KUPALIŠTA STAROG UŽICA

PIŠE: PREDRAG KOVAČEVIĆ

Plaža “Jadran” je bila divno uređena, lepa kao objekt uz reku. Pred ulazom na plažu žuborila je česma hladne izvorke vode. Tu skladnu građevinu uređenih kabina, platoa za sunčanje i sedenje u hladu raznobojnih suncobrana uz napitke, vodio je svima znani Kale Ugostitelj… Sećanja koja sam slušao i zapise koje sam čitao potvrđuju reči da je: “radi takve lepote bilo dovoljno živeti jedan ljudski vek”… Da su na toj užičkoj plaži: “kao na kakoj pisti, užičke lepotice u kretnji, ili lepoj pozi blistale na suncu. Nihova bronzana nagota pre vajana lepota rukom i dletom velikog Fidije, nego li Erosov prizor.”

Nažalost, danas zbog neodgovornosti i katastrofe sa algama na jezeru Vrutci, na Đetinji je zabranjeno tj. nepoželjno kupanje. Današnji Užičani kao da nisu potomci onih nekadašnjih preduzimljivih. Na poslednjoj sednici Skupštine opštine utisak je da ne znaju šta rade, kao da izvršna vlast prvenstveno štiti političku strukturu Užica. Ništa se tu konkretno ne kaže, prisutna je plitka pamet, mnogo nervčika među odbornicima, najviše slabo zainteresovanih… Po svemu sudeći, što se tiče gradske izvršne vlasti nešto ne štima, odavno. Iako smo u ogromnim problemima sa vodom, vazduhom, sa najezdom insekata na četinare Velikoga parka, a sad izgleda, i Malog parčića, Velikom i Malom Zabučju i dalje se ćuti. Po svemu sudeći “državni točkići” su zauzeti sami sobom na području o kome bi trebala da brine užička izvršna vlast… Vidljivo sušenje drveća se alarmantno širi, a izvršna vlast ništa ne preuzima par godina. Uglavnom, da je sanacija urađena na vreme, troškovi bi bili mnogo manji, a veliki deo šume koja se suši spašen…

ZARAŽENI ČETINARI

Na Skupštini užičke opštine otaljavanje do propasti, mnogi slabo i nadasve nerazumljivo izgovaraju rečenice, opaske su mnogo glupe i govore o epidemiji neobaveštenosti…Tokom poslednje sednice mnogo odbornika je zbrisalo, i na kraju nije postojao kvorum da donose odluke… Predsednik Skupštine svaki čas kaže: “Idi vidi ima li nekoga ispred vrata i zovni ih da uđu da glasaju”, da bi mogao da privede sednicu kraju. Dvadeset odsto zainteresovanih, ostalo dizači ruku po nalogu stranaka. Neke važne odluke nisu mogli da donesu, jer je zamenik gradonačelnika Drndarević član važnih komisija i ostali iz ekipe na odmoru. U Eko fondu, koji je najverovatnije u problemu, jer se najpoznatiji dugogodišnji užički ekolog Miladin Pećinar Cujo neoglašava javno oko problema šume na Zabučju. Nema glasa ni od Svetlane Drakulić diplomiranog šumarskog inžinjera pri Eko fondu. U gradskom Veću osoba za ekologiju Vesna Sredić, inače diplomirani pravnik iz Impol Sevala, izgleda potpuno nezaitresovana, pa se nameće pitanje da li su motivi za njen izbor u gradskom veću politički? U Gradskoj upravi Vesna Jovanetić u Odseku za održivi razvoj može da svisne radeći, ako su ostali nezainteresovani… Dovoljno razloga da u Palestrici upitnika pobegnemo iz današnjega Užica, u neko bolje Užice.

U ovoj letnjoj zanimaciji povešću vas u meraklijsko Užice tridesetih godina 20. veka, tu uz Đetinju gde je današnja plaža i “Međaj”. Da upoznajemo tadašnja najvažnija užička kupališta. Od Prve hidrocentrale, tada železničkog betonskog mosta ispod Starog grada prvo je bila Plaža “Jadran” zatim “Fikarova plaža” pa kupališta kod Debele vrbe, Jazova, sve do “Dragove plaže” u Međaju.

