– Сваки разговор почиње, бојкот – Вучић, Вучић – бојкот, и када замолиш саговорника да ове две речи не помиње, разговор више није могућ –
Први пут сам показао интересовање за политику 1987. године. Припадам генерацији која је постала пунолетна почетком осамдесетих, која је одрасла на музици Идола, Шарла, Електричног, Филма, Прљавог казалишта, Дугмета, Чорбе, групе Тајм, Новог вала… Да не набрајам Алан Форда, Стрипотеку, Избор, Дугу… То је било време пре дигитализације, па смо још увек помало и читали књиге – Уста пуна земље, Године које су појели скакавци, Код куће је најгоре… Почели су по Ужицу да се отварају кафићи, тако да су млади имали занимацију на сваком кораку, па ко би се онда бавио том досадном дисциплином одраслих – политиком?
Са друге стране, мој отац је пасионирани ловац и риболовац, тако да је добар део мог детињство прошао у слушању разно-разних гостију и њихових непресушних и страствених ловачких и риболовачких прича, о трофејима, разним згодама, псима, пушкама, штаповима за пецање… И за све те године нико и никада није поменуо ни слово о политици, политичарима, Партији и слично. Знали смо да је Тито све и свја и ту се отприлике око политике све и завршавало. Дневник се, никада, ама баш никада, у нашој кући није гледао.
Свирала се и једна мала акустична гитара, певало, гледале се утакмице и бокс мечеви на ЕИ Ниш Амбасадор телевизору, са оним пластичним гвинтовима, све у свему, идилична слика малог провинцијског, самозадовољног, града.
Једне вечери, тада сам већ имао 24 године, крај факултета, почео сам да размишљам шта и како ћу даље, дођох кући увече „са улице“ и затекенем, по први пут, ћала да гледа неку седницу. Било ми је то врло необично, па га упитах шта то гледа, а он ми одговори: „Ма, гледам неке будале како се свађају“… Придружих му се и неко време сам гледао мени потпуно непознате људе који се, иако су врло мало говорили, били видно напети, нервозни, атмосфера је била на крв и нож. Да, била је то та чувена 8. седница. Већ сутрадан сви су само о томе причали. Тада сам по први пут чуо за Милошевића, Павловића, Стамболића и целу ту екипу. Знам да је у свему томе важан фактор био и неко из нашег краја (из околних села, наравно), али сам одавно заборавио о коме је реч.
И од тада, па до данас, на наш живот пресудно утичу политичари и политика. Са њом устајемо и лежемо, она нам, нажалост, одређује да ли ћемо и колико имати сутра да једемо. Тада су у наш живот ушли термини: Бојкот словеначке робе, Догађање народа, Ухапсите Власија, Волим и ја вас, Балван револуција, Зајам за препород Србије, Санкције, Рат, Газиместан, Бомбардовање, Диференцијација, Праведна борба српског народа, Хиперинфлација, Крња Југославија, Сви смо ми помало социјалисти, Турци, Балије, Колатерална штета, Карлобаг – Карловац – Вировитица…
А мене од тада, па до данас, најчешће карактеришу као – контраша. Ја сам наредних година најчешће, таквог ме бог дао, кад сви иду на једну страну, ишао искључиво на супротну, макар и сам самцит. Није то била моја жеља, не, једноставно, одувек сам био против силеџија, бахатих и лоших људи, а Милошевић и његова булумента управо су били прототип таквих. И од првог дана смо заратили. Озбиљно заратили. На крв и нож. Како се „пробудио народ“ тако су испод камења широм Србије одједном измили разно-разни закрвављених очију, који су се од Милошевићеве екипе разликовали само по томе што се нису били за комунизам, већ за краља и отаџбину и што нису носили одела и кравату, али су по свему осталом били браћа рођена. Једино нису могли да се договоре ко је већи Србин и Православац, и та мртва трка траје до данашњег дана, а како стоје ствари, неће се скоро завршити. Будући да сам формирао поглед на свет на англосаксонској идеји либерализма и индивидуализма, постао сам огорчени противник тих колективистичких фатаморгана, док се остатак пучанства, скоро плебисцитарно и саборно посветио распиривању националног пожара, који ће наредних година довести до рата и свега што нас је уз њега снашло.
