Kontraš

– Svaki razgovor počinje, bojkot – Vučić, Vučić – bojkot, i kada zamoliš sagovornika da ove dve reči ne pominje, razgovor više nije moguć –

Prvi put sam pokazao intere­sovanje za politiku 1987. go­dine. Pripadam generaciji koja je postala punoletna početkom osamdesetih, koja je odrasla na mu­zici Idola, Šarla, Električnog, Filma, Prljavog kazališta, Dugme­ta, Čorbe, grupe Tajm, Novog vala… Da ne nabrajam Alan Forda, Stri­poteku, Izbor, Dugu… To je bilo vre­me pre digitalizacije, pa smo još uvek pomalo i čitali knjige – Usta puna zemlje, Godine koje su pojeli skakavci, Kod kuće je najgore… Po­čeli su po Užicu da se otvaraju ka­fići, tako da su mladi imali zani­maciju na svakom koraku, pa ko bi se onda bavio tom dosadnom discipli­nom odraslih – politikom?

Sa druge strane, moj otac je pa­sionirani lovac i ribolovac, tako da je dobar deo mog detinjstvo pro­šao u slušanju razno-raznih gosti­ju i njihovih nepresušnih i stra­stvenih lovačkih i ribolovačkih priča, o trofejima, raznim zgoda­ma, psima, puškama, štapovima za pecanje… I za sve te godine niko i nikada nije pomenuo ni slovo o politici, političarima, Partiji i slično. Znali smo da je Tito sve i svja i tu se otprilike oko poli­tike sve i završavalo. Dnevnik se, nikada, ama baš nikada, u našoj ku­ći nije gledao.

Svirala se i jedna mala aku­stična gitara, pevalo, gledale se utakmice i boks mečevi na EI Niš Ambasador televizoru, sa onim pla­stičnim gvintovima, sve u svemu, idilična slika malog provincij­skog, samozadovoljnog, grada.

Jedne večeri, tada sam već imao 24 godine, kraj fakulteta, počeo sam da razmišljam šta i kako ću dalje, dođoh kući uveče „sa ulice“ i zate­kenem, po prvi put, ćala da gleda ne­ku sednicu. Bilo mi je to vrlo ne­obično, pa ga upitah šta to gleda, a on mi odgovori: „Ma, gledam neke budale kako se svađaju“… Pridružih mu se i neko vreme sam gledao meni potpuno nepoznate ljude koji se, ia­ko su vrlo malo govorili, bili vid­no napeti, nervozni, atmosfera je bila na krv i nož. Da, bila je to ta čuvena 8. sednica. Već sutradan svi su samo o tome pričali. Tada sam po prvi put čuo za Miloševića, Pav­lovića, Stambolića i celu tu eki­pu. Znam da je u svemu to­me važan faktor bio i neko iz našeg kraja (iz okolnih sela, naravno), ali sam odavno zabora­vio o kome je reč.

I od tada, pa do da­nas, na naš život pre­sudno utiču političa­ri i politika. Sa njom ustajemo i ležemo, ona nam, nažalost, određu­je da li ćemo i koliko imati sutra da jedemo. Tada su u naš život ušli termini: Bojkot slovenačke robe, Događanje naroda, Uhapsite Vlasija, Volim i ja vas, Balvan revolucija, Zajam za preporod Srbije, Sankcije, Rat, Ga­zimestan, Bombardovanje, Diferen­cijacija, Pravedna borba srpskog naroda, Hiperinflacija, Krnja Ju­goslavija, Svi smo mi pomalo soci­jalisti, Turci, Balije, Kolateralna šteta, Karlobag – Karlovac – Viro­vitica…

