У овом броју Ужичке Недеље можете сазнати нешто више: О легалним и мање легалним видовима запослења. О значају радне визе за рад у Енглеској. О СV-јима (радним биографијама), њиховој улози и значају, о агенцијама за запошљавање и још којечему.
Легална и мање легална запослења
Чланак који следи није упутство које ће вам неопходно помоћи да се запослите у престоници Уједињеног Краљевства него преглед начина за тражење запослења. Тражење посла у Лондону уме да буде посао за себе (осим што за сав тај силни рад најчешће нисте плаћени), посебно ако никада раније нисте радили у граду на Темзи. А ако се нисте родили на самом Острву или неком острвцету около, за тражење посла вам пре било чега треба радна или усељеничка виза, папир (тачније парченце пластике, по величини, облику, формату и боји врло слично личној карти у Србији) који вам дозвољава да све буде по закону.
Постоји, што није тешко замислити, у Лондону и гомила илегалних послова и запослења у разним браншама. Неки се раде по избору, као нпр. када дођете као студент па се запослите као перач судова у ресторану (кафићу, пабу…) или дођете са намером да кршите закон (нпр. да препродајете илегалне супстанце, средства и материјале, рецимо дроге, дуван, месо и кости угрожених животињских врста или оружје). Неки илегални послови се раде и под принудом, као када вас нпр. из ваше родне Молдавије доведу у Лондон да се бавите проституцијом или вас довезу из Бангладеша да будете кућна послуга, или вас потерају из Пакистана да радите у нерегистрованој шивари фалсификованих фармерки.
Тема овог прилога су, како рекох, легални послови, они због којих вас (најчешће) не јури полиција и за које плаћате порез на зарађени новац.
Наравно, не траже се на исти начин послови који се раде метлом и они који се раде рачунаром или скалпелом. А осим запослења увек постоји и предузетништво, од самозапошљавања до развијања фирми у којима после неког времена постанете послодавац. За послове који захтевају најнижи ниво квалификација и умешности, огласе ћете наћи у излозима кафића, на станицама метроа или на огласној табли локалне библиотеке, цркве или самопослуге. Ако сте стипендиста државне службе за запошљавање, тј. ако примате социјалну помоћ преко неке од испостава “Job Centre Plus”-а („завод за запошљавање“, једина државна служба у Великој Британији за тражење посла и дистрибуцију социјалне помоћи), посао можете да тражите и у њиховим просторијама и на њиховој интернет страници. Социјална помоћ, иначе омогућава пуко преживљавање и готово ништа мимо тога. У Лондону она недељно износи од 33-55 фунти по особи, зависно од старости, те са додатком за становање може да избије на скоро 160 фунти (опет – недељно). Ако сте већ у ситуацији да примате социјалну помоћ, то најчешће значи да и немате неке квалификације, неке вештине и занат, па и да ће ваше тражење посла бити ограничено на локалну филијалу завода за запошљавање (који се овде, рекох већ, зове „Job Centre Plus”) или на распитивање у локалном Mекдоналдсу.
Неквалификоване послове често сезонски раде и студенти или они који покушавају да преброде период до „посла у струци“. И ту су осим свих врста конобарских и многобројних кухињских послова (за посао кувара је, рецимо, потребна квалификација или макар препорука, али за љуштење кромпира или скупљање чаша са столова није потребна средња угоститељска школа) и они у локалним теретанама, базенима, фото-студијима, самопослугама итд.
С друге стране, иоле захтевнији, стручнији послови се траже преко многобројних специјализованих приватних агенција за запошљавање, које их пак оглашавају преко Интернета или, мада знатно ређе, преко штампе.
