početak KOLUMNE Контраш

Контраш

od Toni Stanković
444 pregleda

– Сваки разговор почиње, бојкот – Вучић, Вучић – бојкот, и када замолиш саговорника да ове две речи не помиње, разговор више није могућ –

Први пут сам показао интере­совање за политику 1987. го­дине. Припадам генерацији која је постала пунолетна почетком осамдесетих, која је одрасла на му­зици Идола, Шарла, Електричног, Филма, Прљавог казалишта, Дугме­та, Чорбе, групе Тајм, Новог вала… Да не набрајам Алан Форда, Стри­потеку, Избор, Дугу… То је било вре­ме пре дигитализације, па смо још увек помало и читали књиге – Уста пуна земље, Године које су појели скакавци, Код куће је најгоре… По­чели су по Ужицу да се отварају ка­фићи, тако да су млади имали зани­мацију на сваком кораку, па ко би се онда бавио том досадном дисципли­ном одраслих – политиком?

Са друге стране, мој отац је па­сионирани ловац и риболовац, тако да је добар део мог детињство про­шао у слушању разно-разних гости­ју и њихових непресушних и стра­ствених ловачких и риболовачких прича, о трофејима, разним згода­ма, псима, пушкама, штаповима за пецање… И за све те године нико и никада није поменуо ни слово о политици, политичарима, Партији и слично. Знали смо да је Тито све и свја и ту се отприлике око поли­тике све и завршавало. Дневник се, никада, ама баш никада, у нашој ку­ћи није гледао.

Свирала се и једна мала аку­стична гитара, певало, гледале се утакмице и бокс мечеви на ЕИ Ниш Амбасадор телевизору, са оним пла­стичним гвинтовима, све у свему, идилична слика малог провинциј­ског, самозадовољног, града.

Једне вечери, тада сам већ имао 24 године, крај факултета, почео сам да размишљам шта и како ћу даље, дођох кући увече „са улице“ и зате­кенем, по први пут, ћала да гледа не­ку седницу. Било ми је то врло не­обично, па га упитах шта то гледа, а он ми одговори: „Ма, гледам неке будале како се свађају“… Придружих му се и неко време сам гледао мени потпуно непознате људе који се, иа­ко су врло мало говорили, били вид­но напети, нервозни, атмосфера је била на крв и нож. Да, била је то та чувена 8. седница. Већ сутрадан сви су само о томе причали. Тада сам по први пут чуо за Милошевића, Пав­ловића, Стамболића и целу ту еки­пу. Знам да је у свему то­ме важан фактор био и неко из нашег краја (из околних села, наравно), али сам одавно забора­вио о коме је реч.

И од тада, па до да­нас, на наш живот пре­судно утичу политича­ри и политика. Са њом устајемо и лежемо, она нам, нажалост, одређу­је да ли ћемо и колико имати сутра да једемо. Тада су у наш живот ушли термини: Бојкот словеначке робе, Догађање народа, Ухапсите Власија, Волим и ја вас, Балван револуција, Зајам за препород Србије, Санкције, Рат, Га­зиместан, Бомбардовање, Диферен­цијација, Праведна борба српског народа, Хиперинфлација, Крња Ју­гославија, Сви смо ми помало соци­јалисти, Турци, Балије, Колатерална штета, Карлобаг – Карловац – Виро­витица…

А мене од тада, па до данас, на­јчешће карактеришу као – контра­ша. Ја сам наредних година најче­шће, таквог ме бог дао, кад сви иду на једну страну, ишао искључиво на супротну, макар и сам самцит. Није то била моја жеља, не, једноставно, одувек сам био против силеџија, ба­хатих и лоших људи, а Милошевић и његова булумента управо су би­ли прототип таквих. И од првог да­на смо заратили. Озбиљно зарати­ли. На крв и нож. Како се „пробудио народ“ тако су испод камења широм Србије одједном измили разно-раз­ни закрвављених очију, који су се од Милошевићеве екипе разликовали само по томе што се нису били за ко­мунизам, већ за краља и отаџбину и што нису носили одела и кравату, али су по свему осталом били бра­ћа рођена. Једино нису могли да се договоре ко је већи Србин и Право­славац, и та мртва трка траје до да­нашњег дана, а како стоје ствари, не­ће се скоро завршити. Будући да сам формирао поглед на свет на англо­саксонској идеји либерализма и ин­дивидуализма, постао сам огорче­ни противник тих колективистичких фатаморгана, док се остатак пучан­ства, скоро плебисцитарно и сабор­но посветио распиривању нацио­налног пожара, који ће наредних година довести до рата и свега што нас је уз ње­га снашло.

