Nisam vozio uobičajeno brzo, jer sam pazio da ne privučem nepotrebnu pažnju. Ali izgledalo je da me je poterao maler.
Saobraćajni policijac!
Pokazao mi je da stanem sa strane.
Brzo sam munuo pištolj ispod sedišta i pomolio se bogu da se onaj vezani i onesvešćeni kreten u gepeku što ga vozim Gazdi ne osvesti u međuvremenu.
– Prekoračili ste ..odnosno..niste poštovali..tačnije..vozili ste brže, prosto rečeno! – počeo je da nešto muca saobraćajac.- A to je kazna od dvadeset hiljada..od dvadeset pet hiljada!
Odmah mi je bio sumnjiv. Ja non-stop plaćam kazne, znam im sve tarife..
Saobraćajac je izvadio neki formular.
– Evo, ovde potpišite da ste sagalasni da ste napravili saobraćajni prekršaj!
Formular uopšte nije bio popunjen.
– E sad, što se tiče kazne..te koju treba da platite..dvadeset pet hiljada- ponovo je počeo da muca.- To jeste mnogo…zaista mnogo…baš mnogo…nečija cela plata…ali, eto, ljudi smo..a ljudi uvek mogu da se dogovore..
Mene je našao!
– Gde ti je značka?!- povisih ja glas.
On me je zabezeknuto gledao.
– Skinuo si značku namerno, da se ne zna tvoj identitet!- bio sam i dalje oštar.- A što ti je radar postavljen na pogrešnu stranu?! Odande nisi mogao da snimiš moja kola!
– Ma otkud ti znaš…- pokušao je da se brani.
– Tišina!- podviknuo sam ja stručno, jer su me već bezbroj puta isleđivali, pa sam ukapirao postupak- Samo odogovaraj na moja pitanja! Zašto formular nije popunjen?!
– Pa upravo sam.. hteo- počeo je on opet da muca.
– Znam ja šta si ti hteo! – presekao sam ga kao iskusan policajac.- Da uzmeš mito! To si ti hteo, burazere! Mito i korupciju! To si hteo! A radarom uopšte nisi ni snimao, jer inače ne bi mogao da izbrišeš snimak! Jel‘ tako ili nije tako!?
Neverovatnom brzinom za njegovu težinu i godine, saobraćajac je zgrabio svoj radar, uleteo u kola i nestao velikom brzinom.
Očigledno, svako može da bude policajac. Ali ne može kriminalac…
Slobodan Simić
