– Gledajući politički ove dve poslednje decenije, pokazalo se da Užice ima nešto u glavama svojih ljudi. Ono je pokazalo jednu političku svest ravnu Beogradu i Novom Sadu – Užice je bilo sredstvo plaćanja uspeha pojedinaca. U zemlji u kojoj nema slobode i demokratije, naši predstavnici su ćutali i prelazili, kad su gubili, u Beograd, na bolje, ali su tad nešto davali. Užice je bilo na gubitku, ali oni na dobitku –
Intervju sa profesorom književnosti, aforističarem Radom Jovanovićem, obavljen je povodom drugog izdanja njegove knjige, jer je drugo izdanje bilo koje knjige u Srbiji vrlo, vrlo, retko, osim ako nisu u pitanju herc romani. Namera nam je da sugrađanima podrobnije predstavimo čuvenog užičkog profesora i aforističara, ali, kako bi i mlađi čitaoci upoznali velike ljude i Užičane, koji su svojim radom ostavili duboki trag.
UN: Starija generacija Užičana pamti te kao strogog profesora književnosti i dugogodišnjeg uspešnog direktora Dečijeg odmarališta „Zlatibor“. S obzirom da je to teško spojivo sa aforizmima, kako je nastalo interesovanje za ovu kratku formu i kada si prvi put počeo da ih pišeš?
– Ja sam pokušavao još od svoje rane mladosti, kao srednjoškolac, da se orijentišem na taj vic razgovor. Pokušavao sam da imam brzu reakciju i da imam kratku reakciju, znači nešto što prekida razgovor, jer dominira.
UN: Da li si bio takav u kontaktu sa drugovima iz škole, da li si i tad bio poznat po brzom jeziku?
– Bio sam vrlo ciničan i vrlo obeležen kao čovek koji može da „ujede“, ali ne u smislu neke zle namere. To su uglavnom bili štosevi iz našeg srednjoškolskog repertoara, u vezi sa sportom, devojkama, školom, profesorima.
UN: U vreme Josipa Broza Tita, kada su jedni mislili da živimo u diktaturi, a drugi da živimo mnogo lepo, bio si poznat kao voditelj mnogih večeri kulture i zabave u Užicu i to kao uspešan voditelj. Da li je i to bilo samo u mladosti ili i u kasnijim godinama?
– Kod mene je sve nekako počelo kasno. Ja sam prvi pu nešto objavio 1976. godine, na „Vremenu sporta i razonode“, kad su me prvi put najavili i pustili moje priloge, a to je bilo u mojoj 37-oj godini, dobro se sećam tog vremena.
UN: Šta je značilo te 1976. godine pojaviti se u emisiji „Vreme sporta i razonode“? Današnji mladi ljudi zbog bezbroj stanica na radiju i televiziji, nemaju taj osećaj značaja pojaviti se u nekoj vrhunskoj jugoslovenskoj emisiji.
– To je bila kultna emisija. Svi ovi Mančesteri i Reali i ostali, to je u to vreme bilo sažeto na jugoslovensku ligu sa Zvezdom, Hajdukom, Partizanom i to je bilo nedeljom popodne i otprilike se graničilo sa nekim kultom. Tada se znalo da si u to vreme ili kući ili u prirodi, ali „Vreme sporta i razonode“ bio je jedini momenat koji nas je tog dana interesovao. Tada smo slušali prenose, onda su bile najave utakmica, komentari, pa te aforističke forme i ja sam poprilično, sa velikim i neplaniranim uspehom, uleteo u to. Tako sam postao redovni saradnik i bilo je ono „A sada naš redovni saradnik Rade Jovanović iz Titovog Užica“, tako da sam ja bio jedna vrsta besplatne reklame za ovaj grad, po čemu sam bio poznat. Užičani su bili ponosni na to i mislim da su se ponosili i više nego ja. Ja sam to smatrao profesijom, kao i svaku drugu. Međutim, s obzirom na slušanost te emisije, ja sam na neki način dobio otvorena vrata Radio Beograda i raznih humorističkih i satiričnih redakcija.
UN: Kako je taj uspeh krenuo dalje, s obzirom da si na to gledao kao na neku vrstu zabave? Pisao si i za veliki broj časopisa, bilo ih je tada bezbroj na tržištu, čega dana nema. Imao si izvanrednu, maltene, hiperprodukciju, kako si to postigao?