Пошто сам увек от­ворено говорио шта мислим, то контрање, супротно главној стру­ји, скоро свакодневно доводило ме је у при­лично непријатне ситу­ације. Како сам се бавио новинарством, тих годи­на сам често био на мети свакојаких самопрогла­шених националних и патриотских радника, који нису бирали средства да се обрачунају са онима који, по њиховим мерилима, нису довољно Велики Срби, довољнo велике Па­триоте и још већи Православци. СПС је, са своје стране, преузео све да ме финансијски затре, али младост и тврдоглавост омогућили су ми да преживим и њихов терор и хипе­ринфлацију и све могуће и немогу­ће недаће које су снашле пристојан свет тих година. Ипак, тај „пристој­ни свет“, је, за разлику од мене, му­дро ћутао, дубоко забијене главе у песак. Ја сам неговао сасвим супро­тан стил – свакодневно терање ината режиму и његовим помагачима.

Онда дођоше избори 1996, уба­цише и мене у опозициону машину, па избори 2000, пролете деценија, и ја сам већ стигао надомак четрдесе­те године живота, а како сам тих го­дина сарађивао са огромним број­ем људима, лично сам се уверио и, тешком муком се помирио са тим, да све оно што су Домановић и Нушић писали, није давна и, за потребе ли­тературе, измишљена прошлост, не­го је то наша верна слика и прили­ка, како у XVIII i XIX веку, тако и дан – данас. На почетку овог века неки од нас, наивно, помислили смо да одласком ратно хушкачке и комин­терновске екипе за Србију долазе бољи дани, међутим, та је радост била кратког даха, већ само после пар година, иоле пажљивијем по­сматрачу, било је јасно да су конзер­ватизам, национализам, непотизам, ситна корупција и партијска контро­ла свега постојећег, неповратно по­стали део нашег националног бића и да су потребне деценије да се то искорени. Срећом, у те две године усвојен је закон о приватизацији, чи­ме је неповратно престала да посто­ји већина друштвене својине, и то је практично једина добра ствар која се десила у Србији у последње че­тири деценије. Нажалост, процес приватизације, управо захваљују­ћи стању српске нације, није завр­шен ни до данашњих дана, по чему смо неславни светски рекордери. Да ствар буде још црња, иако су се у земљу слиле огромне паре, оне ни­су искоришћене за привредне ин­вестиције, већ за абнормално уве­ћавање броја државних чиновника и њихових плата, што је имало за резултат да смо по избијању свет­ске кризе експресно банкротирали, баш као и 1980. године. Нејака при­вреда, уништена десетогодишњим ратовима и санкцијама, није успела да се опорави, а захваљујући баха­ћењу државних службеника порас­тао је ненормално увоз и – слом је био неизбежан. Иако смо мало ста­билисали платни систем последњ­их година, ништа се суштински није променило ни 2020. године. Захва­љујући ниским каматама у свету, ду­гови су се разводњили, захваљују­ћи огромним дотацијама из буџета, дошле су стране компаније, али оно што је срж пословања – профит и да­ље не остаје код нас, па Србија оста­је да тавори са минималним стопа­ма раста и без икакве перспективе за иоле пристојан живот.

За ових последњих 15 година ја сам наставио стару дисциплину – контрирање. И поново то није био мој хир, већ најобичнији здрав раз­ум. Промениле су се три власти за то време – разликовале су се у ни­јансама, али су све кључне ствари остале исте – партијска контрола жи­вота, неопотизам, корупција, наци­онализам, конзерватизам и лудачка заљубљеност у државну својину. На­равно, из године у годину, у завис­ности од актуелних догађаја, било је осцилација, мало горе, мало до­ле, али се слободно може рећи да 2/3 становника ове земље функци­онише управо на тим принципима, то им је свесно животно опредеље­ње, које немају намеру да мењају. И, да се не лажемо, такви су правилно распоређени у друштву, у свим пар­тијама, било да су власт или опози­ција, као и у свим социјалним кате­горијама.

Како ће свега бити, само нас не­ће, ја сам данас 20 година старији, на почетку века био сам близу четрде­сетoj, данас сам близу шездесетoj, и, ако сам тада још гајио лажну наду да ће једног лепог дана бити боље, да­нас тај луксуз себи не могу да дозво­лим, нас само чудо може извести на прав пут. И било би право чудо, да се такво чудо деси, јер су чуда тако ретка, а последње је (можда) било пре 2020 година….

Прође и Сретење. Кажу, важан празник. Нове генерације, логично, лакше прихватају такве празнике, јер не знају како је било мало пре њиховог рођења. А ја сам, баш на поменуто Сретење, чуо вест, да ће Хрвати наредне године путовати у Америку без виза! И прилично сам се јадно осећао. Пре само 30 годи­на, ми и Хрвати смо живели у једној земљи, а данас су они део Европе и ускоро ће моћи да слободно путују у Америку. А где смо ми? Цела Срби­ја живи у реалитију. Јуче скоро сви медији уживо снимају како некакав Буарац, жељан славе и светла реф­лектора, креће пешке на пут до Мо­скве, да пољуби Путина. Звучи не­вероватно, али, шта и очекивати од просечних житеља Србије, када про­фесора факултета и посланик кори­сти дискусију у парламенту да Пути­ну честита рођендан?!

