Некад давно, у сретно доба, на територији данашњег Ужица, владао је један краљ у малом краљевству са малим бројем својих поданика. Kако то обично бива, иако мали сви су били срећни и задовољни. Народ је радио, убирао плодове свог рада, од своје зараде давао господару господарево али је остајало довољно и за њега. Краљ Тихомир није био типичан представник дворске господе, није волео лов, није окупљао властелу и правио скупе балове али је волео да пеца без помпе и добоша, у царству птица, цвећа и свете тишине. Искрао би се са двора, без коња, без слугу и дворске свите и на оближњој реци, у густишу и врбацима речног корита, проналазио свој мир.
Народ је волео свог краља, поштовао његове навике, и све би текло како ваља, у благостању, да Тихи није имао незадовољну и преку ташту, жену извесног цара далеке Соколије, који је након смрти оставио за собом само проблеме, а царство се распало и било раскомадано на мање бановине. Имали су прелепу кћер па иако сиромашну, царскога порекла. Краљ Тихи се заљубио у божанствену Јелиду и решио да је ожени иако је уз њу ишла и мајка која је одмах по венчању показала разлоге зашто се царство њеног мужа тако напречац урушило. Сметало јој је зашто је краљ Тихомир тако благ према својим поданицима, зашто не троши на јело и пиће, зашто не прави дворске свечаности и на крају зашто иде на пецање када сви остали краљеви одлазе у лов уз звуке бубњева и неизбежних фанфара. По читав дан је тртљала, нешто жвакала, а њеном ждрању није било краја. Онда би уз батак витлала по двору, мучила послугу, зановетала коњушарима, малтретирала куваре, чак је стизала и чобане да изгрди да би на крају налазила њега. Острвила би се на господара са посебним жаром и налазила на хиљаде замерки: како је обучен, зашто нема на копорану ширите од свиле, где му је железни трон и посуђе од злата, зашто у репу коња нема нити од срме и плетенице од гриве. Како су године пролазиле толико се осилила да је почела и да га вређа, омаловажава и мења дворска правила која је одредио Он лично. Иако благе нарави краљ је, под притиском грдобе, почео показивати знаке нервозе и све чешће је приређивао испаде који нису ишли уз његову личност и карактер. Иако се није могло очекивати од краља Тихомира, и његово стрпљење је имало границе. Одавно би наложио да ту бештију од жене накаче коњима на репове и тако својим мукама учини крај да није било лепе Јелиде коју је још увек бескрајно волео. Тако се пекао тихо, разапет између љубави и мржње. Једног дивног јутра, док је лежао на обали реке и забацивао удицу, задовољан и изузетно маштовит, дошао је на сјајну идеју коју је одлучио одмах да спроведе у дело. Спаковао је прибор и енергично, али достојанствено, отрчао на двор. Наложио је свом собару да му хитно доведе шефа кухиње и побрине се за тајност састанка. Није много одуговлачио, имао је само једно питање:
– Које су три најопасније и најкалоричније намернице на двору?! – кувару није требало много како би дао одговор.
– Јаја, кајмак и маст од крмка или у народу познатија као претоп!
Кратко су шапатом већали, разлагали детаље и већ сутрадан краљева ташта је добила, као специјалитет и награду за рођендан, прву погачу у коју је убијено десет јаја, пола кила кајмака и две кутлаче претопа.
Исте те вечери послуга је нашла госпођу мртву на шољи од тоалета. Смрт је затекла са осмехом на лицу. Сахрана је дошла и прошла, краљ Тихи се коначно одморио, али је једно питање остало да лебди у ваздуху. Зашто је умрла срећна и задовољна, жена која је живот провела састављених обрва и мрког погледа? Истину је знао само краљ и шеф кухиње.
Након извесног времена се погача мањих димензија и са мањом количином наведених састојака нашла на дворској трпези. Била је незамењив део недељног менија. Легенда каже да се докона властела утркивала и добровољно одлазила у смрт наложивши да се појача прописан састав погаче како би последњи пут доживела максималини осећај и непревазиђену сласт у контакту са овим, из нужде, откривеним специјалитетом. Јединствени производ добио је и своје име, „Смрт у купатилу“.
Овај специјалитет је опстао кроз векове, а краљевина се модернизовала као и читав свет. Производ је доживео врло мале измене и данас се прави, у изворном облику, једино у Ужицу и ужичким пекарама. Као и домаћинствима. Народ га зове „Лепиња са све“.
Радојко Лако Веселиновић
