Nekad davno, u sretno doba, na teritoriji današnjeg Užica, vladao je jedan kralj u malom kraljevstvu sa malim brojem svojih podanika. Kako to obično biva, iako mali svi su bili srećni i zadovoljni. Narod je radio, ubirao plodove svog rada, od svoje zarade davao gospodaru gospodarevo ali je ostajalo dovoljno i za njega. Kralj Tihomir nije bio tipičan predstavnik dvorske gospode, nije voleo lov, nije okupljao vlastelu i pravio skupe balove ali je voleo da peca bez pompe i doboša, u carstvu ptica, cveća i svete tišine. Iskrao bi se sa dvora, bez konja, bez slugu i dvorske svite i na obližnjoj reci, u gustišu i vrbacima rečnog korita, pronalazio svoj mir.
Narod je voleo svog kralja, poštovao njegove navike, i sve bi teklo kako valja, u blagostanju, da Tihi nije imao nezadovoljnu i preku taštu, ženu izvesnog cara daleke Sokolije, koji je nakon smrti ostavio za sobom samo probleme, a carstvo se raspalo i bilo raskomadano na manje banovine. Imali su prelepu kćer pa iako siromašnu, carskoga porekla. Kralj Tihi se zaljubio u božanstvenu Jelidu i rešio da je oženi iako je uz nju išla i majka koja je odmah po venčanju pokazala razloge zašto se carstvo njenog muža tako naprečac urušilo. Smetalo joj je zašto je kralj Tihomir tako blag prema svojim podanicima, zašto ne troši na jelo i piće, zašto ne pravi dvorske svečanosti i na kraju zašto ide na pecanje kada svi ostali kraljevi odlaze u lov uz zvuke bubnjeva i neizbežnih fanfara. Po čitav dan je trtljala, nešto žvakala, a njenom ždranju nije bilo kraja. Onda bi uz batak vitlala po dvoru, mučila poslugu, zanovetala konjušarima, maltretirala kuvare, čak je stizala i čobane da izgrdi da bi na kraju nalazila njega. Ostrvila bi se na gospodara sa posebnim žarom i nalazila na hiljade zamerki: kako je obučen, zašto nema na koporanu širite od svile, gde mu je železni tron i posuđe od zlata, zašto u repu konja nema niti od srme i pletenice od grive. Kako su godine prolazile toliko se osilila da je počela i da ga vređa, omalovažava i menja dvorska pravila koja je odredio On lično. Iako blage naravi kralj je, pod pritiskom grdobe, počeo pokazivati znake nervoze i sve češće je priređivao ispade koji nisu išli uz njegovu ličnost i karakter. Iako se nije moglo očekivati od kralja Tihomira, i njegovo strpljenje je imalo granice. Odavno bi naložio da tu beštiju od žene nakače konjima na repove i tako svojim mukama učini kraj da nije bilo lepe Jelide koju je još uvek beskrajno voleo. Tako se pekao tiho, razapet između ljubavi i mržnje. Jednog divnog jutra, dok je ležao na obali reke i zabacivao udicu, zadovoljan i izuzetno maštovit, došao je na sjajnu ideju koju je odlučio odmah da sprovede u delo. Spakovao je pribor i energično, ali dostojanstveno, otrčao na dvor. Naložio je svom sobaru da mu hitno dovede šefa kuhinje i pobrine se za tajnost sastanka. Nije mnogo odugovlačio, imao je samo jedno pitanje:
– Koje su tri najopasnije i najkaloričnije namernice na dvoru?! – kuvaru nije trebalo mnogo kako bi dao odgovor.
– Jaja, kajmak i mast od krmka ili u narodu poznatija kao pretop!
Kratko su šapatom većali, razlagali detalje i već sutradan kraljeva tašta je dobila, kao specijalitet i nagradu za rođendan, prvu pogaču u koju je ubijeno deset jaja, pola kila kajmaka i dve kutlače pretopa.
Iste te večeri posluga je našla gospođu mrtvu na šolji od toaleta. Smrt je zatekla sa osmehom na licu. Sahrana je došla i prošla, kralj Tihi se konačno odmorio, ali je jedno pitanje ostalo da lebdi u vazduhu. Zašto je umrla srećna i zadovoljna, žena koja je život provela sastavljenih obrva i mrkog pogleda? Istinu je znao samo kralj i šef kuhinje.
Nakon izvesnog vremena se pogača manjih dimenzija i sa manjom količinom navedenih sastojaka našla na dvorskoj trpezi. Bila je nezamenjiv deo nedeljnog menija. Legenda kaže da se dokona vlastela utrkivala i dobrovoljno odlazila u smrt naloživši da se pojača propisan sastav pogače kako bi poslednji put doživela maksimalini osećaj i neprevaziđenu slast u kontaktu sa ovim, iz nužde, otkrivenim specijalitetom. Jedinstveni proizvod dobio je i svoje ime, „Smrt u kupatilu“.
Ovaj specijalitet je opstao kroz vekove, a kraljevina se modernizovala kao i čitav svet. Proizvod je doživeo vrlo male izmene i danas se pravi, u izvornom obliku, jedino u Užicu i užičkim pekarama. Kao i domaćinstvima. Narod ga zove „Lepinja sa sve“.
Radojko Lako Veselinović