KUPALIŠTE JADRAN

Ispod tvrđave Nikole Altomanovića, kasnije turskoga grada, sada samo ruševina staroga grada, do izgradnje današnjeg Trga i plaže, početkom šezdesetih, Đetinja se širila baš tu u ispred Prve električne centrale kod železničkog betonskog mosta. Na tom mestu nalazila se uređena prostrana plaža sa dovoljnim brojem kabina – “Plaža Jadran”. To čuveno užičko kupalište nastaje u godinama između dva svetska rata. Bilo je to omiljeno mesto za razonodu Užičana, postojale su kabine, poneki čamac. To je bilo za ozbiljniji svet, mlađarija se većinom sunčala po okolnim stenama. Reka je bila čista, pomalo hladnjikava, ali su Užičani navikli. Tako je plaža koja je svojim imenom podsećala na more, bila dobro posećena od juna do septembra.

Plaža “Jadran” je bila divno uređena, lepa kao objekt uz reku. Pred ulazom na plažu, žuborila je česma hladne izvorke vode. Tu skladnu građevinu uređenih kabina, platoa za sunčanje i sedenje u hladu raznobojnih suncobrana uz napitke, vodio je svima znani Kale Ugostitelj… Sećanja koja sam slušao i zapise koje sam čitao potvrđuju reči da je: “radi takve lepote bilo dovoljno živeti jedan ljudski vek”… Da su na toj užičkoj plaži: “kao na kakoj pisti, užičke lepotice u kretnji, ili lepoj pozi blistale na suncu. Njihova bronzana nagota, pre vajana lepota rukom i dletom velikog Fidije, nego li Erosov prizor. Prelepo građeni mladići i odvažni dečaci, sili užičkog sveta, koji se tu opušta i sunča, svakodnevno su priređivali uzbudljivu reviju skokova u vodu… Eh, da mi je samo jedno još leto na toj Đetinji!”
(…) “Istina, ja sam imao svoju specijalnost. Ovako nogat i visok uvek sam skakao prelom – stilski interesantan skok – sa podzide pa u vir pod bukom. Često sam skakao i sa stene, gde smo igrali jure pod vodom. Ovo Pod bukom, bilo je skakanje za publiku i za onu najlepšu devojku iz moje glave” (ovde se radi o buku kod stare hidrocentrale, koji su kupači računali da pripada prostoru kupališta “Jadran”), sećao se Užičanin, gospodin Kosta.

Plaža “Jadran” je podignuta 1926. godine, uz sve pomenuto, imala je i trambulinu. Higijenski je dobro održavana od vlasnika Dragog Aranđelovića, a kasnije i Nedeljka Sparića. Užiči istoričar pok. Stevo Ignjić u svojoj knjizi “Užice sa starih razglenica” piše: “U letnjim mesecima Užičani su rado dolazili na plažu, upražnjavali vodene sportove u čistom i zelenkastom toku Đetinje, odakle se pružao divan prizor na romantičnu klisuru ove planinske reke. Smeliji zaljubljenici reke kupali su se u Đetinji i “van sezone” kao npr. “Desimir zvani “Gujar” koji je živeo je ispod Belog groblja, a razgovarao sa zmijama.”

Neki od članova Užičkog plivačkog kluba “Sloboda” 1956. godine na “Kesonu”. Fotografija vlasništvo Grujičić Cice. “Keson” su sami Užičani skloni plivačkom sportu napravili i popravljali. S Desna: Dule Pujdo, Rajko Madžo, Marko Cuce, Kinez… poslednji Slobodan Dogandžić “Foksi”…

I kasnije pred sam rat, a i posle, užički mladići su sami održavali svoju plažu. – Često su se okupljali šale radi, kod Kovača Dula Pujda, Antonijevića, brata kasnije poznatog Doce, vlasnika prvog posleratnog privatnog užičkog kafića. Sećam se te kovačnice, vodio me otac, Pujdo mu bio prijatelj. U polumraku kovačnice zaognji žar i plamen pod udarcima meha. Lepota takve iluminacije ničemu slična. Zatim će bezoblično usijano gvožđe, majstorijom čarobnjaka postati prepoznatljiv predmet. Muzika čekića i nakovanja slavi umetnost kovača divljenja vredna. Jednoga leta družina užikih plivača zastala pred Pujdovom radnjom. Čeka ih posao na Plaži “Jadran”, “kupalištu iznad ‘Debele vrbe’.” Pravi im majstor Pujdo klanfe za kesone. Mladići su popravljali plivalište, uskoro se takmičili u plivanju. Plivalište nije uvek odolevalo udarima plahovite Đetinje, naročito s proleća. Ali je od svega bila jača volja užičkih plivača da slave svoje pobede u plivanju. Ta velika ljubav za plivački sport nastajala je pred Drugi svetski rat. Nije se dugo čekalo na prva užička takmičenja u pravom plivanju. Užičani će vremenom držati srpski plivački vrh, dičiće se junacima Plaže “Jadran” i svoga plivališta.

