Неиспуњена очекивања 5. октобра

- Протесте започели рудари и машиновође - Прва блокада у Лучанима - Сјајнa атмосфера у народу - Ужичани међу последњима отишли из Београда - Спектакуларан дочек демонстраната у Ужицу -

Протестне шетње у Ужицу, насловна страна тадашње Ужичке недеље, аутор фотографије чувени фоторепортер Милош Цветковић - Цвекла
Протестне шетње у Ужицу, насловна страна тадашње Ужичке недеље, аутор фотографије чувени фоторепортер Милош Цветковић – Цвекла

Поводом 15 година од демонстрација одржаних 5. октобра 2000, за Ужичку недељу говори Мирослав Мартић, један од тада челних људи ДОС-а у Ужицу и организатор одласка у Београд

MIROSLAV MARTIĆ3За 24. септембар 2000-те године расписани су избори за посланике у Савезној скупштини, Већу грађана и Већу република, локалне парламенте и шефа државе. Пошто нису признати резултати избора, по којима су странке ДОС-а победиле до тада владајућу коалицију на свим нивоима, организовани су протести у целој Србији. Оформљени су кризни штабови у свим градовима и општинама у целој Србији, чији су чланови били председници локалних одбора странака коалиције Демократска опозиција Србије (ДОС), који су постојали у одређеним градовима и општинама, као и Централни изборни штаб у Београду, који су чинили председници свих 18 странака ДОС-а. Поводом 15 година од тада, за „Ужичку недељу“ говори Мирослав Мартић који је, као тада новоизабрани председник општине, 5. октобра предводио Ужичане у Београд.
За почетак, кажите нешто о томе како је врх Демократске странке и ДОС-а у Ужицу реаговао када су расписани избори за Веће грађана, Веће република, шефа државе и локалне парламенте?
– Наравно, као и увек, опозиција је била заинтересована за изборе, с једне стране. С друге стране, неке наше процене су биле да се клима странака које су тада биле у опозицији мења на боље, и просто смо очекивали да ће подршка грађана бити већа него у неким претходним.
Да ли је било тешко спремити се за изборе и изабрати кандидате за локални парламент?
– Не. Ми смо већ, углавном, имали припремљене листе и људе који ће бити кандидати за одборнике и била је ствар технике како направити листу и организовати изборе.
Избори су одржани 24. септембра 2000. године. Сви чланови сталног састава из опозиционих странака су избачени, тако да су остале само по две особе које су биле у проширеном саставу, против њих 20-ак.
Да ли је било каквих проблема за време избора? На пример избацивања чланова бирачког одбора опозиције, физичких претњи и слично.
– Не. Колико се ја сећам, избори су протекли у једној нормалној и коректној атмосфери и нисмо имали значајнијих приговора од наших чланова бирачких одбора.
Тадашња власт није признала резултате избора. Реците ми нешто о томе.
– Ми смо имали информације да смо добили изборе, зато што је ДОС у Београду паралелно добијао информације као и Републичка изборна комисија (РИК) и просто је било неприхватљиво да се прогласи да су они поново добијени од стране владајућих политичких странака. Такође, наша процена је била да постоји велико незадовољство у народу, тим ставом и том информацијом да избори нису добијени.
Затваране су радње, фирме, продавнице, локали… На многима је био налепљен натпис „ШТРАЈК“. Како коментаришете тадашњу атмосферу у народу?
– То је било невероватно. Пробудио се велики инат међу, пре свега, нашим суграђанима. И они који су били симпатизети опозиционих странака и чланови ДОС-а, али и оних који никада нису били наши гласачи. Били су незадовољни тиме што није проглашена изборна победа. Људи су затварали своје радње и локале и на вратима лепили налепнице да су у штрајку. То су радили самоиницијативно, што је било за нас изненађујуће, али и показатељ велике подршке нашој борби да се резултати избора признају.
Колики допринос је уклањању са власти председника Слободана Милошевића дао „Отпор“?
– Велики допринос у сваком погледу.
Да ли можете да кажете зашто су се Слободан Милошевић и представници његовог режима, плашили више НП „Отпор“, него свих странака чланица ДОС-а заједно? НП „Отпор“ им није био ривал на изборима за разлику од ДОС-а. Знам да су, због страха, плакати лепљени и ноћу. Ишло се у групама и док су лепили плакате, гасили су светла на аутомобилима да их не би приметила полиција.
– Да. НП „Отпор“ је био специфичан покрет, који је углавном био састављен од младих људи. А сви знамо да су по природи млади људи револуционарни и да се не плаше ничега и никога. Просто, режим није могао да им пришије етикету да су то људи који се боре за власт. Показали су понашањем и деловањем да се само боре за промене и нормалну, демократску и уређену Србију.
Највећи ударац власт задали су рудари из Лазаревца у копу „Колубара“ и железница када су заустављени возови. По неким мојим информацијама, први воз заустављен је у железничкој станици у Ужицу.
– Јесте. То је у то време једини воз који је заустављен и једини део железнице који није функционисао. Чак су до мене дошле информације да су претили људима, који су зауставили железнички саобраћај, да ће добити отказ. То се и десило са нашим активистом и чланом ДС Видосавом Радојевићем. Ипак, након промене власти, судског поступка, он је враћен на посао. Врло брзо се прочуло шта је урадио и касније су то учиниле и његове колеге широм Србије.
Да ли су представници ДОС-а и ДС-а добијали претње од чланова Социјалистичке партије Србије (СПС), Југословенске удружене левице (ЈУЛ) и полиције?
– Морам да признам да нисмо имали такве информације и поред тога што је политички набој био присутан на сваком кораку. Нисмо имали већих проблема са члановима СПС-а и ЈУЛ-а. Са полицијом је био коректан однос и желим да истакнем да, за разлику од неких градова у Србији, где је било ограничено где се може шетати и протестовати, у Ужицу ми таква ограничења нисмо имали. Полиција је радила свој део посла, а ми свој. Шетали смо, протестовали, организовали митинге и неких већих и значајнијих проблема било.