– To se radilo tako što kad sedneš, onda nema ustajanja dok ne uradiš. Trebalo je na klasičnu mašinu za kucanje otkucati, recimo za Humor, po trideset stranica gusto kucanog teksta, ali je taj Humor izlazio u 100 hiljada primeraka, i, iskreno rečeno, plaćali su svi. I „Vreme sporta i razonode“ i „Veselo veče“ i „Jovanovići“. „Jovanovići“ su bili jutarnja emisija „Uz buđenje“. Najčešće je to bila obična scena iz porodice i glumili su poznati glumci. Emisija je bila ujutro, pa se ponavljala negde posle podne oko tri i nekad uveče. To je bio pandan emisiji „Kod dva bela goluba“. Ja sam, inače, doveo ljude da i ovde snimaju, jer su to bili moji prijatelji. Oni su bili urednici i činili su meni usluge, počev od toga da su došli da snimaju emisije o „Prvom partizanu“ koji je ušao u prvu košarkašku ligu, onda kad je ovde košarka bila hit. Na primer, iz kultne emisije Marka Markovića „Indirekt“, dolazio je urednik da snima te priloge i to sve besplatno. Posle toga su došle diplome i nagrade. Sve do jednog jutra, kada je išao je moj prilog, to je bilo oko šest sati, a dešavalo se u Miloševićevo doba. U „Jovanovićima“ se pričalo kako bi naši političari mogli da govore istinu, jer bi im narod verovao i da ne lažu. U prvom repriznom terminu u pola tri ta emisija ne ide, skinula je cenzura. Sledeći korak je bio da mi je rečeno da se više ne javljam. Odmah mi je to novi direktor saopštio, on je specijalno doveden da uguši Radio Beograd. Naglasio bih da ja od te 1993. godine, više nikada nisam emitovan na Radio Beogradu, do današnjeg dana.
UN: Hajde da se malo zadržimo na onom lepom periodu tvojih početaka, na primer, letovanja dok si bio direktor u odmaralištu „Zlatibor“ , dok je Kulturno-prosvetna zajednica, čiji si bio član predsedništva, organizovala brojne manifestacije. Približi malo mlađim čitaocima Užičke nedelje, to vreme od 1975. godine do 1985. godine, kada se relativno mirno živelo i kada se dobronamerno prepričavo neki tvoj vic.
– To su bili periodi velikih zabava zanatlija koji su bili čuvene, onda vozača, čak i frizera. Ja sam radio konferansu i to je bilo „krvavo“ iskustvo, jer se tada iskupe zanatlije, kao na primer Obrad Stanić i oni čuveni užički boemi, koji su u kafanama pravili šou programe. Ja sam njima čitao, oni su slušali i davali svoje mišljenje i pohvale. To je bilo vreme kad se baš lepo živelo gradskim životom. Tu se nije radilo o meni i o njima. Mi smo bili jedan grad i ja sam njih pratio, a oni su mene primali, jer je to bila normalna stvar da si sa ljudima sa kojim živiš i kojima se na ulici susrećeš svakodnevno i kojima se javljaš.
UN: To je bilo vreme kada su se Užičani još uvek poznavali. Da li je to po tvom mišljenju bilo zato što je tad grad još uvek bio mali ili zato što su ljudi bili drugačiji i vodili računa o sugrađanima i o komšijama?
– U prenesenom značenju bih rekao jedan apsurd, da Užice nikad nije bio manji grad nego sada. Užice je sada veoma mali grad sa velikim brojem štetnih ljudi koji žive u njemu. Sa velikom brojem ljudi koji bi prodali ovaj grad za jedno lepo mestašce u nekoj kancelariji dva sa dva ili četiri sa četiri, iz koje bi svakodnevno mogli da kreiraju način kako da se uzimaju pare bez ikakvog posla i kako da se gradu nametne prinudna uprava na račun političkog statusa jedne partije ili na račun toga kako moraš voleti nekoga ko šteti celoj naciji da bi ti ostao na vlasti. Nekada je u ovom gradu bilo mnogo toga lepog i spontanog. Tada niko nije imao ništa iznad Užica. Užice je bilo iznad svega. Mogli smo mi i da se ne volimo i da se mrzimo, kao što je toga i bilo, ali je činjenica da je postojao iznad svega jedan vezivni elemenat, a to je Užice. Mislim da se to vreme nikada više neće vratiti. Tada se poštovala čak i vlast. Mi smo mrzeli vlast tada kao i sada, ali smo je poštovali i to je takođe bio jedan vezivni element. Poštovali, jer smo znali da ima neku koncepciju, da ima nešto što se zove godišnji ili petogodišnji plan rada. Tada se nisu gradili olimpijski bazeni i ja sam rekao da će Užice pre dobiti organizaciju Olimpijskih igara, nego tri olimpijska bazena. Međutim, ovaj narod ili zaista ne može da sabere dva i dva ili veruje u neke natprirodne stvari.
