– Hoće li firme postojati, i ako postoje, da li će imati poslovne prostorije, koliko će biti smanjen obim posla, a time i broj neophodnih radnika, kada će nam i za koliko smanjiti plate? –
Covid-19 u SAD – Dan pedeset deveti
Da nije pandemije, vikendi u maju bili bi posvećeni maturantima, svima koji završavaju osnovne i srednje škole, fakultete i postdiplomske studije, slavili bi i oni koji iz predškolskog prelaze u pravu školu. Kupovale bi se svečane haljine i odela, raslo bi uzbuđenje zbog poslednjeg zajedničkog pleasa, fotografije bi harale svim društvenim mrežama, dešavala bi se prva pijanstva i prve ljubavi, srce sveta bi ubrzano kucalo od uzbuđenja, rastajala bi se nova generacija – Class 2020.
Na žalost, godina 2020. je pandemijska, prestupna, globalno nesrećna, godina koju bismo da izbrišemo, zaboravimo; 2020. je neuračunljiva godina, koja nam je pomrsila sve račune, zaustavila nas i zapanjila, zapretila nam da od nje ništa ne očekujemo, zaustavljajući nas u koraku učinila da je omrznemo i pre nego što je prošla. Maturanti svih generacija joj to neće oprostiti.
Umesto na glamuroznim proslava i svečanostima, mature su se ove godine preselile on-line, na internet, zoom-okupljanja i TV prenose, maturanti su tužni, mnogi od njih ništa ne razumeju, mnogi ne znaju šta će bit isa sledećom školskom godinom, oni koji su dobili fakultetske diplome ne usuđuju se ni da maštaju o poslu. Tamna strana pandemije zasenila je i korak ka odrastanju, ulasku u novi život, obećani svet u kome bi mnogi da ispune očekivanja – svoja, svojih roditelja, profesora i mentora. Pandemija im je, na žalost, pred nosom zalupila vrata, iako su se svi nadali svetlosti i boljitku.
U TV prenosu “Graduate Together”, koji su u subotu, kakvog li čuda neviđenog, prenosile najznačajnije TV mreže zajedno – Fox News, ABC, CBS i NBC, maturantima se obratio i bivši predsednik Barak Obama, koji je, govoreći o pandemiji, rekao da je odgovor vlasti bio “haotična katastrofa, te da je virus pocepao zavesu ideje da oni koji su na vlasti znaju šta rade, dok se neki čak i ne pretvaraju da znaju šta im je posao… Nadam se da ćete se odlučiti za vrednosti koje traju – poštenje, težak rad, odgovornost, pravičnost, dobročinstvo, poštovanje. Nećete uvek biti u pravu, i vi ćete praviti greške, kao i svi drugi. Ali, ako slušate istinu u sebi, čak i kada je teško, ljudi će to umeti da osete. Približiće se vama, i zajedno ćete biti rešenje, umesto da postanete deo problema. Ustanite za prava drugih, ostavite iza sebe sve što nas razdvaja – seksizam, rasizam, predrasude, status, pohlepu i spremite svet za novi put i novu stazu. Vaša generacija će oblikovati novi svet” – rekao je, između ostalog, predsednik Obama.
Pandemija, izgleda, još uvek ne posustaje, ili baš ne posustaje nakon postepenog otvaranja oko 40 američkih država, u kojima su restrikcije oslabljene u određenim oblastima. Iz Teksasa javljaju da se značajno povećao broj zaraženih, kao i broj umrlih, nakon što su se ljudi vratili svojim poslovima. Analiza podataka korisnika mobilnih telefona ukazuje na činjenicu da je socijalno distanciranje sve ređe, da smanjenje restrikcija neminovno dovodi do više kontakata, što širenje zaraze opet može dovesti u ozbiljnu uzlaznu liniju i dovesti do novih žarista. Čini se da je pačvork pristup doneo samo dodatnu konfuziju, pa se sada iz Ilinoisa na šišanje ili večeru ide u Viskonsin ili Indijanu, iz Kalifornije u Oregon. U isto vreme, oni koji i dalje protestvuju protiv rigoroznih mera, kao što je slučaj u Ilinoisu i Mičigenu, pitaju se da li će, kada im odobre da se vrate na posao – njihov posao još uvek biti tamo. Hoće li firme postojati, i ako postoje, da li će imati poslovne prostorije, koliko će biti smanjen obim posla, a time i broj neophodnih radnika, kada će nam i za koliko smanjiti plate? I, naravno, koliko će tada biti novozaraženih, ozbiljno bolesnih i mrtvih.
Jednostavnog, potpuno efikasnog rešenja, očito nema. Osim nekih ideja da se oni sa hroničnim bolestima i ljudi iz drugih rizičnih grupa, pre svega stariji od 60 godina, na posao vraćaju kasnije, ostvaruju što manje kontakata, i dalje poštuju fizičku distancu, a da se veći deo populacije, kojoj virus ne preti dramatično, vrati u normalan život, redovnim poslovima i aktivnostima.
U Čikagu su juče demonstracije okupile veliki broj nezadovoljnih građana, naročito posle odluke gradonačelnice da restorani i barovi tek počnu sa otvaranjem 26. juna, a možda ni tada, ako to uslovi ne dopuste. Svakom ko je ikada bio vlasnik restorana, u njemu radio ili makar bio gost, jasno je da je 17 nedelja zatvorenih objekata skoro nemoguće preživeti. Tražili su da Ilinois postane ponovo mesto za život, uz transparente da sloboda jeste esencija života i društva.
Senatori Republikanci traže sankcije protiv Kine, uvereni da će im se u zahtevu pridružiti i međunarodna zajednica, jer neslaganje nije između Amerike i Kine, nego između Kine i sveta; u isto vreme predsednik Tramp najavljuje da će, uprkos odluci o zaustavljanju finansiranja, izvesna sredstva uplatiti Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, dok Kinezi uporno kukaju na ponašanje Amerike, i odbijanje da ozbiljnije finansiraju organizaciju UN. Levičari zameraju Vladi da pokušava da virus, koji ne poznaje granice, uglavi u nacionalizam, u potrazi za vakcinom i terapijama, omalovažavajući napore drugih zemalja i njihovih naučnika na pronalaženju rešenja u borbi sa pandemijom.
U vremenu nesigurnosti, nepoverenja, dezinformacija i kontrainformacija, prilično je teško zamisliti sutrašnji dan, a kamoli budućnost, koja i nama i maturantima svakako dolazi. Ipak, sigurna sam da za maturante problema neće biti. Pred njima je život. Ono što su naučili, i ono što znaju, niko im ne može oduzeti. Ostalo će biti stvar čvrstine njihove volje i jačine njihovog duha. Jer, što reče Čerčil, “uspeh je sposobnost da idete od jednog poraza do drugog, ne gubeći entuzijazam”. Ni danas, a ni sutra, kada će nam biti kako nam bude.
Mila Filipović, Čikago
