Читали сте у прошлом броју Ужичке Недеље: О почетку и свршетку запослења у Енглеској и о томе како је писатељ ових редова, у претходних осам и по година налазио своја запослења у престоници Британског царства.
У овом броју можете прочитати: Шта све значи бити запослен, колико то кошта запосленог, а колико послодавца.
Зашто радим(о)
У претходних пар бројева Ужичке недеље писао сам о четири главна начина тражења посла и започињања радног односа у Лондону, а и шире у Енглеској. Такође, расправили смо до у ситне појединости како све запослење може да престане и са каквим последицама, те какав је значај CV-a, радне биографије, радножитија у тражењу посла.
Овога пута позабавићемо се обавезама, привилегијама и пореским оптерећењима која оптерећују запослене и послодавце у Енглеској.
Зашто, дакле, радимо? У Енглеској људи (и жене, а у неким случајевима и деца) раде због новца, због економске принуде, као и они у Србији. Ову једноставну чињеницу и овде и тамо умотавамо у разне моралне обзире и психолошке и психосоматске разлоге. Кажу да послови представљају значајан део нашег идентитета, као и да су они који остану без посла склони да изгубе самопоштовање. Кажу и да нам посао пружа могућност да идентификујемо наше предности, истражимо и развијемо свој потенцијал, дамо допринос друштву и да унапређујемо свет око себе својим властитим способностима. Кажу и да је здраво, да они који раде живе дуже и здравије од оних других. Кажу…
Моје веровање, вероватно моја лична пројекција је, да је главни мотиватор материјална зарада, а све ово друго су облоге у које умотавамо једну релативно нелагодну, од понављања саткану активност, да би у својим главама олакшали свакидашњу јадиковку. Моја деца током распуста раде, још од својих 12-13 година, пре него што им је легално могао бити наплаћен порез. Радећи једва квалификоване послове стичу искуство око тога шта је и како ради рад, али и зараде довољно да не морају да од мене траже новац за баш сваки концерт, излазак или комад гардеробе.
Запослење у Енглеској значи обавезу да се ради или бар да се претварамо да радимо. У условима малог удела државне својине то некоме може да изгледа тешко, а вероватно и јесте теже него у Србији. Постоји, међутим, дивни корпоративни свет, где је власништво миљама одвојено од извођача радова, па се ови, запослени, на свим нивоима понекад понашају по моделу који смо гледали у социјализму – „шта ме брига, није моје“! У екстремнијим случајевима има чак и онога „не могу да ме плате толико мало, колико ја могу ништа да не радим“.
Колико то кога кошта?
Када се преговара о запослењу, зарада је главни, али не и једини начин исплате запослених. Од оних других начина ту су често приватна здравствена и/или животна осигурања, уплате у приватне пензијске фондове (изнад законског минимума од 1,5%), дужи одмори, путовања по повлашћеној цени, коришћење услуге или робе фирме у којој радимо уз велике попусте… А све ово је предмет преговора између запосленог и послодавца. Приватно здравствено осигурање делује помало бесмислено, ако имамо у виду одличан јавни здравствени систем, NHS („ен-ејч-ес“, „Државни здравствени сервис“), све док не одете са острва тамо где вас NHS не покрива. Или уплате у пензионе фондове: не морају да делују много смислено док се не сетите да тај део зараде није опорезив, те да, иако тај новац нећете видети све до своје 67 године, у тренутку уплате он вреди готово дупло више него плата. Ако радите код (приватног) зубара, сви су изгледи да ће вам прегледи и оправке зуба бити бесплатни.
Зараде су у Енглеској опорезоване по слојевима. На првих 11.500 фунти годишње зараде (958 фунти, или отприлике 130.000 динара месечно) не плаћа се никакав порез ни допринос! На следећих 34.500 фунти плаћа се порез на доходак по стопи од 20%, али и накнада за здравство од неких 10%. Следећих 103.000 су опорезоване са 40%.
У пракси ово значи да ако зарађујете £11.500, сав новац добијате у руке. Минимална сатница за одраслу особу је £7.68 (нешто испод £15.000 годишње), што значи да и у Мекдоналдсу праве више од овог (неопорезивог) износа. Неко чија je зарада нпр. £36.000 годишње, кући донесе око 2300 месечно. Део од оних 3000 фунти ће отићи на порез, део на здравствено, а мали део и на пензионе фондове.
Упоредите енглески „минималац“ опорезован са укупно 9,45% са Србијом, где чак и особа на прописаном минималцу плаћа порез на доходак (цепидлаке ће на овом месту вероватно да пригиворе како то није „порез“ него „доприноси“, иако, као и ја, знају ону изреку о шији и врату ) од неких 39% и постаје јасније ко и како у Србији издржава туморолики државни апарат и све оне беспосличаре које за сендвич и неку магловиту привилегију одржавају постојеће стање. У Енглеској чак и оних 15% запослених у „грађанском сектору“ („civil service” – енглески израз за запослење код државе) нису плаћени толико да би то већини било привлачна опција за живот и каријеру.
