ОТВОРЕНА ИЗЛОЖБА ОБРАДА ЈОВАНОВИЋА
У препуној Градској галерији у уторак вече, 21. марта, отворена је изложба доајена српске ликовне сцене професора Обрада Јовановића, који је на овај начин обележио 40 година стваралаштва.
– Када сам магистрирао и поздравио се с мојим ментором, деканом београдског Факултета ликовних уметности Момом Антоновићем, он ми је рекао да у Ужицу не зна никога и да сам му ја задужен за ликовни живот и ликовну уметност у Ужицу. Њему и свима вама ја се овим тренутком одужујем и раздужујем. Друго питање је откуд сам ја жив, да ли болујем од рака? Болујем! А кад сам лежао у болници, први пут, други пут, све сам прошао: хемиотерапије, зрачења и све друго. Али ја уопште нисам мислио на ту муку и болест, већ на ово вече кад ћу да се вратим и да станем пред вас – казао је Обрад Јовановић окупљеној публици.
Његов говор је пропраћен дугим аплаузом. У разговору за Ужичку недељу Јовановић је рекао да је остало још 50 слика и 50 цртежа који на изложби нису приказани. Нагласио је да не излаже слике које је већ продао или поклонио, иако је имао понуду, јер, како каже, то би био један облик шпекулације.
Они који се разумеју у уметност за њега кажу да је најпоштованији народни уметник.
– Дешавало се да део изложбе буде забрањен, да се против мојих слика јавно прича и протестује, а ја највише волим када се смеју, јер је најтеже изазвати смех. Мени највише годи када обични људи, без икакве школе дођу и виде слике и да чујем њихово мишљење. Они нису оптерећени било чим. Интересује ме та непосредност, то што сам насликао да ли им се свиђа, да ли нешто ту налазе, да ли моја слика долази до њихове свести – рекао је наш уметник.
Његове слике говоре да постоји свет ван компјутера.
– Постоји свет ван компјутера и све ће ово да протутњи. Ми сада грицкамо вечност и у њу смо улетели несвесно. Јер, шта је вечност? То је неисцрпан извор могућности и то ће да протутњи. Многи ће људи бити само та прашина у вечности, али они ту неће остварити себе, неће остварити контакт, неће бити у тој релацији, оног исконског унутрашњег човека да размене са другим човеком, да осете да су то универзуми. Ја сликам пејсаж, али га сликам тако да у њему пронађем универзум космоса. На крају, неке ствари када сликам не доживљавам у свету виђеног, него у стомаку. Мени се многе моје слике не свиђају, али ја их правим, ја жваћем то, рвем се са њима до неке границе – рекао је Јовановић.
И поред болести још увек слика, и како каже, „када уђем у атеље ја сам здрав“.
Младим уметницима поручује да верују у себе.
– Када скочите у мутну воду, онај ко плива тај исплива, а онај ко не плива готов је. Ја уопште нисам знао шта је сликарство, нити сада знам шта је сликарство. Ја сам ускочио у то и не могу да будем да не сликам. Сликам па шта буде. Нисам оптерећен да то мора да буде то, шта буде биће. То је једно истраживање самог себе – рекао је ужички сликар.
На отварању изложбе о Обраду Јовановићу говорио је песник и ликовни критичар Драган Јовановић Данилов. Представио га је као дивног пријатеља и учитеља.
– Знате, кад немате живе учитеље, онда учите из књига. Ја сам имао велику срећу да имам дивне учитеље, тројицу: први је био Обрад Јовановић, други Драгош Калајић, а трећи Милован Данојлић – казао је Драган Јовановић Данилов.
Сликарски опус Обрада Јовановић је велики. Тешко да се може рећи у неколико реченица. Катарина Мићуновић Доганџић, кустос Народног музеја Ужице, успела је кроз мало дужи говор, али опет прекатак да би се описала уметност Обрада Јовановића, каже бар део тога.
– Професор овим сликама посматра живот брђана овог краја као непрекидни низ ритуала који се смењују и у којима људи свесно или несвесно учествују. Чини се нико није боље описао ове горштаке, њихове покрете, од рада издужене руке, њихове физиономије, но што је то Обрад – рекла је Мићуновић Доганџић.
Изложба је отворена до 11. априла.
Обрад Јовановић је рођен 1949. године у Мионици код Косјерића. Основну школу је завршио у Ражани, Учитељску у Ужицу, дипломирао на Вишој ликовној школи у Приштини, дипломирао на Академији уметности, магистрирао на Факултету ликовних уметности у Београду, област сликарство. Ово му је 76. изложба, а имао је преко сто групних и учествовао у више од сто ликовних кампова и колонија у земљи и иностранству. Носилац је многобројних признања, а између осталог учествовао је у више хуманитарних акција за помоћ деци и хендикепираним особама, учествовао је у тиму за формирање Учитељског факултета у Ужицу, један је од организатора оснивања Уметничке школе у Ужицу 2003. године и први директор те школе, а био је у одбору за оснивање Демократске странке у Ужицу 1990. године.
З. Г.