UN: Hoćemo li da otkrijemo čitaocima tajnu, da si bio toliko produktivan pisac, da si pisao toliko duhovitih stvari, da si čak pod pseudonimom pisao i za erotske časopise?
– Obavezno. U tom smislu je izašla ona knjiga „Pusti mužu rogove“, to je do sada jedina objavljena erotska knjiga. Sada je izašla nova u izdanju Agore, nova dopunjena „Iskustvo se nagomila“. Dodata je jedna celina na to „volim seks i rado ga se sećam“, dodata je nova celina „Seks u sedamdesetim“. Ova knjiga pokazuje i jedan paralelni svet na tom planu erotike. Knjiga je vrlo poučna, naročito za one koji gaje ideale o braku, o ljubavi, a tu je sve objašnjeno.
UN: Da se vratimo na tu 1993. godinu, kada se prvi put cenzura pojavila u Jovanovićima, da li je to bio tvoj prvi susret sa pravom cenzurom?
– Prvi moj susret bio je otprilike tri ili četiri godine pre toga. Bilo je veče Užičana u Beogradu. Meni je tada pokojni Toša Đurić rekao da taj program malo prošaram humorom. To je bilo veče u Mažestiku i tada mi je prišao jedan političar, koji nije više živ, pa mu neću pominjati ime, i rekao mi da ipak nisam trebao da napravim baš takvu sliku Užica. Pošto su oni bili jedna vrsta „kape“ za Užice, njima nije odgovaralo da se o Užicu govori loše. To je bio jedan političar koji je bio na popriličnom, privremenom boravku u Beogradu.
UN: Ja od malih nogu slušam o tom udruženju Užičana u Beogradu, o tim raznoraznim večerima i njihovim aktivnostima. Za mnoge Užičane to udruženje je nepoznanica. Možeš li nam malo više reći o tom udruženju?
– To je jedno veoma materijalno udruženje. Materijalno je u tom smislu što ne može da funkcioniše bez sredstava, a ta sredstva su u bazi, a baza je Užice. Oni sada imaju svoje programe i svoje ljude i svoje autore. Oni sada rade ono što hoće i kako hoće, ali uvek imaju otvoren pravac ka finansijama u Užicu. Novčanik im je u Užicu, ali nije ni tamo neka pamet, jer tamo su ozbiljni ljudi koji su se verovatno zasitili toga i oni tu su samo figuriraju. A ovi mlađi su kao neko tehničko osoblje, a tog osoblja u svim organizacijama ima.
UN: Da li je to udruženje tipa, eto Užičani, pa se druže, kao što postoje razna udruženja provincijalaca u Beogradu? Da li vuku Užice napred? Koliko su oni ozbiljni promocija Užica u Beogradu?
– Ja sam najveće koristi imao od Beograda bez Užičana, bez udruženja. Sve što je izašlo, sve što je objavljeno, sve čime sam stekao neku korist, i materijalnu i moralnu, vezano je za Beograd, to je prvo, i drugo, sve je bilo van Užica. Užice se ne pojavljuje u mojoj biografiji do skora. Tako da je to udruženje Užičana jedna velika rupa u prostoru koji je trebalo da osvoji Užice kroz to udruženje. Bolje da nikada nije postojalo. Ja znam da će sa neko naći zamerke ovom stavu. Oni su uradili nešto, ali koliko je to zaista moglo i da li je Užice od toga steklo neku korist, ne verujem. To udruženje je postojalo zbog Užičana u Beogradu, a ne zbog Užičana u Užicu, koji su trebali da budu tamo plasirani, a to su umetnici, sportisti, muzičari.