MIROSLAV MARTIĆ

Сазнавши резултате избора, Војислав Коштуница је био изричит да неће ићи у други круг. Након договора челника ДОС-а, на челу са Зораном Ђинђићем, договорено је да се направи велики народни митинг у Београду исапред некадашње Савезне Скупштине (СС). Тада је одржан највећи митинг у Београду. По неким проценама, како чијим, у Београду је тада било између 300.000 и 1.500.000 људи. Како су текле припреме за митинг?
– Припреме су за мене почеле неколико дана пред одлазак у Београд. Формирали смо штаб оног момента када су почели протести у Ужицу, који су се дефинисали и испољавали окупљањем испред зграде Скупштине општине, протестима, шетњама, блокадама саобраћаја на ужичкој петљи. Жељом и настојањем да у целој Србији, путем протестних окупљања и шетњи, покажемо да не признајемо Милошевићеве резултате избора.
Иако су сви желели да иду у Београду, неко је морао да остане и води бригу да се не деси нешто у остатку Србије, док су демонстранти у Београду. У Ужицу је организацијом руководила Нада Новаковић. Да ли је ли било неких проблема у Србији и конкретно у Ужицу?
– Ми смо на састанку КШ донели одлуку да ја идем у Београд и водим демонстранте који буду кренули у из Ужица, а да у Ужицу Нада Новаковић води те протесте и да у том, организационом делу, учествују Ђорђе Јовичић и Јован Миросављевић. Наиме, некакав нашо концепт је био да протести који буду организовани 5. октобра у Ужицу, буду таквог карактера да не дође до неких сукоба. Пре свега са полицијом. Да се не иде на полицијску станицу, не сукобљава са политичким неистомишљеницима, наравно, уколико они први не почну, јер смо очекивали и знали да се проблем који је настао, може решити само у Београду, а не локалним протестима. Локални протести су били само допринос укупним политичким збивањима и протестима који су се дешавали широм Србије.
Да ли је било неких проблема док су демонстранти били у Београду?
– Информације које сам добио од Наде Новаковић и људи који су остали у Ужицу су да је тада био већи политички набој него у данима пре 5. октобра, али да до неких већих и значајнијих проблема није дошло.
Прва блокада у Србији била је код Лучана, у тунелу који је био пун песка, уз присуство око 50 припадника полиције. Кажите ми нешто о томе. Да ли су демонстранти били уплашени када су видели блокаду и полицију?
– Ма не. Када смо дошли испред тунела, видели смо да је полиција под пуном опремом постављена испред тунела. На челу колоне сам био ја са Радом Ратковићем, иза мене Горан Свилановић, председник Грађанског савеза Србије, једне од странака чланица ДОС-а. Иза Горана Свилановића били су аутобуси. Други део колоне су чинила путничка возила, којих је било стотинак. На зачељу колоне био је Жељко Морачанин, да контролише шта се дешава тамо. Имали смо редовну комуникацију са људима на зачељу колоне. Договор је био да у сваком аутобусу буде по одборник. Када смо дошли пред тунел изашли смо и имали краћи разговор са полицијом. Рекли смо им да „хоћемо да прођемо“, а они нама „па нећемо ваљда сада овде да се бијемо“. Ја сам рекао „нећемо, ми само желимо да прођемо“. Када су они видели колика је колона и колико народа иде за Београд вероватно су помислили да немају разлог и да снагу да нас зауставе. Онда су нам казали „ако можете, ви прођите“. Ја и Раде Ратковић смо ушли у тунел када су нам рекли да постоји препрека и да не можемо да прођемо. Учинило нам се да нема препрека, али тек када смо дошли пред крај тунела видели смо огромну гомилу ризле, земље и песка. Вратили смо се и наредили људима који су били задужени за вучно возило и багер, да спусте багер са вучног возила и прочисте део пута који је затрпан ризлом и земљом. То је завршено за пет до 10 минута, а полицајци су то са стране посматрали. Када смо рашчистили препреку и кренули даље ка Београду, оставили смо им неколико тепсија бурека.

