MILAN ČOLIĆ, ATELJE „BOS“
Atelje „Bos“ na Carini, mala porodična firma, postoji već 26 godina. Od jednog kioska, koji je bio među prvima u gradu, danas se „Bos“ bavi obradom metala i to izradom garnišni od prohroma, mesinga, prohrom-drvo, držača drapera, prohromskih držača lampe, držača zastava, sve galanterije za kupatila, izradom čelične i prohromske ograde, kapija i vrata, i radi strugarsku obradu i zavarivanje. Osnivač i vlasnik ovog ateljea Milan Čolić kaže da je zadovoljan postignutim.
Milan Čolić je rođen u Užicu, gde je završio osnovnu školu i tehničku školu, a potom i fakultet, te sada nosi zvanje inženjer hidraulike i pneumatike. Dok je bio direktor „Inkubatora“, samo, kako kaže, da bi pokazao mladima da se može raditi, učiti i usavršavati u isto vreme, završio je i Višu poslovnu školu u Užicu.
– Učim i danas. Sada učim nove programe, jer čovek, ako hoće da napreduje, mora da se obrazuje i prati trendove. U privatnom poslu je rad i usavrašavanje paralelno jedno sa drugim – kaže Milan.
Svoju porodičnu firmu osnovao je 1. aprila 1991. godine.
– Radio sam kao šef proizvodnje u „Jedinstvu“ i bila je mala plata u odnosu na raniji period. Kada sam oformio porodicu i deca počela da traže malo više, i kada je počela propast Jugoslavije devedesetih godina, ja sam otvorio kiosk. To je možda bio treći kiosk u Užicu. To je, u stvari, bila trafika za cigarete, a zvala se „Zabavnik“. Posle su mi neki drugovi prebacivali da radim te poslove, a tako se zovem. Nakon toga, moja supruga Bosa počela je da šije zavese, pa je tražila da se naprave garnišne. Rekao sam da to mogu i napravio sam tri puta jeftinije od „Ikee“ i mnogo kvalitetnije. Prvo sam ih napravio nekim mojim prijateljima, a onda je krenula serijska proizvodnja. Odmah je i promenjeno ime firme u „Bos“, po mojoj supruzi Bosi – seća se Milan vremena kada je počinjao sa stavaranjem svoje firme.
Iz godine u godinu, polako, ali sigurno, posao se razvijao, a preduzeće napredovalo.
– Sada u 30 gradova u prodavnicama zavesa imam svoje izložbene panoe ateljea „Bos“. Na žalost, u Užicu nemam nijedan. ali će biti ovih dana. Pored garnišni, radim rozetne za vodovod, sanitarnu galanteriju za kupatila i prohromske ograde, jarbole za zastave i strugarsku obradu. Trenutno imam šest strugova. To je celokupna mašinska proizvodnja, koja odgovora mom obrazovanju. Iskreno da kažem, radim ono što volim i za šta sam učio. Nije mi teško da radim po ceo dan – kaže Čolić.
Kod njega sve ide jednostavno. Kupac u prodavnici odabere i naruči garnišnu, narudžba se prosledi i iz ateljea „Bos“ porudžbina stiže brzom poštom.
– Ne radim sa velikim sistemima, jer su oni monopolisti i moraš mesecima da ih čekaš da plate. Pored toga, radim i izvoz za jednu stranu firmu, koja ima predstavništvo u Srbiji. Ta firma moje garnišne distribuira u šest evropskih zemalja – kaže Milan i dodaje da garnišne i ograde radi za šest beogradskih firmi koje se bave daljom prodajom.
Njegov stav je, i toga se pridržava, da za sve kupce ima istu cenu, nema povlašćenih.
– To sam naučio u ranijoj trgovini. Treba biti korektan prema svima i ne treba imati povlašćene kupce. Moje je da se borim kvalitetom i da postignem rok. To je moj najvažniji zadatak. Uglavnom, svi u lancu smo zadovoljni i najvažnije je da kupac bude zadovoljan kvalitetom. To je ono što nas održava – dodao je vlasnik ateljea „Bos“.