UN: Koliko je to udruženje zaslužno što su Užičani imali više estradne, nego naučne karijere? Mnogi kriju da su iz Užica.
– Meni je taj fenomen malo čudan. Svi seoski pisci i seoski privrednici hvale se svojim selom, grade u njemu uspomene na svoje detinjstvo. Po meni, oni se ne stide da kažu da su Užičani, ali to poprilično diskretno izgovaraju. Razlog je taj što oni nikada nisu ni bili Užičani, čast Ljubi Simoviću koji je ponikao u ovom gradu, ali da su to uglavnom ljudi koji su na neki način silom prilika Užičani. Jer ono što se ne oseti u najranijim godinama, mislim na ljubav prema mestu rođenja i prema toj sredini, to kasnije ne može da se oseti. To su poznati pisci koji danas to retko potenciraju.
UN: Ja kada kažem Užičani, kao da sam rekao Evropljani. To je meni nekako isti osećaj. Kako ti gledaš na to?
– Pa, gledajući politički ove dve poslednje decenije, pokazalo se da Užice ima nešto u glavama svojih ljudi. Ono je pokazalo jednu političku svest ravnu Beogradu i Novom Sadu. Pokazalo je nešto što je Kragujevac zloupotrebio. Kragujevac se tako prodao, da je to postala takva celina koja bi mogla da uništi celu Srbiju, na račun toga da napravi stranku koja će ponovo biti aktuelna. To je jedan nezreo egoizam. Kragujevac vuče i guši sebe, dok toga u Užicu nema. Užice je imalo nesreću da ima nesposobne ljude koji su kupovali karijeru ispuštajući iz ruku važne stvari, kao što je EPS, kao što je carina i slično. Sve je to otišlo odavde, znači, trgovalo se Užicem. Užice je bilo sredstvo plaćanja uspeha pojedinaca. U zemlji u kojoj nema slobode i demokratije, naši predstavnici su ćutali i prelazili, kad su gubili, u Beograd, na bolje, ali su tad nešto davali. Užice je bilo na gubitku, ali oni na dobitku.
UN: Ako se vratimo na kraj osamdesetih i početak devedesetih, u vreme pojave Slobodana Miloševića, kod tebe se otprilike tada pojavila potreba za pisanjem političkih aforizama. To je verovatno bila potreba koja je nastala posmatranjem svega onoga što se dešavalo u zemlji, kao i na našem Trgu partizana, kada su se pravili spontani, a u stvari organizovani mitinzi od strane Socijalističkog saveza radnog naroda. Tada su terani ljudi iz fabrika i deca iz škola, da po direktivi organizuju mitinge. To je bilo spontano događanje naroda po direktivi. Da li sam u pravu?
– Ja sam tada gazio svoje pedesete godine. Bio sam tada čovek koji je toliko godina radio, a nisam izdao ni jednu knjigu. Tada dolazim u kontakt sa Baljkom, koji me je terao da počnem da pišem političke aforizme i ja za dve godine izdajem tri knjige. To su knjige „San je da sve ovo sanjamo“, a naslov je nastao po aforizmu iz knjige. On je duboko filozofski i životni aforizam svakoga od nas. Zatim dolazi knjiga „Kuća smeća“ i bila je u skladu sa onom antititovskom propagandom, kad su se rušili spomenici, ali to nije bila Kuća smeća protiv Broza, nego kuća smeća protiv komunizma. Treća je bila knjiga epigrama, koja je bila jedna prepevana varijanta satiričnog aforizma. Što se tiče prvog naslova „San je da sve sanjamo“ dobio sam nagradu za knjigu godine aforizama, nagrada „Dragiša Kašiković“ i to je bilo 1994. godine. Nagradu je dodeljivao SPO, a Dragiša Kašiković je neki veliki antikomunista koga su ubili.
UN: U to doba bio si aktivan i u DEPOS-u, ali si i u predvečerje višestranačja, stao na listu Omladinske organizacije Užica koja je predložila duplo starije kandidate, nego što su bili članovi omladinskog pokreta. To je bila potreba da se čovek iskaže i da u isto vreme pokaže neki prkos prema tadašnjem režimu, koji je počeo da pokazuje šta se dešava kada jedan nacionalizam rađa drugi. Sumorna vremena za Srbiju počela su 1993. godine, u, uz male prekide, traju do današnjih dana. Počeli su ratovi. Kako je bilo sve to posmatrati sa stanovišta aforističara, kada je svaki aforizam bio crnji od drugog i nije ga bilo čak ni popularno pisati?