У таквој Србији за два месеца треба да се одрже републички и ло­кални избори. И, а то је само у Срби­ји могуће, нико, али ама баш нико, од политичара не изоси своје про­граме, нити их за њих неко од нови­нара пита. Све се свело на расправу да ли треба ове изборе бојкотовати или не. Нико не дискутује о висини пореза, о растерећењу привреде, о страним улагањима, о европским интеграцијама, о Косову, не, све се свело на пљување оних који су за или против бојкота, у зависности од тога којој политичкој групацији при­падају. Наравно, друга стална тема је – Вучић. Сваки разговор почиње, бојкот – Вучић, Вучић – бојкот, и ка­да замолиш саговорника да ове две речи не помиње, разговор више ни­је могућ, јер се сви разговори своде на констатације типа – виде ли шта је рекао јутрос, виде ли шта је ре­као данас? А, виде ли шта је јуче ре­као? Нисам видео, и не занима ме шта Вучић ради. Занима ме када ће почети отпуштање прекобројних и незаконито запослених у јавном сектору. Занима ме када ће се укину­ти сви парафискални намети и сма­њити порези. Занима ме када ће се давати стимулације приватном сек­тору, занима ме када ће престати да се намештају послови грађевинским фирмама, када ће се спречити злоу­потребе у спорту и зауставити сукоб интереса функционера и спортских радника. Занима ме када ће тужи­лаштво радити оно за шта га плаћ­амо… Занима ме… Занима ме пуно тога, али ме стварно не занима шта су рекли Вучић, онај Бизон, Серге­је, Ђилас… Уопште ме не занима шта они мисле о киши у Зимбабвеу, јер ме не занима Зимбабве.

Са друге стране, поред Бојко­та и Вучића, друга евергрин тема у Србији је национализам. Тачније, екстремно бујање национализма. Неко ће од вас рећи, не то је добра ствар, лош је шовинизам. Јес‘. Сашио га Ђура, па га сашио тесно… Није ши­ја, него врат. Буја национализам као никада, чак можда и жешће него пре 30 година. И, за разлику од времена када су главни националисти били Драшковићеви следбеници, који су баштинили четничке идеје, оних ко­ји су после Другог светског рата ли­стом побегли на Запад, данашњи на­ционалисти из дна душе мрзе Запад и све што одатле долази (осим гар­деробе, аутомобила и технике) и ве­личају Русију. Наравно, не воле они Јесењина, већ Путина, оног ко мо­же и сме, кад већ ми не можемо, да нанесе озбиљну штету том мрском Западу. Џабе им је објашњавати да нам је Запад дао огромну финансиј­ску помоћ, а православна браћа Ру­си скоро ни динар, залуђеност ау­тократизмом и државном својином у Србији попримилиа је последњих десет година чудовишне размере. И сад замислите мене, старог контра­ша, са оним старим националисти­ма имао сам макар једну заједнич­ку тачку, а са овима данас, апсолутно ништа. Живимо у истом граду, истој држави, а као да смо на различитим континентима, и то без икакве шан­се да се икада нађемо у заједничкој тачки. И, као што сам већ неколико пута написао у овом тексту, није то моја урођена жеља да контрирам, већ што се јасно види, да пут којим би већина хтела да иде, неминов­но води до потпуног слома, па чак прети и уништењу нашег национал­ног бића.

А кад смо већ код националног бића, како живим у близини цркве, цео живот викендом, када није пост, не можемо живи да останемо од за­глушујуће вриске сватова уз громо­гласне трубе и бесомучно ударање у онај огромни бубањ, од кога по­скакује цео комшилук. Међутим, по­следњих недеља, иако је пост про­шао, викенди су пасторално мирни, не чује се апсолутно ништа. И, што рече комшија, или су сви Ужичани напрасно постали атеисти, или се – не венчавају. Заиста не знам шта је узрок, али, ако се људи не венчавају, онда је заиста, што се каже, дошло задње време. Разни булеварски ме­дији прошле године писали су да је најбољи дан за венчање 20.02.2020, мећутим, изгледа да потенцијални ужички младенци не мисле тако. Не знам да ли је црква у некаквом ван­редном стању због дешавања у ЦГ, па због тога нема венчања, али, ако нису у питању црквени, онда су еко­номски разлози, а то значи да смо дошли до дна. Овај наш крај очи­гледно је постао велика зем. задру­га и док не кане кинта од малина, боровница и сличних брдовито-пла­нинских усева, више се неће ни мла­денци венчавати…

Хоће ли ту нешто променити из­бори? Хоће ли нешто променити бо­јкот? Путин и Мајка Русија? Кинези? Лидл? Власт? Опозиција?

И после ја крив, што контрам…

Тони Станковић 19. фебруар 2020, Ужичка недеља 1030

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.