружење и издржавало од чланарине. А ми смо успели и, ево, и данас се самостално финансирамо. После тих пет година имали смо скупштину, на којој смо анализирали наш рад за све то протекло време, да видимо где смо, шта смо и да ли можемо даље да функционишемо самостално. Повећавали су нам се прохтеви, како су деца расла. Било је потребно осмислити нове кореографије, нове ношње, нова путовања, што изускује новац. И на тој скупштини смо схватили да смо успоставили основ и да удружење може да даље живи, али смо решили да кренемо и са новинама у раду. Следећих пет година смо радили на стварању старијег ансамбла, односно од 8. разреда до четврте године средње школе. Са тим играчима може да се озбиљније ради и уђе у неке озбиљније ствари – рекао је наш саговорник.


Под тим озбиљније, Горан је мислио да се предузму неки кораци ка оснивању неке врсте фестивала, јер како каже, док је и сам био у Севојну, ишли су по свету на разне фестивале и гостовања.
– То је феноменална ствар. Водило смо децу на те фестивале и они су се враћали са пуно утисака и среће. Ти фестивали су скуп разних култура на једном месту. За игре и песме не постоје границе. То је универзални језик којим причају сви народи на свету. Један такав фестивал смо хтели да доведемо у наш град. Када смо се мало стабилизовали, одлучили смо да у Ужицу то и направимо, па шта буде. Тако је настао фестивал “Лицидерско срце”. Конкурисали смо 2009. године у граду за ту манифестацију и добили смо 200.000 динара и нешто смо нашли од спонзора, тако да је буџет био скроман, око 450.000 динара. Дошле су нам групе из Словачке, Бугарске, Румуније, ансамбли из Републике Српске и наши, из Србије, а више група нисмо смели да зовемо, због буџета. Тај први фестивал за нас, који смо организовали, био је некако најлепши, јер смо имали времена да се дружимо са свим тим ансамблима, за разлику од сада, када има много више земаља. То је била велика прекретница у нашем раду, која изискује доста улагања. Ја сам постао уметнички директор фестивала, а председница Удружења је задужена за контакте са фирмама, односно обезбеђивању новца, Ивана Цветковић је ПР и задужена за медије и информисање, а Вељовић је координатор и бави се свим споредним активностима у току фестивала. То је четворка која функционише и данас. Наравно, ту је и шеф оркестра Дарко Ћитић и имамо три асистента са Учитељског факултета, тако да имамо подлогу за стручни рад са децом – казао је Горан.
У 2010. години „Ере“ су имали више турнеја, а 2012. године, како каже Горан, имали су прекретницу, како у удружењу, тако и у фестивалу.
– Та друга година фестивала била је критична. Имали смо неколико одустајања ансамбала, јер, како су ми рекли, нису имали никакву сигурност. Група из Израела није дошла, иако смо им дали гаранцију, али они нису знали какво је стање у земљи у коју долазе, шта их чека. Када смо се распитали, сазнали смо да у свету постоји организација ЦИОФ, која је главни партнер УНЕСКО и бави се организацијом фестивала. То је буквално удружење које окупља све квалитетне фестивале у свету. Свака земља има своју националну секцију и они су ставили критеријуме по којима морају да се раде ти фестивали. Фестивали који добију њихов знак и заставу, који морају да промовишу, они су сигурни да имају квалитет који је потребан. Услови су да фестивал мора да траје пет дана, да мора најмање пет земаља да учествује и има још неких услова што се тиче смештаја, хране итд. Међутим, у то време наша земља није имала своју националну секцију. Основали смо националу секцију и ја сам један од оснивача, и сада сам у Управном одбору те Националне секције Србије, која, ево, пету годину ради врло добро и одржавамо шест фестивала у нашој земљи. Само је „Лицидерско срце“ дечији фестивал, а остали су за одрасле. Тако смо постали и чланови ЦИОФ-а – рекао је наш саговорник.


Трећи фестивал донео је праву прекретницу.
– Имали смо велику помоћ нашег пријатеља, Ужичанина, Митрашина Јовановића, који живи у Београду. Уз његову помоћ скочили смо десет степеника у квалитету фестивала. Организацијски нас је повезао са агенцијама које раде професионално те послове и добили знања која су била потребна свако у свом домену, а и значио нам је доста у погледу финансија, јер нам је обезбедио велике спонзоре, попут МТС-а, Поштанске штедионице, НИС-а. Без тог скока, данас не би било оваквог фестивала. Сада мало теже напредујемо, јер финансије иду доле. Имамо по хиљаду учесника, долази по 25 до 30 ансамбала. Прошле године било је десет земаља. Ове године је десети, јубиларни, фестивал и учествоваће 15 земаља са Србијом. Пробаћемо да то дигнемо за још један ниво. Видећемо како ће то бити. Ове године само немамо групу из Аустралије, а долазе нам свих осталих континената, из Јужне и Средњу Америке, Африке, Азије и Европе, а земље су Кина и Индија, Египат, Колумбија, Костарика, Русија и друге европске земље. По први пут ће учествовати ансамбл из Летоније. То ће бити прави празник. Имаћемо мало већу кампању, нарочито за први дан и морамо нешто учинити да тај дефиле кроз град буде дужи. Фестивал „Лицидерско срце“ је један од највећих пројеката “Ере” – најавио је Пауновић.