– Ja sam tada postao sadomazohista. Radio sam sadistički, da pokažem kakvi su, ali sam mučio sebe, jer sam morao tražiti sve goru i crnju formu da to iskažem. Ponekad sam prelazio sve granice. Zašto nisam nikad stradao, to ne znam. Verovatno je Milošević bio jedan pametan čovek, koji je znao da od reči nikome neće pasti glava sa ramena. On je pustio da se piše i čita šta ko hoće, knjige su bile simboličnih tiraža.
UN: Bio si posmatrač tog perioda osnivanja stranaka. U Užicu se pojavila DS, SPO, bio si uključen u DEPOS. Koji je bio tvoj osnovni motiv za, uslovno rečeno, bavljenje politikom, iako nikad nisi bio profesionalac, već si imao želju da učestvuješ u promenama, u ispravljanju nepravde?
– Nije bilo ambicija, bilo je jednostavno traženja šanse da se iskaže. Ja sam tako na onim prvim izborima ušao u Skupštinu i tu je bio šou sa socijalistima, koji su bili u apsolutnoj većini. Prepirao sam se sa njima na svakoj sednici, međutim to je na neki način bilo i opasno, ali čini mi se da je bilo produktivno, jer su ponekad pokazivali da imaju strah, da imaju paniku da ne preteraju. Bilo je to 1992. godine. Predsednik je bio Zoran Vujović. Ja sam tražio da se meni donose zapisnici pre čitanja na Skupštini i pre usvajanja, da pročitam i da svako potpiše svoju diskusiju i oni su mi izlazili u susret. Nisam dao da išta promene. Drugo, to su bile lepe diskusije, ali odjednom je počelo da se oseća nešto među ljudima. Tada su se karijeristi malo distancirali od onog prvog poleta. Taj DEPOS je bio čudan. Ja sam bio Nova demokratija, a ovamo je bio SPO na drugoj strani, a imali smo i DS, koja je išla samostalno na tim izborima. Ali, kao DEPOS i DS mi smo imali jednu trećinu odbornika koji nisu mogli ništa da urade, ali koja su im zagorčali život. To su bili fini ljudi, odbornici koji su zaista jednim duhovitim nastupom i jednim slobodnim stavom, uspevali da kažu šta misle. Zoran Vujović i ja smo danas dobri prijatelji. (Toni: Sećam se tog vremena. Tada smo sve najgore govorili o SPS-u, da bi došli danas do toga da sam ja u prošlom broju napisao da kad budem sreo Zorana Vujovića, da ću mu se izviniti.)
UN: Kada pogledaš ovaj period od skoro dvadeset godina, kakvo je tvoje mišljenje sada o Zoranu Vujoviću?
– Moje mišljenje o njemu je specifično. Prvo, on je mene, pre nego što smo se distancirali u strankama, koristio za razne poslove koje sam ja umeo da radim, na primer, ako treba neka forma iz kulture ili oko murala ili neke-kulturno umetničke manifestacije, on je to tražio. Sazivao me na neke komisije, na primer za izbor grba, koji je bio daleko bolje rađen i bolje planiran, nego ovaj sadašnji, koji je malo kičerajski. Nekako su svi grbovi gradova po meni isti. Tako da sam ja bio praktično uključen u poslove onim čime raspolažem, a to je svoje znanje.
UN: Hajde da napravimo jednu paralelu, pošto si i danas pomalo uključen. U tom periodu od pre dvadeset godina u Užicu je bilo i nešto para. Ako izuzmemo sad poslednjih godinu i po dana od kako je Svetska kriza, zanimljivo je, kad već pominješ murale, u vreme Zorana Vujovića, dosta stvari je urađeno u gradu po pitanju tih murala i kulture. Misliš li da je onda bilo više novca ili je u pitanju bio entuzijazam tada rukovodećeg tima u opštini?