Скривени, не-порески део трошка који запослени имају је и долазак на посао, који плаћа запослени, а поврх тога и храна. Запослени на Острву раде „о свом руву и круву“. Она романтична категорија из самоуправних времена, „топли оброк“ углавном – не постоји! Углавном не постоји ни еквивалент „ваљаоничког аутобуса“ већ свако долази на посао о свом трошку. У неким случајевима и ово се користи као „заслађивач“ при понуди посла („не можемо да ти дамо готов новац, али покрићемо део трошкова за пут“) мада, барем у Лондону, јако ретко.
Грађевинци, водоинсталатери, керамичари и слични углавном на посао носе свој ручни алат. Ваљда и то поспешује одговоран однос према ономе што марксистички економисти зову „средства за производњу“.
Енглески радници имају право на 8 дана (плаћених) државних празника и на 20 радних дана (4 недеље) годишњег одмора. У пракси, и годишњи одмор је често предмет преговарања, па често као део „пакета“ запосленима буде понуђена понека додатна недеља годишњег одмора.
Након и мимо запослења
Недавно је једна госпоја из министарства рада офирала став Владе Србије о грађанкама које током запослења желе да прошире породицу, рекавши да „послодавци примају жене да раде а не да рађају“. У Енглеској, земљи свирепог капитализма и немилосрдног тржишта заснованог на приватној својини, мајке имају право на породиљско одсуство до годину дана. Од тога им је првих 6 недеља плаћено у износу од 90% од зараде, а потом, следеће 33 недеље – или 90% или 145 фунти недељно, шта год је мање. Последња три месеца породиљског одсуства држава – не плаћа! Не плаћа, најчешће, ни послодавац, али има случајева где плати.
Недавно су власти у Србији изнеле предлог и да прва три дана боловања не буду плаћена. У Британији за боловања до три дана послодавци не траже чак ни лекарску потврду. За она дужа боловања потребна је не само потврда него и преговори око плаћања. Наводно није поштено да заједница или колеге плаћају нечији лош однос према сопственом здрављу. За много дугачка одсуствовања са радног места – губи се посао! Опет зато што, математички гледано, неко то одсуствовање мора да плати, а зашто би посао трпео због нечије зле среће или лошег понашања. Постоји, за случајеве где запослени верује да није смео/ла да изгуби посао, категорија „погрешног отказа“ („wrongful dismissal“). Aкo особа, наиме, сматра да се послодавац о њу огрешио дајући јој отказ, пресавије се онај табак из изреке, па питање решава суд. Забележени су случајеви да велики трговински ланци који су из чиста мира дали отказ својим запосленима,после суђења исплате по 3-5 годишњих зарада. Другим речима, ако свој посао радите одговорно и поштено, не можете га изгубити, осим ако послодавац престане да ради или пропадне.
Енглези су до недавно могли да се пензионишу са 65, а недавно је та граница подигнута на 67 година за оне рођене између 1961 и 1978, односно на 68 година за рођене после 6. априла 1978-Нама, будућим пензионерима то не изгледа баш привлачно, алу у земљи где је просечно очекивани животни век око 82 године ваљда има смисла. Уводити слична правила негде где становништво у просеку умире пре 75, помало је непоштено.
Пензије иначе однедавно имају и обавезан приватни део, тако да пензионер осим државне пензије (неких 165 фунти/22.000 динара недељно) може да прима и приватну пензију, чији износ зависи од тога колико је обвезник уплаћивао у пензионе фондове, али и како су ти фондови управљали новцем. Пре неких 10-12 година доста буке направили су велики проневеритељи приватних пензионих фондова, међу којима је вероватно најчувенији Њујорчанин Берни Медоф, који је своје комитенте у Америци ојадио за фантастичних 65 милијарди долара. Његов пандан на Новом Зеланду звао се Родни Петричевић (и већ је изашао из затвора!) чији су комитенти остали кратки „свега“ 650 милиона долара.
Овај, трећи по реду, наставак серијала о плаћеном раду у Лондону извесно није понудио ни мало информација о томе како се долази до запослења, али је макар покушао да понуди појашњења и илустрације око тога шта све јесте и може да буде укључено у зарађивање за живот на Острву. Упркос митовима проистеклим из једног од омиљених западнобалканских хобија, хобија који нема име али има слоган „мрзимо Енглезе“, и овде људи за новац раде, мада би многи волели да им, онако како то Балканци замишљају, помоћу неке чаролије „капље“, а да се око тога не труде превише.
Владимир Давидовић, дописничар из Лондона (Ужичка недеља 997)