A mene od tada, pa do danas, na­jčešće karakterišu kao – kontra­ša. Ja sam narednih godina najče­šće, takvog me bog dao, kad svi idu na jednu stranu, išao isključivo na suprotnu, makar i sam samcit. Nije to bila moja želja, ne, jednostavno, oduvek sam bio protiv siledžija, ba­hatih i loših ljudi, a Milošević i njegova bulumenta upravo su bi­li prototip takvih. I od prvog da­na smo zaratili. Ozbiljno zarati­li. Na krv i nož. Kako se „probudio narod“ tako su ispod kamenja širom Srbije odjednom izmili razno-raz­ni zakrvavljenih očiju, koji su se od Miloševićeve ekipe razlikovali samo po tome što se nisu bili za ko­munizam, već za kralja i otadžbinu i što nisu nosili odela i kravatu, ali su po svemu ostalom bili bra­ća rođena. Jedino nisu mogli da se dogovore ko je veći Srbin i Pravo­slavac, i ta mrtva trka traje do da­našnjeg dana, a kako stoje stvari, ne­će se skoro završiti. Budući da sam formirao pogled na svet na anglo­saksonskoj ideji liberalizma i in­dividualizma, postao sam ogorče­ni protivnik tih kolektivističkih fatamorgana, dok se ostatak pučan­stva, skoro plebiscitarno i sabor­no posvetio raspirivanju nacio­nalnog požara, koji će narednih godina dovesti do rata i svega što nas je uz nje­ga snašlo.

Pošto sam uvek ot­voreno govorio šta mislim, to kontranje, suprotno glavnoj stru­ji, skoro svakodnevno dovodilo me je u pri­lično neprijatne situ­acije. Kako sam se bavio novinarstvom, tih godi­na sam često bio na meti svakojakih samoprogla­šenih nacionalnih i patriotskih radnika, koji nisu birali sredstva da se obračunaju sa onima koji, po njihovim merilima, nisu dovoljno Veliki Srbi, dovoljno velike Pa­triote i još veći Pravoslavci. SPS je, sa svoje strane, preuzeo sve da me finansijski zatre, ali mladost i tvrdoglavost omogućili su mi da preživim i njihov teror i hipe­rinflaciju i sve moguće i nemogu­će nedaće koje su snašle pristojan svet tih godina. Ipak, taj „pristoj­ni svet“, je, za razliku od mene, mu­dro ćutao, duboko zabijene glave u pesak. Ja sam negovao sasvim supro­tan stil – svakodnevno teranje inata režimu i njegovim pomagačima.

Onda dođoše izbori 1996, uba­ciše i mene u opozicionu mašinu, pa izbori 2000, prolete decenija, i ja sam već stigao nadomak četrdese­te godine života, a kako sam tih go­dina sarađivao sa ogromnim broj­em ljudima, lično sam se uverio i, teškom mukom se pomirio sa tim, da sve ono što su Domanović i Nušić pisali, nije davna i, za potrebe li­terature, izmišljena prošlost, ne­go je to naša verna slika i prili­ka, kako u XVIII i XIX veku, tako i dan – danas. Na početku ovog veka neki od nas, naivno, pomislili smo da odlaskom ratno huškačke i komin­ternovske ekipe za Srbiju dolaze bolji dani, međutim, ta je radost bila kratkog daha, već samo posle par godina, iole pažljivijem po­smatraču, bilo je jasno da su konzer­vatizam, nacionalizam, nepotizam, sitna korupcija i partijska kontro­la svega postojećeg, nepovratno po­stali deo našeg nacionalnog bića i da su potrebne decenije da se to iskoreni. Srećom, u te dve godine usvojen je zakon o privatizaciji, či­me je nepovratno prestala da posto­ji većina društvene svojine, i to je praktično jedina dobra stvar koja se desila u Srbiji u poslednje če­tiri decenije. Nažalost, proces privatizacije, upravo zahvaljuju­ći stanju srpske nacije, nije zavr­šen ni do današnjih dana, po čemu smo neslavni svetski rekorderi. Da stvar bude još crnja, iako su se u zemlju slile ogromne pare, one ni­su iskorišćene za privredne in­vesticije, već za abnormalno uve­ćavanje broja državnih činovnika i njihovih plata, što je imalo za rezultat da smo po izbijanju svet­ske krize ekspresno bankrotirali, baš kao i 1980. godine. Nejaka pri­vreda, uništena desetogodišnjim ratovima i sankcijama, nije uspela da se oporavi, a zahvaljujući baha­ćenju državnih službenika poras­tao je nenormalno uvoz i – slom je bio neizbežan. Iako smo malo sta­bilisali platni sistem poslednj­ih godina, ništa se suštinski nije promenilo ni 2020. godine. Zahva­ljujući niskim kamatama u svetu, du­govi su se razvodnjili, zahvaljuju­ći ogromnim dotacijama iz budžeta, došle su strane kompanije, ali ono što je srž poslovanja – profit i da­lje ne ostaje kod nas, pa Srbija osta­je da tavori sa minimalnim stopa­ma rasta i bez ikakve perspektive za iole pristojan život.