Пошто сам увек отворено говорио шта мислим, то контрање, супротно главној струји, скоро свакодневно доводило ме је у прилично непријатне ситуације. Како сам се бавио новинарством, тих година сам често био на мети свакојаких самопроглашених националних и патриотских радника, који нису бирали средства да се обрачунају са онима који, по њиховим мерилима, нису довољно Велики Срби, довољнo велике Патриоте и још већи Православци. СПС је, са своје стране, преузео све да ме финансијски затре, али младост и тврдоглавост омогућили су ми да преживим и њихов терор и хиперинфлацију и све могуће и немогуће недаће које су снашле пристојан свет тих година. Ипак, тај „пристојни свет“, је, за разлику од мене, мудро ћутао, дубоко забијене главе у песак. Ја сам неговао сасвим супротан стил – свакодневно терање ината режиму и његовим помагачима.
Онда дођоше избори 1996, убацише и мене у опозициону машину, па избори 2000, пролете деценија, и ја сам већ стигао надомак четрдесете године живота, а како сам тих година сарађивао са огромним бројем људима, лично сам се уверио и, тешком муком се помирио са тим, да све оно што су Домановић и Нушић писали, није давна и, за потребе литературе, измишљена прошлост, него је то наша верна слика и прилика, како у XVIII i XIX веку, тако и дан – данас. На почетку овог века неки од нас, наивно, помислили смо да одласком ратно хушкачке и коминтерновске екипе за Србију долазе бољи дани, међутим, та је радост била кратког даха, већ само после пар година, иоле пажљивијем посматрачу, било је јасно да су конзерватизам, национализам, непотизам, ситна корупција и партијска контрола свега постојећег, неповратно постали део нашег националног бића и да су потребне деценије да се то искорени. Срећом, у те две године усвојен је закон о приватизацији, чиме је неповратно престала да постоји већина друштвене својине, и то је практично једина добра ствар која се десила у Србији у последње четири деценије. Нажалост, процес приватизације, управо захваљујући стању српске нације, није завршен ни до данашњих дана, по чему смо неславни светски рекордери. Да ствар буде још црња, иако су се у земљу слиле огромне паре, оне нису искоришћене за привредне инвестиције, већ за абнормално увећавање броја државних чиновника и њихових плата, што је имало за резултат да смо по избијању светске кризе експресно банкротирали, баш као и 1980. године. Нејака привреда, уништена десетогодишњим ратовима и санкцијама, није успела да се опорави, а захваљујући бахаћењу државних службеника порастао је ненормално увоз и – слом је био неизбежан. Иако смо мало стабилисали платни систем последњих година, ништа се суштински није променило ни 2020. године. Захваљујући ниским каматама у свету, дугови су се разводњили, захваљујући огромним дотацијама из буџета, дошле су стране компаније, али оно што је срж пословања – профит и даље не остаје код нас, па Србија остаје да тавори са минималним стопама раста и без икакве перспективе за иоле пристојан живот.
За ових последњих 15 година ја сам наставио стару дисциплину – контрирање. И поново то није био мој хир, већ најобичнији здрав разум. Промениле су се три власти за то време – разликовале су се у нијансама, али су све кључне ствари остале исте – партијска контрола живота, неопотизам, корупција, национализам, конзерватизам и лудачка заљубљеност у државну својину. Наравно, из године у годину, у зависности од актуелних догађаја, било је осцилација, мало горе, мало доле, али се слободно може рећи да 2/3 становника ове земље функционише управо на тим принципима, то им је свесно животно опредељење, које немају намеру да мењају. И, да се не лажемо, такви су правилно распоређени у друштву, у свим партијама, било да су власт или опозиција, као и у свим социјалним категоријама.
Како ће свега бити, само нас неће, ја сам данас 20 година старији, на почетку века био сам близу четрдесетoj, данас сам близу шездесетoj, и, ако сам тада још гајио лажну наду да ће једног лепог дана бити боље, данас тај луксуз себи не могу да дозволим, нас само чудо може извести на прав пут. И било би право чудо, да се такво чудо деси, јер су чуда тако ретка, а последње је (можда) било пре 2020 година….
Прође и Сретење. Кажу, важан празник. Нове генерације, логично, лакше прихватају такве празнике, јер не знају како је било мало пре њиховог рођења. А ја сам, баш на поменуто Сретење, чуо вест, да ће Хрвати наредне године путовати у Америку без виза! И прилично сам се јадно осећао. Пре само 30 година, ми и Хрвати смо живели у једној земљи, а данас су они део Европе и ускоро ће моћи да слободно путују у Америку. А где смо ми? Цела Србија живи у реалитију. Јуче скоро сви медији уживо снимају како некакав Буарац, жељан славе и светла рефлектора, креће пешке на пут до Москве, да пољуби Путина. Звучи невероватно, али, шта и очекивати од просечних житеља Србије, када професора факултета и посланик користи дискусију у парламенту да Путину честита рођендан?!