Novinar 1

Како су текле припреме на дан и уочи самог 5. октобра и каква је била атмосфера?
– Кризни штаб је донео одлуку да се ангажује што више аутобуса, односно онолико колико је тадашњи ужички аутопревозник „Ракета“ могао да нам стави на располагање. С обзиром да смо имали информације да ће бити и физичких блокада на путу, донели смо одлуку да потерамо вучно возило на коме ће бити багер и дизалица. Пошто су наши суграђани имали исту информацију као и ми, и да је објављено у медијима да ће 5. октобра у Београду бити организован велики протест, људи су почели да долазе у странку и да доносе храну, други гориво у канистерима, а неки и новчане прилоге да се купи нафта и бензин и шта већ треба, за одлазак у Београд. Тих неколико дана уочи протеста се прикупљање средстава и горива за одлазак у Београд се одвијало у просторијама ДС-а. Ту су значајан удео одиграли и људи који су водили и друге опозиционе странке чланица ДОС-а, а и грађани ни са једном од странака нису имали никакве везе. Та помоћ доношена је и у друге странке чланица ДОС-а. Оно што желим да нагласим је невероватан одзив грађана, када је у питању прикупљање материјалне помоћи, храгне и горива за одлазак у Београд. Једна невероватна енергија и нада која је била пробуђена међу грађанима, да је ово један од кључних момената у новијој историји Србије.
То је врло брзо одјекнуло у целој Србији и у свету. Сви су сазнали за пробијање блокаде у Лучанима. Да ли сте Ви тада знали да се пронела та вест и како сте то тада доживели?
– И поред тога што смо имали информације да ће бити физичких блокада, ми се нисмо надали да ће бити та блокада. Када сам се месец дана након 5. октобра видео са покојним Зораном Ђинђићем и када смо разговарали о дешавањеима везаним за 5. октобар, испричао сам му како смо ми организовали тај одлазак у Београд и како је све то протекло. Тада ми је Зоран Ђинђић рекао „запиши све ово што се десило. Ја желим да напишем књигу о 5. октобру и све што се дешавало везано за ове демонстрације“.
На путу ка Београду следећа препрека била су два плава камиона која су касније демонстранти гурнули низ низбрдицу. Да ли је те камионе требало тако гурнути и да ли је било људи који су хтели да нападну демонстранте?
– Није било другог решења. Ми смо имали договор са људима из Чачка и њиховим шефом Велимиром Илићем, да они сачекају демонстранте из Ужица у Чачку. Ја сам цео дан имао контакт са председником Извршног одбора ДС-а у Чачку, Миланом Кандићем, све време пута од Ужица до Чачка. Међутим, када смо дошли у Чачак они су већ кренули и ми смо се прикључили тој колони која је ишла ка Београду. Ми смо наш багер оставили у Чачку, јер је Велимир Илић већ имао багер и кренуо са њим за Београд, тако да сам сматрао да нам није потребан. На улазу у Београд наишли смо на нову препреку од камиона, која се налазила у Липовачким шумама. Није било другог решења, него да се и та возила уклоне са пута силом.
Поред Вас вођа демонстраната који су кренули из Ужица био је и председник тадашњег Грађанског савеза Србије Горан Свилановић. Како сте сарађивали са њим?
– Он је дошао у Ужице 4. октобра и говорио је тада на протестном скупу у Ужицу испред зграде СО и рекао да ће он сутрадан да крене са Ужичанима у Београд. Његова помоћ и учешће у томе била је симболична. Он је више ишао да, као неки челник ДОС-а, подржи тај одлазак у Београд. Успут је предлагао да свратимо у копове рудника „Колубара“, да подржимо протест рудара, али сам сматрао да је то губљење времена и да треба што пре да стигнемо у Београд. Онда смо се договорили да не свраћамо у „Колубару“ и да наставимо за Београд. Претпостављам да је било организовано да сви челници ДОС-а оду у неки град по целој Србији и да је он био један од челника ДОС-а који одређен да дође у Ужице, да говори и да са локалним функционерима организује одлазак у Београд.
Како сте се осећали током пута у Београд, знајући да сте одговорни за неколико хиљада људи?
– Наравно да је била велика одговорност, али страха није било. Упечатљиво је било да је током целог пута на свим раскрсницама и у свим насељеним местима био присутан велики број људи, који су нас одушевљено поздрављали. Био сам изненађен и обрадован том подршком, која није била директна, али је била непосредна од тих људи који су нас испраћали за Београд.