Posle Plaže “Jadran” Mala brana je dočekivala izabrane. Tu se moglo nešto duže i ozbiljnije proplivati. Mladići su na kupanje dolazili ranije. Imali su manje obaveza, nego devojke. One bi nailazile posle obavljenih poslova u kući kakve tadašnje devojke nisu mogle zaobići. I devojke je Mala brana birala kao što je i mladiće. Ipak ih je ponajviše birala po lepoti, izuzetnoj lepoti, ne zna se kada se pogledaju te požutele fotografije koja je lepša: “Ana Mirković, njena sestra Duša, zatim ili pre, kako hoćete (kako govore sećanja), Vera Topalović, Dana Zaharić… Devojke bi dolazile preko Starog grada da bi izbegle tunele. Skladne i prelepe, preplanulih tela, najpre bi se pojavile na železničkom mostu, preko puta Druge hidrocentrale, one u Turici. Nimfe sa Đetinje doletale bi iz vazduha. Lepim skokovima sa mosta predavali bi se čistoj bistroj Đetinji. Svi čuvari sećanja koji su to doživeli, se slažu da od tog trenutka na Maloj brani počinjalo da bude vedrije, bez obzira na vremenske prilike.”

Crtež užičkog akademskog slikara Rada Vergovića Fikarevog zida

Sećam se kada sam bio dete da se dosta pričalo o Fikaru, njegovom viru i uživanju koje su Užičani nalazili tamo. Miloslav Fikar je bio buntovni sin češkog industrijalca Ferdinada, mladi vojni muzičar koji je dezertirao iz austrougarske vojske, jer je zaveo ćerku nekog grofa. Grof se uvredio i pripretio i to je najverovatnije razlog zašto je došao tako daleko u Užice. Bio je kapelnik vojne muzike, živeo je u Kumanovu, Beogradu i Kruševcu… Najzad se nastanio u Užicu krajem dvadesetih godina prošlog veka. Užicu ga je najviše privukla priroda i plodno tle i tu se posvetio dosta baštovanstvu. Bio je boem, šaljivdžija, bavio se izradom instrumenata, fotografijom… Fikarovo imanje bilo skroz do Đetinje, od mesta gde je današnji splav na kome je kafana sve do niže današnjeg hotela “Turist”. Nakon Fikareve smrti zemljište je nacionalizovano, a deo je i oduzet. Zemljište gde je bila bašta za izgradnju Ferijalnog doma (današnjeg hotela Turista) 1961. godine. Kao i mesto gde je sada “dečiji bazen” i tobogan. Čuveni, u sećanjima Užičana, Fikarev “dolap”, bio je tamo gde je danas ona mirišljava lipa: -“Na drugoj strani kontra od kupališta “Kod debele vrbe” preko širokog razliva Đetinje, uz visoku obalu, užički Čeh Fihkar je izgradio svoj jaz. Na samom početku, gde će se iz jednog snažnog brzaka voda usmeriti u jaz, uz visoku obalu i jednju manju stenu u obalu, formirao se vir. Ta “stenica”, kako su je Užičani zvali bila je početak zajaže. Pedesetak metara niže Fikar je zaustavio tok. Podignuti nivo reke umirio je i učinio još dubljim vir pod brzakom uz „stenicu“. Podzida što čuva vodu u jazu, negde pred samim spajanjem sa visokim zidom, neki stepen je niža. Na tom mestu se formira preliv i slap – buk – kako su ga zvali kupači, a i svi ostali. Pod bukom se opet raširio vir zaokupljen šljunkom i peskom, po čijoj se sredini dere uska i snažna matica. Ona dalje vraća vodu u korito reke, nanovo snažne i brze, pre nego će je šumno rezati lukovi Đulaića ćuprije”

Kupači na Fikarevom zidu. Fikareva ćerka Draga došla da obiđe i vidi da li je sve u redu. Levo jezerce, “dolap”, desno “buk” kako su ga zvali Užičani i dole Đulajića ćuprija, za koju se kažu da se za nju zna i pre nego se znalo za Užice.

