Вилијам Шекспир
Краљ Лир
Редитељ: Иван Вуковић
Адаптација и драматургија : Слободан Обрадовић
Сценограф: Тамара Бушковић
Костимограф: Снежана Ковачевић
Композитор: Драшко Аџић
Сценски покрет: Ивица Клеменц
ЛИЦА:
Краљ Лир – Слободан Љубичић
Корделија / Будала – Андријана Симовић
Гонерила – Биљана Здравковић
Регана – Тијана Караичић
Гроф од Глостера – Игор Боројевић
Едгар – Хаџи Немања Јовановић
Едмунд – Вахидин Прелић
Гроф од Кента – Александар Вучковић
Војвода од Конвела – Горан Шмакић
Војвода од Олбенија – Бранислав Љубичић
Освалд, Гонерилин двороуправ – Никола Пенезић
Витез – Милета Петровић
„…Краљ Лир је по чисто естетским мерилима највећа од великих трагедија Шекспирових; по чисто трагичком патосу, који је у сваком чину, скоро у свакој сцени увек и стално на свом врхунцу; по лирском елану и замаху, и садржине и форме, она од његових трагедија која се најпре и највише може поређивати са великим класичиним трагедијама Софокловим, Есхиловим, Еурипидовим. Повест ове трагедије усађена је у дубоку старину, можда најстарију и најмрачнију. (…) Оно што је Шекспир у том и доцнијем периоду свога стварања покушао и дао у комедијама као што су „Бура“ и „Зимска бајка“, ону мешавину реализма са најваздушастијим елементима народне приче и бајке, то је у „Краљу Лиру“ дао у једној од најтрагичнијих форми. Шекспиров „Краљ Лир“ једна је од највише социјалних његових трагедија, сва у конфликтима главних личности као социјалних бића и по њиховим социјалним функцијама. (…) Величина Лирова налази се у спуштању једног великог појединца, снагом милосрђа до живота масе најниже и најбедније, презрене и страдајуће. Краљ, који у моћи својој није много бринуо о сиротињи, долази кроз своју сопствену беду до сазнања да треба осетити и беду других; и не само то, него да се треба драговољно изложити беди да би се могла осетити беда других; и да би се дошло до свести да треба они који преобилују да свој сувишак поделе онима који оскудевају: чин који самом небу даје изглед веће правде, но што га оно има само. Човек који то чини, тај на неки начин поправља саму небеску и божанску правду, која јесте небеска и божанска, али није човечанска, није хумана. Нигде тој небеској правди нису речене теже оптужбе но у Шекспировом „Краљу Лиру“. Цела трагедија као да иде да покаже како се природне силе утркују са људскима у злу…“
Светислав Стефановић, Из предговора Краљу Лиру, 1923.
„…Лав Толстој није био велики поклоник „Краља Лира“, делимично зато што је прецизно осећаодубоки драмски нихилизам комада, делимично и због креативне зависти, а можда је имао и језивипредосећај да га сцене у којима Лир лута пустаром подсећају на његове последње тренутке.За оне које верују да божанска правда на неки начин преовлађује у овом свету, „Краљ Лир“сигурно јесте драма која их агресивно разуверава у томе. У питању је најмање световна,најмање хришћанска од свих Шекспирових драма, трагедија која нам показује да смо сви ми“будале” у Шекспировском смислу, изузев можда оних који су потпуне хуље. Термин “будала”код Шекспира може да се тумачи у различи!м контекстима. То могу да буду “наивчине”,“вољени”, “лудаци”, “дворске луде”, и највише од свега “жртве”. Лирова патња се не да откупитинити је откупљена. Пажљиво смештајући свој комад девет векова пре Христа (доба Соломона),Шекспир зна да има (мање или више) Хришћанску публику испред себе, тако да им даје паганског, легендарног краља који губи сву веру у богове. Ми данас не можемо да знамо у шта је Шекспир веровао. Једно је међутим сигурно: сагледавање терета Краља Лиранам је омогућено из само четири перспективе: самог Лира, Будале, Едмунда, Едгара. Морали бисте да будете веома одлучан књижевни крсташ да бисте извукли неку утеху из ове најтрагичнијеод свих трагедија. Овај комад је олуја, бура након које нема разведравања…“
Harold Bloom, Shakespeare – The Invention of the Human, 1998.
ДРАМАТУРШКА БЕЛЕШКА
Време, „велики прождрљивац“, неумољиво мрви све што затекне испред себе и његови су преображаји увек фокусирани на однос снага између силе и слабости. Посматрано из те перспективе, „Краљ Лир“ јесте трагедија о пролазности, не само једног човека већ читавог једног света. Лир је, бар онако како га је Шекспир написао, човек који се у својим позним годинама суочава са понором. Пејзажи око њега нису питомији, људи нису пријатељскији, две од три његове кћери нису деца већ демонске валкире… Међутим, све то уопште не мора да буде тумачено као прича о појединцу који се налази на измаку снага. Довољно је да он буде човек који живи данас, у времену када је евидентно, на нашу жалост, да не напредујемо на цивилизацијском нивоу. Када у најбољем случају – стагнирамо. И та стагнација, или чињеница да избегавамо да се суочимо с њом, ствара прозрачну измаглицу око свих наших видика. На тест се ставља сама снага здравог разума. Смело, чак самоубилачки. Дакле, ако Краљ Лир није човек који броји последње минуте, већ неко ко дрско изазива људску природу одлуком да раздели све што има (не мислећи на последице), онда говоримо о преком моћнику који из осионости и пуке сујете чак и не сања да ће човек у сукобу са силама природе увек изаћи као губитник. Пут до те спознаје је дугачак. И Лир ће га прећи носећи терет спознаје који је сам себи наметнуо. Не треба наравно заборавити да он није једини који до истине долази „тежим путем“. Сличну судбину доживљавају сви ликови који се надају да је правда „спора, али достижна“. Неки желе да по сваку цену остану доследни својим принципима, мислећи да ће на тај начин повратити равнотежу, неки морају да постану „луде“ да би схватили колико су будаласто траћили свој живот, неки морају да ослепе да би прогледали… Нема последње милости али има достојне смрти. И што су они физички немоћнији утолико њихове духовне моћи расту. У часовима последње резигнације, не очекује се никакав спас. „Што су муве за обесне дечаке, то смо ми за богове: убијају нас они из забаве“. Мало опорог хумора. Чисто да све не би изгледало песимистичније него што иначе јесте.