Beograd

Шта се дешавало када сте дошли у Београд? Где сте Ви били? Да ли сте ушли у зграду некадашње скупштине, Радио телевизије Србије или неку другу?
– Колона возила и аутобуса из Ужица била је заустављена, колико се сећам, на Аутокоманди, у близини испод стадиона „Црвене звезде“ и од Аутокоманде смо кренули пешке према СС. Тада ми је најчуднији осећај био да су Београђани у нас гледали као да се тога дана ништа не дешава. Седели су у кафићима. Чини ми се да се живот у Београду одржавао нормално, за разлику од Ужица, где је неколико дана унапред живот потпуно стао. То ми је веома засметало. И било ми је чудно. Када смо дошли пред Савезну скупштину видели смо да су Чачани заузели централни део испред самог улаза, а ми смо се лоцирали десно од њих. Ми смо тада са собом повели и трубаче из Дрежника. Имао сам податак да је већ покушан један улазак у скупштину и да није успео. Сваким минутом маса људи која је долазила пред зграду је расла и у једном моменту, када сам погледао, пред Парламентом била је непрегледна маса људи и у Пионирском парку и око скупштине, као и у бочним и споредним улицама. У једном моменту сам само чуо хук који се пронео, и тада сам размишљао само о две ствари – једна је да се не смемо вратити из Београда док се не признају избори и док не падне режим Слободана Милошевића, а друга, ако крене маса, она ће погазити и трубаче и трубе. Опет сам подигао поглед и видео да је маса кренула у Парламент. Онда смо и ми који смо били десно од степеништа кренули у Парламент и толики је био притисак, да сам имао утисак као да сам ношен од те масе. Део Ужичана и ја смо дошли до самог улаза, а видео сам и велики број Ужичана који су ушли у СС, а знам да су касније ушли и у зграду РТС. Неколико минута касније видео сам да је скупштина почела да гори. У том моменту, био сам и тужан и радостан. Радостан што је, са обарањем скупштине, пао и режим Слободана Милошевића и да неће бити другог решења него да се ти избори признају, а тужан што је једна таква институција, такав грађевински објекат запаљен. Али, размишљао сам да је и то боље, него да су пале људске жртве. И даље тако мислим. Људски животи су најбитнији.
Да ли се размишљало да, кад се уморите, током ноћи не дође полиција и похапси демонстранте?
– Када се оствојила скупштина, народ је био раздраган. Прометио сам групу полицајаца у возилима за интервенције који су пролазили. Демонстранти су их весело поздрављали, као и полиција њих и процена је била да, ако нису интервенисали тада, када је освојена скупштина, неће више интервенисати. Тог дана сам се чуо са Зораном Ђинђићем и у разговору са њим након освајања Парламента. Зоран је инсистирао да се остане целу ноћ у Београду, јер је процена, и њега и његовог штаба, да је ситуација још ровита и да режим Слободана Милошевића не посегне за неком врстом интервенције и сузбијања демонстрација. Непосредно пре него што је освојена скуппштина, пред њом сам се срео са Радом Ратковићем и Тонијем Станковићем и онда смо пошли према згради РТС-а. Тада се десио један од најневероватнијих догађаја. Видели смо једног горштака, старијег човека у народној ношњи, како седи испред главне поште са шареном торбицом окаченом о раме. Он је плакао. Ми смо помислили да му се није шта догодило или да не плаче због сузавца који је био бачен непосредно пре тога, од кога смо сви плакали. Пришли смо да га питамо да ли је добро, зашто плаче, а он нам је рекао: „Не, децо, плачем од среће.“ Онда смо наставили према згради РТС-а. Ту смо видели још неке наше чланове ДС-а из Ужица и да је зграда РТС-а освојена. Практично су је демонстранти освојили. Са неким нашим члановима вратили смо се пред зграду скупштине и ту провели извесно време. После тога смо се прошетали Улицом Краља Милана (Бивша Улица Јосипа Броза Тита). Та улица је била пуна људи који су били срећни и радосни што је режим Слободана Милошевића пао. Просто, видело сам да је народ раздраган и презадовољан што је режим Слободана Милошевића срушен.
Да ли је било проблема са члановима странака ДОС-а из Ужица који су били под Вашом командом?
– Није било неких великих проблема мада је тешко било исконтролисати све те људе.