Za dizajn je zadužena njegova supruga Bosa.
– Ona mi je i podrška i dizajner, i kritičar i sve drugo. Nas dvoje se dopunjavamo. Ona sa svoje ženske strane kaže šta ne dostaje, šta je višak, pomaže mi kako da poboljšam dizajn.
U ateljeu „Bos“ rade standardne ograde, ali, ako kupac ima neke posebne zahteve, onda angažuju arhitektu. Uglavnom ograde rade sa građevinskom firmom.
– Radim za firmu koja je do sada napravila deset zgrada. Dovoljno je samo da me zovnu, pošalju crtež i kažu – radi. Stekao sam poverenje, kako u kvalitet, tako i u cenu. To su ljudi koji kvalitetno rade, jer stavljaju prohromsku ogradu unutar. I smeo bih ih preporučiti da se od njih kupuju stanovi. Kada su neki posebni zahtevi, dobijam crteže i uglavnom radimo po njima. Jedna drugarica mi puno pomaže oko crtanja, kao i drugara, koji mi pomaže da odradim stvari koje ne znam. Važno je da se dobije lep i dobar krajnji proizvod.
Tokom svih godina postojanja, jedno se sigurno zna: svakog 1. aprila Milan pozove svoje saradnike na radni doručak, ispričaju se, a onda ponovo na posao.
– To je više zbog druženja sa ljudima i uvek treba deliti pozitivnu energiju. Trenutno imam dva zaposlena radnika i jednog mladića na obuci za prekvalifikaciju. Takođe, imam kolege koji imaju svoje firme, a koje angažujem kada se poveća obim posla. Najbitnije je da stignem da ispoštujem sve rokove. Zato se ponekad radi i treća smena – kaže Čolić.
Dugogodišnji privrednik Užica smatra da se malo ulaže u industriju grada.
– U redu je što se forsira turizam i domaća radinost, ali Užice je bio industrijski centar i ima dosta dobrih majstora, dosta mašina koje trunu po nekim garažama. Dok sam bio direktor „Inkubatora“, imao sam viziju da „Inkubator“ bude kišobran za sve privatnike u gradu, da imamo bazu podataka svih mašina koje postoje u Užicu i da pokušamo da uposlimo te mašine. Užičani imaju dobre majstore, koji imaju veliko znanje. Evidencijom mašina, naročito onih koje stoje, ne rade, mogla bi se pružiti šansa da ponovo rade sa svojim majstorima. „Inkubator“ je trebalo da bude servis tih privatnika. Nisam uspeo, jer su došli neki drugi i imali neke druge ideje – rekao je Čolić i dodao da je posle sajma zapošljavanja 1987. godine, nakon 15 godina, on organizovao prvi sajam u tadašnjem Domu JNA (današnji GKC) 2002. godine. Na tom sajmu bilo je čak preko 70 izlagača. Da bi se poboljšalo stanje u užičkoj privredi, prvo u gradskoj vlasti, pa i republici, u vlasti treba da budu ljudi iz privrede, da imamo ministra privrede iz privrede. Posebno naglašava da ne vidi razlog zašto su domaći privrednici izopšteni iz subvencija koje se daju stranim investitorima.
– U mnogim stvarima politika ne sme da bude prepreka, nažalost naše društvo je u tome ogrezlo. Ja sa svim prohromdžijama izuzetno dobro sarađujem, pozajmljujemo jedni drugima i alat i materijal, zato što želimo da idemo napred. Nije bitno da li je neko u nekoj stranci. Smatram da Užice može da ponovo bude dobar metalski centar – zaključio je Čolić.
Na kraju je dodao da njemu ne treba mnogo, samo za normalan život.
– Moji sinovi su završili fakultete, ćerka je druga godina Ekonomskog fakulteta. Sada su sinovi samostalni i što je najbitnije, sami su našli posao, bez ikakavih urgencija, i ne rade u državnim firmama.
Zvezdana Gligorijević