Za ovih poslednjih 15 godina ja sam nastavio staru disciplinu – kontriranje. I ponovo to nije bio moj hir, već najobičniji zdrav raz­um. Promenile su se tri vlasti za to vreme – razlikovale su se u ni­jansama, ali su sve ključne stvari ostale iste – partijska kontrola ži­vota, neopotizam, korupcija, naci­onalizam, konzervatizam i ludačka zaljubljenost u državnu svojinu. Na­ravno, iz godine u godinu, u zavis­nosti od aktuelnih događaja, bilo je oscilacija, malo gore, malo do­le, ali se slobodno može reći da 2/3 stanovnika ove zemlje funkci­oniše upravo na tim principima, to im je svesno životno opredelje­nje, koje nemaju nameru da menjaju. I, da se ne lažemo, takvi su pravilno raspoređeni u društvu, u svim par­tijama, bilo da su vlast ili opozi­cija, kao i u svim socijalnim kate­gorijama.

Kako će svega biti, samo nas ne­će, ja sam danas 20 godina stariji, na početku veka bio sam blizu četrde­setoj, danas sam blizu šezdesetoj, i, ako sam tada još gajio lažnu nadu da će jednog lepog dana biti bolje, da­nas taj luksuz sebi ne mogu da dozvo­lim, nas samo čudo može izvesti na prav put. I bilo bi pravo čudo, da se takvo čudo desi, jer su čuda tako retka, a poslednje je (možda) bilo pre 2020 godina….

Prođe i Sretenje. Kažu, važan praznik. Nove generacije, logično, lakše prihvataju takve praznike, jer ne znaju kako je bilo malo pre njihovog rođenja. A ja sam, baš na pomenuto Sretenje, čuo vest, da će Hrvati naredne godine putovati u Ameriku bez viza! I prilično sam se jadno osećao. Pre samo 30 godi­na, mi i Hrvati smo živeli u jednoj zemlji, a danas su oni deo Evrope i uskoro će moći da slobodno putuju u Ameriku. A gde smo mi? Cela Srbi­ja živi u realitiju. Juče skoro svi mediji uživo snimaju kako nekakav Buarac, željan slave i svetla ref­lektora, kreće peške na put do Mo­skve, da poljubi Putina. Zvuči ne­verovatno, ali, šta i očekivati od prosečnih žitelja Srbije, kada pro­fesora fakulteta i poslanik kori­sti diskusiju u parlamentu da Puti­nu čestita rođendan?!

U takvoj Srbiji za dva meseca treba da se održe republički i lo­kalni izbori. I, a to je samo u Srbi­ji moguće, niko, ali ama baš niko, od političara ne izosi svoje pro­grame, niti ih za njih neko od novi­nara pita. Sve se svelo na raspravu da li treba ove izbore bojkotovati ili ne. Niko ne diskutuje o visini poreza, o rasterećenju privrede, o stranim ulaganjima, o evropskim integracijama, o Kosovu, ne, sve se svelo na pljuvanje onih koji su za ili protiv bojkota, u zavisnosti od toga kojoj političkoj grupaciji pri­padaju. Naravno, druga stalna tema je – Vučić. Svaki razgovor počinje, bojkot – Vučić, Vučić – bojkot, i ka­da zamoliš sagovornika da ove dve reči ne pominje, razgovor više ni­je moguć, jer se svi razgovori svode na konstatacije tipa – vide li šta je rekao jutros, vide li šta je re­kao danas? A, vide li šta je juče re­kao? Nisam video, i ne zanima me šta Vučić radi. Zanima me kada će početi otpuštanje prekobrojnih i nezakonito zaposlenih u javnom sektoru. Zanima me kada će se ukinu­ti svi parafiskalni nameti i sma­njiti porezi. Zanima me kada će se davati stimulacije privatnom sek­toru, zanima me kada će prestati da se nameštaju poslovi građevinskim firmama, kada će se sprečiti zlou­potrebe u sportu i zaustaviti sukob interesa funkcionera i sportskih radnika. Zanima me kada će tuži­laštvo raditi ono za šta ga plać­amo… Zanima me… Zanima me puno toga, ali me stvarno ne zanima šta su rekli Vučić, onaj Bizon, Serge­je, Đilas… Uopšte me ne zanima šta oni misle o kiši u Zimbabveu, jer me ne zanima Zimbabve.