5. OKTOBAR

Многима из осталих градова је било криво када су дошли у Београд и видели како у главном граду раде кафане и све остало, као да се ништа не дешава. Шта Ви мислите о томе?
– И мени је то засметало. То сам Вам већ рекао. И оно што је важно, моја је некаква процена да је већи допринос 5. октобру био од људи који су дошли у Београд, него оних су из Беогарада. Мада, не могу да занемарим ни њихов учинак. Сигурно је неколико стотина хиљада људи било пред Савезном скупштином и самим тим, део тих људи били су и Београђани. Али, 5. октобру највише су допринели људи који су у Београд дошли са стране – Чачани, Ужичани, Шапчани, Ариљаци, Нишлије… Касније, када су, на неки начин, одавана признања која су донела промене у Србији, имао сам утисак да је у свему томе тежиште било на заслугама Београђана, а не људи из остатка Србије. Да је, управо, било обрнуто.
Иако се простест завршио за дан многи су очекивали да ће трајати много дуже. Каква су била Ваша предвиђања?
– Као што сам рекао, када сам се чуо са Зораном, он је рекао да је ситуација још нестабилна, да може да дође до неких интервенција и да треба да останемо најмање још ту ноћ у Београду. Највећи део Ужичана отишао је до аутобуса у близини стадиона „Црвене звезде“ (данас „Рајко Митић“) и преспавао у возилима и колима којима су дошли, многи су ноћ провели на травњаку. Ја сам спавао у мојим колима. Био сам све време са демонстрантима. Изјутра, када смо дошли пред скупштину, опет сам се чуо са Зораном и он ми је рекао да је ситуација још ровита. Питао сам га, с обзиром да су се Чачани још око осам сати ујутро организовали и кренули назад, шта ми да радимо. Рекао сам му да су наши аутобуси и аути лоцирани поред стадиона „Црвене звезде“. Он је молио да ми наше аутобусе дотерамо пред скупштину и останемо до даљњег, односно док се не чујемо поново, јер је процена била да је ситуација још ровита и да може да дође до некакве интервенције и сутрадан. Тек око 11 сати, када сам се по трећи пут чуо са Зораном, он ми је рекао да мисли да је „сада све под контролом и да ми можемо да идемо назад у Ужице“. Тако да смо ми дуже били од Чачана пред Парламентом, и за разлику од других, који су се вратили претходни дан, ми смо били једни од оних који су последњи напустили Београд.
Срећна околност је, да за разлику од 9. марта 1991. године, није било мртвих. Како коментаришете то да, и поред толико људи, нико није изгубио живот? Наравно, било је повређених.
– Наравно да је то велика срећа. Основни разлог зашто није било мртвих у тим протестима, била је процена челника МУП-а и главних у тим специјалним полицијским јединицама. Они су проценили да би интервенција, због великог броја људи на тим протестима, изазвала крвопролиће. Мислим да 5. октобра није било жртава зато што полиција није хтела и није била спремна да се сукобљава са народом, јер су осећали да је он у праву. Други разлог је што врх Министарства унутрашњих послова Владе Републике Србије није био спреман да такву наредбу изда, јер су знали да ће то довести до крвопролића и хаоса на београдским улицама. То су два основна разлога због чега није било жртава на демонстрацијама. Да ли је било наредби да се народ нападне, па полиција није хтела, то стварно не знам, јер је било свакаквих информација везаних за то. Ја то стварно не знам.
По многима, шести октобар није испунио очекивања. Шта Ви мислите о томе?
– На жалост, и ја мислим да су та очекивања, на неки начин, изневерена. Пре свега мислим да су очекивања која су била везана за промене у Србији, на неки начин, заустављена или успорена убиством премијера Зорана Ђинђића. А нада у народу је била велика. И мислим да је, добрим делом, срушена убиством Зорана Ђинђића. На неки начин и ја сам разочаран свим оним што се дешавало после 5. октобра 2000. године. И моја очекивања су, као и грађана Србије, била много већа. Зашто промене нису биле веће и зашто оне нису биле коренитије, сада се може, на неки начин, аланализирати, али један од главних разлога што није дошло до крупних промена или што те промене нису ишле темпом којим су грађани очекивали, је убиство Зорана Ђинђића. То је, у сваком случају, успорило брзину промена у Србији и, у крајњој линији, довело до тога да нека очекивања везана за 5. октобар, буду изневерена.