Иначе, удружење „Ера“ данас броји око 400 чланова. Групе су свих узраста, од предшколског, за који постоји програм који могу да савладају и који је усклађен са њиховим психо-физичким развојем. Од пре две године постоји и група за рекреативце, односно за све оне који никада нису играли и они уче од основних народних игара, валцер до грчких игара.
– Имамо извођачки ансамбл, припремни ансамбл, старији дечији и млађи дечији ансамбл и имамо шест школа фолклора од 1. до 6. разреда, где уче основне ствари. Од тог квантитета извлачимо децу која су посвећена томе и селектирамо у ансамбле. Ове године нам излази седма генерација, јер после четврте године, та деца, која су већином добри ђаци, одлазе на факултете. Њима су врата увек отворена и често када дођу у Ужице, долазе код нас. Све наше групе путују, а за ове најмлађе из школе фолклорa радимо фоклорне кампове. Најпре смо их радили у Црној Гори, али тамо нема неких услова, па смо ишли у Бугарску, Грчку и на Охрид. Ансамбли путују на друге фестивале у свету, који су истог типа као наш. То је и један од услова ЦИОФ-а, да наша деца иду на њихове фестивале, а ако из тог града из кога долазе код нас немају такав фестивал, они морају да нађу неки фестивал у њиховој земљи. Такође, фестивали не смеју бити наплаћивани, ансамбли само плаћају пут, а остало је све о трошку организатора – објаснио је Горан.
Удружење „Ера“, које је релативно младо (прошле године је прославило 15 година постојања свечаним концертом у Народном позоришту), већ има освојених награда, мада Горан каже да то није циљ удружења, али иду и на такмичења.


– Код нас у Србији, једино Савез аматeрa Србије, који још увек постоји, али са неким смањеним радом, организује неко званично такмичење у држави и одржава се сваке две године. Ту сваки округ има предтакмичење и најбољи представници иду на завршну смотру. Последње две смотре су се одржале у Чачку, а пре тога је било у Крагујевцу. Од 2002. године ми нисмо имали одрасли амсамбл, већ децу, и сада имамо једну златну и три бронзане плакете у категорији до 8. разреда и једну бронзану плакету у категорији одраслих. То је одлично, с обзиром да смо кренули од нуле. По бодовном рангирању, ми заузимамо 10. место. Имамо још неких награда са локалних такмичења, али нас то много не занима. Лепо је имати награде, али лепши су фестивали – рекао је Горан.
Горан каже да се и даље издржавају од чланиране, али је до скоро било нејасно где и коме они припадају.
– Коначно је у новом предлогу закону у култури препознато ко смо и водимо се као неко ко чува неке традиције. Град има буџет за културу јавних предузећа, а аматеризам је остао на конкурсу за удружења, где их има много. Прошле године смо од Града као удружење добили 80.000 динара за све наше активности за целу годину. Е, сад је законом то измењено и мислим да је обавеза самоуправе да обезбеди простор сваког удружења. Како ће то проћи у Ужицу видећемо, а ми ћемо тражити своја права. Наш буџет за фествал је пет милиона динара. За то Град издваја мање од 10 посто од тог буџета, а Република Српска је прошле године преко представништва у Београду, у коју идемо само на један дан као фестивал, где оде једна трећина фестивала, дала 650.000 динара. Министарство културе није ништа дало, а претходне три године је издвајало по 100.000 динара. И ове године смо конкурисали – каже Горан.
За сада свака група има два пута седмично тренинге, а по потреби, када су већи концерти, и суботом и недељом. У хали Велики парк ће 11. марта одржати традиционални концерт, где ће наступити све групе, осим певачке. Такође, и з ГКЦ-у ће се на крају сезоне, односно крајем маја или почетком јуна одржати један велики концерт са свим члановима.
Горан каже да су почели лепу сарадњу са Народним позориштем.
– Ове године режисер Бранко Поповић слави 25 година рада и биће режиране две представа. Једна од њих је „Коштана”, у којој ми учествујемо као сарадници. Они су препознали да можемо музички и играчки да испратимо све то, и надам се да је то почетак једне успешне сарадње. Поред тога, имамо гостовање у Македонији, Бугарској, Словенији, Турској и још неким земљама – најавио је Горан Пауновић.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.