U isečku novina iz tih srećnih vremena ostalo zapisano o Miloslavu Fikaru: “U blizini “stenice”, Fikar je napravio kameni zid, kojim je skrenuo Đetinju prema svom imanju, tu se stvorilo bazen uz koga je visok zid sa otvorom, kojim je pod padom oticala voda, uz zid sa druge strane je je bio veliki drveni točak, sličan vodeničkom, na njemu su posude koje su se pune vodom, reka svojom snagom i vodom navodnjava najbolju baštu u Užicu, punu povrća i voća. Tu je sve bilo dovedeneo do perfekcije. Fikar baštu uređuje je sa ženom i tri ćerke. Svi su ustajali u tri sata i radili u bašti, dok su ih Užičani posmatrali sa simpatijom kako rade i od toga imaju koristi. Mladim povrćem su snadbevali brojne užičke kafane, a i sam Miloslav Fikar je tu držao svoju kafanu poznatu baš po salatama od tog istog povrća koju spremali on i žena i po hladnom piću. Užičani leti, najviše tu uživaju.”

Kod Fikara je uvek bila neopisiva gužva. Ispod fikarevog jaza i zida prema Đetinji bio je dubok vir, takođe zvani “Fikarov vir” gde su se Užičani kupali… Tu su se užički dečaci i mladići pred devojkama pokazivali, skačući sa tog zida koji je delio imanje sa južne strane. Tada se najviše isticao u plivanju i skakanju Dragoš Vajević i njegov prijatelj Svele. Majke su i svojim, tek zadevojčenim kćerima, pravile kostime od “seljačke vune”, koju su bojile, a one su se kupale u košuljama. Tad je na Fikarevu plažu dolazio i poznati užički lekar Oskar koji je imao desetoro dece. On bi pored vira stajao sa dugačkom motkom i koje dete bi vrhom dodirnuo i uzviknuo “hop”, ono bi moralo da izađe iz vode. Pod bukom bilo je skakanje za publiku i za najlepšu devojku. Tako su skakali i oni hrabriji sa visokog Fikarovog zida, tu u vir pod bukom. Skakali su lastu. “U njihovom kratkom letu do vode mnoga bi srca zaigrala, ne zna se da li izazvana lepotom skoka, lepotom mladih muških tela, ili brižnošću da li će dovoljno plitko da se čitavi pojave iz vode. Za takve podvige imali su naročito dara Brane Lokovac, Buća, Boban Jevtić…! Fabričani – kako su nazivali Užičane, tu uz Tkačnicu i reku, oni naročito. Među njima su se isticala braća Kinezi-Kikezi po nadimku. To su izvodili sa takvom lakoćom i sigurnošću da ih je bilo milina gledati, pričali su Užičani, preplanule i pune života. Isto su bili spretni i vešti bez obzira na uzrast. A svi su plivali, izgleda, odmah posle rođenja.”

Na ovoj retkoj fotografiji Sudije Bratislava Radosavljevića iz 1946. se vide sva tri užička kupališta tu gde je danas Plaža. Deo mesta gde je Plaža “Jadran”, levo je kupalište zvano Fikarova plaža sa svim svojim prirodnim i prirodi prilagođenim sadržajima. Desno preko reke, preko puta na rukavcu koji se odvaja prema jazovima je žensko kupalište “Kod debele vrbe”…