MIROSLAV MARTIĆ4

Како сте се осећали на повратку у Ужице, када сте видели онај величанствени дочек који је приређен?
– Осећао сам се јако поносно што сам био део људи који су учествовали у таквом историјском тренутку, који је био величанствен за Србију и мислим да је то један од најлепших осећаја које сам имао у свом животу. Од момента када смо ушли у град, од самога Музеја, током целог пута од Музеја ка Тргу, био је присутан огроман број људи, који нас је одушевљено дочекао. Мислим да је скоро цео град изашао да нас дочека.
Ја сам видео како су махали и људи, чланови ЈУЛ-а и СПС-а. Да ли сте ви видели такве људе на тротоарима који су једва чекали да промене странку?
– Не. Ја сам само видео огроман број људи који је био срећан и одушевљено поздрављао људе који су дошли у колони из Београда. Видео сам раздрагане и срећне људе и ја сам, баш као и они, био јако срећан. Када смо кренули од Музеја ка тргу, на два аутобуса су се попели трубачи и док су полагано ишли ка центру града, весело су свирали, уз овације људи. Овде морам да додам да трубачи у Београду нису били повређени, али су некима од њих трубе биле изгажене, па смо касније одвоји новац за нове трубе.
Владајућа гарнитура је, ипак, признала резултате избора и Војислав Коштуница и Зоран Ђинђић су преузели власт у држави. Шта мислите о њиховом раду и сарадњи?
– То су политичари различитог кова. То је сукоб две различите политике и два различита концепта којим би Србија требала да иде. Са једне стране је Зоран Ђинђић, са демократском и проевропском опцијом, а са друге Војислав Коштуница, са конзервативним виђењем политике и путем којим Србија треба да иде, а који је био доста национално обојен. Те разлике су се појавиле одмах после избора и оне су кулминирале тоталним разлазом у наредним годинама.
Да ли је ДОС требало да има баш 18 странака?
– Таква је политичка сцена била и просто је била процена да у ДОС треба укључити све странке које су против режима Слободана Милошевића, а које су за демократске промене.
Како данас, након 15 година, гледате на 5. октобар 2000. године?
– Као на неки мој недосањани политички сан.
Да ли би сте опет предводили Ужичане у Београд?
– И сличној ситуацији и приликама бих.
Некадашњи председник Демохришћанске странке Србије, покојни Владан Батић, предлагао је лустрацију (провера и уклањање из јавног политичког живота оних особа које су биле активне у служби тоталитарног режима). Шта Ви мислите о томе?
– Мислим да је то, у принципу, прилично тешко извести. Размишљало се о томе, било је различитих мишљења и у оквиру странака ДОС-а. Због тога та иницијатива и није ушла у процедуру доношења закона везану за лустрацију.

Милан Ђокић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.