У таквој Србији за два месеца треба да се одрже републички и локални избори. И, а то је само у Србији могуће, нико, али ама баш нико, од политичара не изоси своје програме, нити их за њих неко од новинара пита. Све се свело на расправу да ли треба ове изборе бојкотовати или не. Нико не дискутује о висини пореза, о растерећењу привреде, о страним улагањима, о европским интеграцијама, о Косову, не, све се свело на пљување оних који су за или против бојкота, у зависности од тога којој политичкој групацији припадају. Наравно, друга стална тема је – Вучић. Сваки разговор почиње, бојкот – Вучић, Вучић – бојкот, и када замолиш саговорника да ове две речи не помиње, разговор више није могућ, јер се сви разговори своде на констатације типа – виде ли шта је рекао јутрос, виде ли шта је рекао данас? А, виде ли шта је јуче рекао? Нисам видео, и не занима ме шта Вучић ради. Занима ме када ће почети отпуштање прекобројних и незаконито запослених у јавном сектору. Занима ме када ће се укинути сви парафискални намети и смањити порези. Занима ме када ће се давати стимулације приватном сектору, занима ме када ће престати да се намештају послови грађевинским фирмама, када ће се спречити злоупотребе у спорту и зауставити сукоб интереса функционера и спортских радника. Занима ме када ће тужилаштво радити оно за шта га плаћамо… Занима ме… Занима ме пуно тога, али ме стварно не занима шта су рекли Вучић, онај Бизон, Сергеје, Ђилас… Уопште ме не занима шта они мисле о киши у Зимбабвеу, јер ме не занима Зимбабве.
Са друге стране, поред Бојкота и Вучића, друга евергрин тема у Србији је национализам. Тачније, екстремно бујање национализма. Неко ће од вас рећи, не то је добра ствар, лош је шовинизам. Јес‘. Сашио га Ђура, па га сашио тесно… Није шија, него врат. Буја национализам као никада, чак можда и жешће него пре 30 година. И, за разлику од времена када су главни националисти били Драшковићеви следбеници, који су баштинили четничке идеје, оних који су после Другог светског рата листом побегли на Запад, данашњи националисти из дна душе мрзе Запад и све што одатле долази (осим гардеробе, аутомобила и технике) и величају Русију. Наравно, не воле они Јесењина, већ Путина, оног ко може и сме, кад већ ми не можемо, да нанесе озбиљну штету том мрском Западу. Џабе им је објашњавати да нам је Запад дао огромну финансијску помоћ, а православна браћа Руси скоро ни динар, залуђеност аутократизмом и државном својином у Србији попримилиа је последњих десет година чудовишне размере. И сад замислите мене, старог контраша, са оним старим националистима имао сам макар једну заједничку тачку, а са овима данас, апсолутно ништа. Живимо у истом граду, истој држави, а као да смо на различитим континентима, и то без икакве шансе да се икада нађемо у заједничкој тачки. И, као што сам већ неколико пута написао у овом тексту, није то моја урођена жеља да контрирам, већ што се јасно види, да пут којим би већина хтела да иде, неминовно води до потпуног слома, па чак прети и уништењу нашег националног бића.
А кад смо већ код националног бића, како живим у близини цркве, цео живот викендом, када није пост, не можемо живи да останемо од заглушујуће вриске сватова уз громогласне трубе и бесомучно ударање у онај огромни бубањ, од кога поскакује цео комшилук. Међутим, последњих недеља, иако је пост прошао, викенди су пасторално мирни, не чује се апсолутно ништа. И, што рече комшија, или су сви Ужичани напрасно постали атеисти, или се – не венчавају. Заиста не знам шта је узрок, али, ако се људи не венчавају, онда је заиста, што се каже, дошло задње време. Разни булеварски медији прошле године писали су да је најбољи дан за венчање 20.02.2020, мећутим, изгледа да потенцијални ужички младенци не мисле тако. Не знам да ли је црква у некаквом ванредном стању због дешавања у ЦГ, па због тога нема венчања, али, ако нису у питању црквени, онда су економски разлози, а то значи да смо дошли до дна. Овај наш крај очигледно је постао велика зем. задруга и док не кане кинта од малина, боровница и сличних брдовито-планинских усева, више се неће ни младенци венчавати…
Хоће ли ту нешто променити избори? Хоће ли нешто променити бојкот? Путин и Мајка Русија? Кинези? Лидл? Власт? Опозиција?
И после ја крив, што контрам…
Тони Станковић 19. фебруар 2020, Ужичка недеља 1030