Sa druge strane, pored Bojko­ta i Vučića, druga evergrin tema u Srbiji je nacionalizam. Tačnije, ekstremno bujanje nacionalizma. Neko će od vas reći, ne to je dobra stvar, loš je šovinizam. Jes‘. Sašio ga Đura, pa ga sašio tesno… Nije ši­ja, nego vrat. Buja nacionalizam kao nikada, čak možda i žešće nego pre 30 godina. I, za razliku od vremena kada su glavni nacionalisti bili Draškovićevi sledbenici, koji su baštinili četničke ideje, onih ko­ji su posle Drugog svetskog rata li­stom pobegli na Zapad, današnji na­cionalisti iz dna duše mrze Zapad i sve što odatle dolazi (osim gar­derobe, automobila i tehnike) i ve­ličaju Rusiju. Naravno, ne vole oni Jesenjina, već Putina, onog ko mo­že i sme, kad već mi ne možemo, da nanese ozbiljnu štetu tom mrskom Zapadu. Džabe im je objašnjavati da nam je Zapad dao ogromnu finansij­sku pomoć, a pravoslavna braća Ru­si skoro ni dinar, zaluđenost au­tokratizmom i državnom svojinom u Srbiji poprimilia je poslednjih deset godina čudovišne razmere. I sad zamislite mene, starog kontra­ša, sa onim starim nacionalisti­ma imao sam makar jednu zajednič­ku tačku, a sa ovima danas, apsolutno ništa. Živimo u istom gradu, istoj državi, a kao da smo na različitim kontinentima, i to bez ikakve šan­se da se ikada nađemo u zajedničkoj tački. I, kao što sam već nekoliko puta napisao u ovom tekstu, nije to moja urođena želja da kontriram, već što se jasno vidi, da put kojim bi većina htela da ide, neminov­no vodi do potpunog sloma, pa čak preti i uništenju našeg nacional­nog bića.

A kad smo već kod nacionalnog bića, kako živim u blizini crkve, ceo život vikendom, kada nije post, ne možemo živi da ostanemo od za­glušujuće vriske svatova uz gromo­glasne trube i besomučno udaranje u onaj ogromni bubanj, od koga po­skakuje ceo komšiluk. Međutim, po­slednjih nedelja, iako je post pro­šao, vikendi su pastoralno mirni, ne čuje se apsolutno ništa. I, što reče komšija, ili su svi Užičani naprasno postali ateisti, ili se – ne venčavaju. Zaista ne znam šta je uzrok, ali, ako se ljudi ne venčavaju, onda je zaista, što se kaže, došlo zadnje vreme. Razni bulevarski me­diji prošle godine pisali su da je najbolji dan za venčanje 20.02.2020, mećutim, izgleda da potencijalni užički mladenci ne misle tako. Ne znam da li je crkva u nekakvom van­rednom stanju zbog dešavanja u CG, pa zbog toga nema venčanja, ali, ako nisu u pitanju crkveni, onda su eko­nomski razlozi, a to znači da smo došli do dna. Ovaj naš kraj oči­gledno je postao velika zem. zadru­ga i dok ne kane kinta od malina, borovnica i sličnih brdovito-pla­ninskih useva, više se neće ni mla­denci venčavati…

Hoće li tu nešto promeniti iz­bori? Hoće li nešto promeniti bo­jkot? Putin i Majka Rusija? Kinezi? Lidl? Vlast? Opozicija?

I posle ja kriv, što kontram…

Toni Stanković 19. februar 2020, Užička nedelja 1030

Comments

comments