– Kad bi ti sad neko rekao da su oni onda imali vlast i na republici, pa su mogli i ovamo da investiraju, ne bi bio u pravu, jer i danas imamo isto tako konstituisanu Skupštinu. Međutim, čini mi se da je početak samouprave u Užicu bio pod strožijom kontrolom. Ljudi koje su kandidovali morali su biti popriličnog kvaliteta. Čak su se socijalisti trudili da imaju svoje jake kadrove, da im ne možeš s te strane reći da su nekompetentni. Oni su birali mlade ljude i tu su se mogli braniti, a što se tiče sredstava, oni su umeli da izvlače sredstva. To je bila ta veština na nivou Borke i ostalih stručnjaka koji su znali obezbediti državu, a država je malo i popuštala. Ja često imam običaj da kažem da je Užice uvek imalo dobar tretman kad se radi o tom položaju u Beogradu, ali da ga nije uvek dobro koristilo. Mi se sad ponašamo kao dijaspora, mislim na Užice, Čačak, Kraljevo i druge gradove. Oni u Beogradu pojma nemaju šta se radi ovamo. A nemamo ministra za dijasporu ovde u Užicu. Imamo beogradske službenike koji su, normalno, u republičkom ili saveznom parlamentu.
UN: U vreme kada si ti bio odbornik, u tim počecima višestranačja, tada je bio predsednik, dva potpredsednika i predsednik Izvršnog odbora. To je bilo sve od funkcionera. Kako to izgleda danas?
– Tada su sve lepo aranžirali. Prvo su birali predsednika, pa jednog potpredsednika, pa pošto su znali da za drugog potpredsednika neće imati većinu, onda bi rekli da se iduće sedmice bira drugi potpredsednik, tako da su oni osvajali vlast planski, ali su imali malo ljudi. To su dva potpredsednika, predsednik Izvršnog odbora, sekretar. Do tih ljudi je uvek moglo da se dođe. Ja sam mogao da dođem kad hoću, da se obratim i da predložim i uglavnom su usvajali.
UN: Kako ti kao aforističar gledaš na to da taj isti posao danas obavlja 14 ljudi?
– Nemam pojma šta rade. Očigledno da malo poznaju ljude u svom gradu, jer su to kadrovi koji su „bez zrna baruta“ prošli kroz ovu, da je nazovemo, „revoluciju“, antibirokratsku. A ko ne prođe tako kroz tu revoluciju, onda od antibirokrate ostane samo birokrata. Ova zemlja je ovo anti izgubila. Milošević je u stvari to i hteo. On je kroz antibirokratsku, pravio birokratsku revoluciju. Period od 1996. godine pa do 2000. godine bio je užasan. Mislim da je taj period sraman za sve ljude koji su ga preživeli, a nisu se osetili pozvanim da reaguju. Morali su bar svoje lično mišljenje iskazati, ako ništa u četiri oka, ako su se bojali, a na javnim mestima apsolutno nije smelo doći do toga da se neki moralni kriteriji zaborave po cenu očuvanja ne znamo čega. Ne znam šta smo mi čuvali. Ja sad imam jednu jeres koju uvek kažem – „više će Srba stradati zbog Ratka Mladića, nego što je u Srebrenici poginulo muslimana“. Krijući Ratka Mladića, mi ćemo pogubiti stotine hiljada Srba, koji će platiti sve njegove grehe, raznim kaznama, suspenzijama, neprimanjima u evropske institucije, koje su izvor sredstava za život. Ljudi umiru, a čuvaju jednog čoveka koji vredi taman toliko koliko vredi. Ni manje, ni više.
UN: To donekle ima veze o onome što si govorio za period od 1996. do 2000. godine. Tada je onima koji su se bunili, jer je bilo očigledno da to ne vodi nikuda, bilo čudno kako se neki ne bune. Danas je još čudnije što mladi ljudi, ili relativno mladi ljudi o tom periodu ne znaju ništa, niti ih zanima i praktično mnoge greške koje smo tada pravili, pravimo i danas, a prošlo je manje od 10 godina. Kao da postoji želja kod ljudi da taj period zaborave, pa čak ni deci ne prenose ništa o tome. A kaže se da se na greškama uči. Kako ti na to gledaš?