Агенције за запошљавање
Мало ћу појаснити ово „специјализованих приватних агенција“ из претходног пасуса: Тражење послова и запослених углавном није нешто чиме се бави држава него – приватне фирме, агенције. А практично све агенције су уско специјализоване и баве се пословима одн. запослењима у једној или малом броју привредних грана. Тако постоје посебне агенције за запошљавање (тачније „регрутовање“, а енглеско име им је „recruitment agencies” ) зубара, лекара, банкара, музичара, глумаца, програмера, рачуновођа…
Поступак отприлике изгледа овако: Фирма се јави агенцији и каже – треба нам да запослимо особу одређеног професионалног профила. Агенција објави оглас(е), у којима објасни шта, одноно кога, њихов клијент (фирма) тражи а у исто време агенти почну да се распитују код оних које су недавно „удомили“ али и да претражују сопствене базе података. Неки број кандидата се јави на огласе, неке агенти лично позову. Све који су на овај или онај начин показали заинтересованост за оглашени посао, агенција пребере, што помоћу софтвера, што помоћу рада својих агената, разговарајући са кандидатима. Мали али одабран број радних биографија (CV-a, Curiculum Vitae, или резимеа, „Resume”) тако „просејаних“ тражитеља посла шаље се фирми која тражи запослене. Сама фирма даље пробере један број могућих будућих запосленика и почне да их позива на разговоре и тестове. Углавном се обави 2-3 рунде разговора (интервјуа) пре него што кандидат добије понуду за посао, а број интервјуа за директорске положаје буде и двоструко већи. Уколико су обе стране задовољне, кандидат прихвата понуду, потписује уговор, и неколико недеља (или месеци, ако је у питању руководећи положај) касније почиње да ради. Уколико има неких подробности које би или послодавац или кандидат хтели да измене, побољшају, преговара се даље, нпр. кандидат тражи дужи годишњи одмор, службено возило, приватно здравствено или животно осигурање, могућност да ради од куће одређен број дана у месецу… Или послодавац захтева од свог будућег запосленог да једну недељу у месецу ради на другој адреси (у нпр. Шкотској), да до неког рока заврши обуку из неке области или положи неке стручне испите. Након прихватања понуде и потписивања уговора о запослењум највећи број запослених пролази пробни рад у трајању од 1-6 месеци. Тек када се тај период успешно оконча, агенција бива плаћена за то што је некој фирми нашла радника, и то тако што добије своју провизију, неких 3-10% од годишње плате кандидата.
Потписивање уговора, треба нагласити, није обавезно. Моја супруга је нпр. одбила да потпише уговор са својим послодавцем („нећу да потписујем ове микимаус клаузуле“), а за њега ради већ осам година.
Запослење без посредника
Трећи начин налажења посла у Лондону су директне, личне препоруке. Ако сам, рецимо, годинама радио са неким за кога знам да је добра особа и добар стручњак, па ако чујем да мој послодавац има слободно радно место, препоручим ту особу. Најчешће тако запослени добију посао мало брже него они који захтеве за посао подносе преко агенција. Некоме ко је запослење тражио у Србији овај трећи начин делује као да отвара врата за многе видове корупције, као што су страначко, родбинско и друга прекоредна запошљавања. Неколико механизама, међутим, спречава (или му знатно смањује учесталост) коруптивно запошљавање: пробни рад, и константне провере учинка. Можете ви бити годинама у „странци“, можете имати капацитет за ждерање 5 сендвича одједаред, ако не знате да радите то што ваше радно место захтева, то се брзо покаже, па у приватној фирми немате много изгледа да дуго о(п)станете. С друге стране, државни сектор запошљава свега око 1/6 радне снаге, при чему су зараде мање а изгледи за грађење озбиљне каријера слабији него у приватном сектору, па се нико не отима за за државне послове. А и теже је уцењивати некога ко зна да је већина прилика за рад далеко од државних јасала.
Четврти начин је – лично тражење посла. Одштампате свој резиме, кренете од врата до врата и лично питате имају ли потребе за вашим радом. На тај начин онај ко тражи посао има прилику да види колико је посао далеко, какви су послодавци при личном сусрету, ко и шта још је све у близини, са каквим странкама ради послодавац. Послодавац, са своје стране, може да лично провери ко је особа која тражи посао, како изгледа, како комуницира и, уопште, од какве је пређе саткана. Па ако зна да му је неко потребан или ће то бити у скоријој будућности, може да настави разговор и себи потенцијално приштеди трошкове и дангубу пословања са агентима.
Вероватно мимо ова четири начина постоји још неки пут да се тражи и нађе посао, али огромна већина послова се добија на неки од овде описаних начина.
У следећем наставку можете прочитати: О почетку и крају запослења у Енглеској и о томе како је „искрено ваш“, аутор ових редова, у претходних осам и по година налазио своја запослења у престоници Британског царства.
Владимир Давидовић (Ужичка недеља 995)