Vilijam Šekspir
Kralj Lir
Reditelj: Ivan Vuković
Adaptacija i dramaturgija : Slobodan Obradović
Scenograf: Tamara Bušković
Kostimograf: Snežana Kovačević
Kompozitor: Draško Adžić
Scenski pokret: Ivica Klemenc
LICA:
Kralj Lir – Slobodan Ljubičić
Kordelija / Budala – Andrijana Simović
Gonerila – Biljana Zdravković
Regana – Tijana Karaičić
Grof od Glostera – Igor Borojević
Edgar – Hadži Nemanja Jovanović
Edmund – Vahidin Prelić
Grof od Kenta – Aleksandar Vučković
Vojvoda od Konvela – Goran Šmakić
Vojvoda od Olbenija – Branislav Ljubičić
Osvald, Gonerilin dvorouprav – Nikola Penezić
Vitez – Mileta Petrović
„…Kralj Lir je po čisto estetskim merilima najveća od velikih tragedija Šekspirovih; po čisto tragičkom patosu, koji je u svakom činu, skoro u svakoj sceni uvek i stalno na svom vrhuncu; po lirskom elanu i zamahu, i sadržine i forme, ona od njegovih tragedija koja se najpre i najviše može poređivati sa velikim klasičinim tragedijama Sofoklovim, Eshilovim, Euripidovim. Povest ove tragedije usađena je u duboku starinu, možda najstariju i najmračniju. (…) Ono što je Šekspir u tom i docnijem periodu svoga stvaranja pokušao i dao u komedijama kao što su „Bura“ i „Zimska bajka“, onu mešavinu realizma sa najvazdušastijim elementima narodne priče i bajke, to je u „Kralju Liru“ dao u jednoj od najtragičnijih formi. Šekspirov „Kralj Lir“ jedna je od najviše socijalnih njegovih tragedija, sva u konfliktima glavnih ličnosti kao socijalnih bića i po njihovim socijalnim funkcijama. (…) Veličina Lirova nalazi se u spuštanju jednog velikog pojedinca, snagom milosrđa do života mase najniže i najbednije, prezrene i stradajuće. Kralj, koji u moći svojoj nije mnogo brinuo o sirotinji, dolazi kroz svoju sopstvenu bedu do saznanja da treba osetiti i bedu drugih; i ne samo to, nego da se treba dragovoljno izložiti bedi da bi se mogla osetiti beda drugih; i da bi se došlo do svesti da treba oni koji preobiluju da svoj suvišak podele onima koji oskudevaju: čin koji samom nebu daje izgled veće pravde, no što ga ono ima samo. Čovek koji to čini, taj na neki način popravlja samu nebesku i božansku pravdu, koja jeste nebeska i božanska, ali nije čovečanska, nije humana. Nigde toj nebeskoj pravdi nisu rečene teže optužbe no u Šekspirovom „Kralju Liru“. Cela tragedija kao da ide da pokaže kako se prirodne sile utrkuju sa ljudskima u zlu…“
Svetislav Stefanović, Iz predgovora Kralju Liru, 1923.
„…Lav Tolstoj nije bio veliki poklonik „Kralja Lira“, delimično zato što je precizno osećaoduboki dramski nihilizam komada, delimično i zbog kreativne zavisti, a možda je imao i jezivipredosećaj da ga scene u kojima Lir luta pustarom podsećaju na njegove poslednje trenutke.Za one koje veruju da božanska pravda na neki način preovlađuje u ovom svetu, „Kralj Lir“sigurno jeste drama koja ih agresivno razuverava u tome. U pitanju je najmanje svetovna,najmanje hrišćanska od svih Šekspirovih drama, tragedija koja nam pokazuje da smo svi mi“budale” u Šekspirovskom smislu, izuzev možda onih koji su potpune hulje. Termin “budala”kod Šekspira može da se tumači u različi!m kontekstima. To mogu da budu “naivčine”,“voljeni”, “ludaci”, “dvorske lude”, i najviše od svega “žrtve”. Lirova patnja se ne da otkupitiniti je otkupljena. Pažljivo smeštajući svoj komad devet vekova pre Hrista (doba Solomona),Šekspir zna da ima (manje ili više) Hrišćansku publiku ispred sebe, tako da im daje paganskog, legendarnog kralja koji gubi svu veru u bogove. Mi danas ne možemo da znamo u šta je Šekspir verovao. Jedno je međutim sigurno: sagledavanje tereta Kralja Liranam je omogućeno iz samo četiri perspektive: samog Lira, Budale, Edmunda, Edgara. Morali biste da budete veoma odlučan književni krstaš da biste izvukli neku utehu iz ove najtragičnijeod svih tragedija. Ovaj komad je oluja, bura nakon koje nema razvedravanja…“
Harold Bloom, Shakespeare – The Invention of the Human, 1998.
DRAMATURŠKA BELEŠKA
Vreme, „veliki proždrljivac“, neumoljivo mrvi sve što zatekne ispred sebe i njegovi su preobražaji uvek fokusirani na odnos snaga između sile i slabosti. Posmatrano iz te perspektive, „Kralj Lir“ jeste tragedija o prolaznosti, ne samo jednog čoveka već čitavog jednog sveta. Lir je, bar onako kako ga je Šekspir napisao, čovek koji se u svojim poznim godinama suočava sa ponorom. Pejzaži oko njega nisu pitomiji, ljudi nisu prijateljskiji, dve od tri njegove kćeri nisu deca već demonske valkire… Međutim, sve to uopšte ne mora da bude tumačeno kao priča o pojedincu koji se nalazi na izmaku snaga. Dovoljno je da on bude čovek koji živi danas, u vremenu kada je evidentno, na našu žalost, da ne napredujemo na civilizacijskom nivou. Kada u najboljem slučaju – stagniramo. I ta stagnacija, ili činjenica da izbegavamo da se suočimo s njom, stvara prozračnu izmaglicu oko svih naših vidika. Na test se stavlja sama snaga zdravog razuma. Smelo, čak samoubilački. Dakle, ako Kralj Lir nije čovek koji broji poslednje minute, već neko ko drsko izaziva ljudsku prirodu odlukom da razdeli sve što ima (ne misleći na posledice), onda govorimo o prekom moćniku koji iz osionosti i puke sujete čak i ne sanja da će čovek u sukobu sa silama prirode uvek izaći kao gubitnik. Put do te spoznaje je dugačak. I Lir će ga preći noseći teret spoznaje koji je sam sebi nametnuo. Ne treba naravno zaboraviti da on nije jedini koji do istine dolazi „težim putem“. Sličnu sudbinu doživljavaju svi likovi koji se nadaju da je pravda „spora, ali dostižna“. Neki žele da po svaku cenu ostanu dosledni svojim principima, misleći da će na taj način povratiti ravnotežu, neki moraju da postanu „lude“ da bi shvatili koliko su budalasto traćili svoj život, neki moraju da oslepe da bi progledali… Nema poslednje milosti ali ima dostojne smrti. I što su oni fizički nemoćniji utoliko njihove duhovne moći rastu. U časovima poslednje rezignacije, ne očekuje se nikakav spas. „Što su muve za obesne dečake, to smo mi za bogove: ubijaju nas oni iz zabave“. Malo oporog humora. Čisto da sve ne bi izgledalo pesimističnije nego što inače jeste.