Savremenice sa kojima sam davno razgovarao naviše su se sećale kupanja u Đetinji, u viru kod Debele vrbe, koja se nalazila gde se odvaja jaz prema Zrnjovoj vodenici. Tu su se kupale deca i žene, jer je bilo “zgodno” – malo pliće i zabačenije od pogleda prolaznika. Mladi su se kupali u gaćama i gaćicama, a žene u domaćim šivenim konbinezonima. Tu je zaista bila jedna debela vrba koja je podsečena kad se krenulo sa izgradnjom plaže. I tako, užičke gospe sa svojim mališanima su oživljavale taj prostor jednom životnom punoćom. Đetinja se na tom mestu odvojila u rukavac ujednačene dubine, odraslima po sredini toka iznad pasa, pa teče lagano bistra i čista kao suza. Po obali rukavca drevne vrbe. Sve su debele, da ih ne možeš obgrliti. Verovatno je po nekoj čije je stablo najdeblje to mesto dobilo ime. A vrbe rasule kose svojih krošnji, pa im nemarne senke u nestvarnoj igri trepere i vijugaju u vodi Đetinje. “Pod bedemom rukavca zelena oaza – Livadak. Bog ga dao na tom mestu za uživanje na suncu, ili u senci vrba. Živ je i kipti od igre golišavih devojčica i dečaka, i putenosti koja obuzima sva čula. Mame su u naročitim jednodelnim i uvek crnim kostimima. Donji delovi kostima skoro im pokrivaju bedra do iznad kolena. Deca tih mama nose gaćice. Nekad su u devojčica, ko bajagi, dvodelni kostimi tako živih boja. U igri svetlosti i senki, i vodi, i na Livadku su i druge mame, jedre i drugačije obnažene. mame u kombinezonima načešće crnim verovatno da se manje skrozi. Sa njima je mnoštvo dece, zdrave, gole razigrane… Slike, čas jarkih i živih boja, čas senovite kao što su u izrazu holandskih slikara, izrastu u grandiozne kompozicije. Kod debele vrbe ponovo se stope s tom radosnom slikom života u istinitim pričama starih Užičana.”

Jedna od omiljeni vrba mladih Užičana uz jaz koji je pokretao Dragovu vodenicu i punio vodom kupalište.

U Međaju na jazu kod Dragove vodenice bilo je izgrađeno kupalište, zvano “Dragova plaža”, gde je najviše užičkih devojčica iz viđenijih kuća naučilo da pliva. Voda je bila bistra, pesak čist, bile su i drvene kabine, zatvoerenog tipa posebno za muškarce i dame; kupanje se plaćalo jedan dinar. Ulaznice je prodavala Dragova žena Jovanka, koja je ostala u sećanju po svojoj ljubaznosti. Kada se kupalište napuni i ona se pridružila i kupala, poznancima je kuvala kafu. Devojke su nosile kupaće kostime, u jednom delu, raznobojne, muškarci crne gaćice, stariji bele i nešto duže. 150 metara dugačka i visoka ograda nije dozvoljavala da kupače iko uznemirava. Najčešči gosti su bile zanatlije i trgovci, radnje su u letnje sparne dane bile zatvorene od 13 do 16 časova. Na ulazu Drago je izgradio prostrani paviljon, od Užičana prozvan “Ladnjak”, zbog upletenog mirisnog bilja okolo, koje je štitilo od sunca. Imao je stolove i klupe, bio pored “malog buka” koji se slivao u vodenicu, tu su Užičani mogli na miru da prezalogaje. Drago je jednom prilikom cenu ulaznica podigao na 2 dinara, izbio je “štrajk” kupača, pa je morao da vreti staru cenu od jednog dinara… Ratne 1941. prestala je da postoji “Dragova plaža”. Drago Petrović je bio vodeničar u svojoj vodenici sve do smrti 1974. godine. Otao je upamćen kao primer starog preduzimljivog duha stare užičke čaršije.

Drago vodeničar, žena mu Jovanka i sin Nikola brčkaju se u svome kupalištu. Levo paviljon zv. “Hladnjak”… Nikola Petrović iz Jazova je jedan od najuspešnijih Užičana koji su se zadesili daleko od svog rodnog grada, postao je predsednik nacionalne banke Meksika.

Nikola Petrović, sin Draga Petrovića, je završio ekonomiju. Posle rata je prebegao na zapad i obreo se u dalekom Meksiko-Sitiju, gde se zaposlio i nakon nekoga vremena strekao sopstvenu banku. Posle smrti svoga oca Draga sedamdesetih godina je Užicu poklonio tj. Crkvenoj opštini njegovu vodenicu. Danas se tu nalazi lovačko udruženje i kafana “Kod lovca”.

https://www.facebook.com/notes/u%C5%BEice-koga-vise-nema/215-nema%C4%8Dko-kupatilo-u-jazovima/266839276821981

Comments

comments