– Uči se na greškama. Mene je sada strah od tog perioda, jer se on izrodio u svoju suprotnost. Izrodio se u nešto flegmatično, kao da ništa nije ni bilo tada. Mladi su prešli preko toga jer nisu osetili, a stariji su se poveli za politikom sa vrha, koja ide po svaku cenu na uravnilovku i u gresima i u nepočinstvima. Mir, mir, mir, niko nije kriv. To je najopasnija teza. Istina je jedina stvar koju je trebalo reći, međutim ovde niko nema snage za istinu. Možda bi bilo pošteno pustiti to sve da ide svojim tokom. Tu se starija generacija, moram upotrebiti izraz, kurva sa potomcima, jer veliki ulog stavlja u igru, na njihovu budućnost. Mislim da je najmanje važno koliko će na vlasti ostati Tadić ili Toma Nikolić. Mnogo je važno ko će ovu decu kasnije prihvatiti, da ih izvede na pravi put.
UN: Vreme od 2000. do 2010. godine obeležila su tri čoveka. To su Zoran Đinđić, Vojislav Koštunica i Boris Tadić. S obzirom da je Tadić poprilično dugo predsednik države Srbije, kako ti gledaš na sva ta tri perioda njihove vladavine i na njih kao ličnosti?
– Kod Đinđića sam subjektivan, sviđala mi se energija kod tog čoveka koji je imao hrabrosti da kaže šta hoće. Niko nije idealan, pa ni on nije bio. Ne treba ga idealisati, ali ga treba čuti i danas kad ga više nema i treba ga ispoštovati u onim idejama koje je hteo. Kod Koštunice je, čini mi se došlo do izražaja ono „San je da sve ovo sanjamo“, jer on još uvek nije budan, niti će se probuditi. On je, kako bih ja to rekao, čovek od papira. On živi u onome što je zapisano i zacrtano. Može čovek da kaže da je Kosovo Srbija, ali ja sam to lepo rekao, Kumanovskim sporazumom je nešto urađeno sa tim organima. Ja mislim da je bilo različitih vidova ustupanja organa i Zapadu i Americi. Jer, ako je Kosovo srce Srbije, onda je izvršena transplantacija, to hoću da kažem. Tad je izvršena transplantacija. Možda je Kosovo srce Srbije, ali gde je ono. Mi znamo da je Kosovo srce, ali ne znamo gde je. I dalje se u tome istrajava i u vremenu Borisa Tadića, zahvaljujući njegovom ministru. Ranije nismo znali gde je Kosovo, a sad ne znamo ni gde je ministar inostranih poslova. On toliko leti, da ni sam više ne zna da li juri za Kosovom ili je izgubio kompas. Jednostavno, skupljajući sličice, kao ovi mali dečaci što skupljaju za svetsko prvenstvo, on skuplja one koje su priznali, odnosno nisu priznali Kosovo. Još će početi i da se menja. Da bar menja jednu Ameriku za jednu Angolu.
UN: Kada je Jeremić u pitanju i mnogi drugi ministri, poslednji politički komentatori su skloni da kažu da Tadić nema uticaja na ljude i da ne vlada situacijom, nego da radi ko šta hoće. Sa druge strane, mnogi kažu da on to sve kontroliše. Kakav je tvoj utisak?
– Svi kažu da je Tadić pun sebe. On nije pun sebe, on je pun poltrona. To je njegov sistem vladanja. Oni njemu pomažu da on pravi karijeru, oni su njegovo oružje. On je vrlo vešt manipulant ljudima, a čini mi se da je i podložan manipulaciji od ljudi koje poštuje i koje ceni, a koji to ne zaslužuju, mislim na Ćosića, pa i na roditelja.
UN: Ti kao aforističar i drugi aforističari, postali ste ugroženi nastupima Borisa Tadića. On je u poslednje vreme počeo da prosipa bisere, nadam se da si čuo onaj sa kokoškama, kada se u poplavi zabrinuo za kokoške i pitao da li im je hladno?
– Taj njegov entuzijazam da pokaže da sve zna, dovešće ga u situaciju, da će seljaci početi da sumnjaju u njegovu inteligenciju, jer on fizički može stići, ali, psihički i mentalno, on ne može više da prati sve. Mislim da on sa frazama počinje da bude opasan po ovu državu.
UN: Otkud ta potreba Srbije da se svaki dan po sto puta može čuti kao smo mi lideri u ovome ili onome, što apsolutno ne odgovara istini, čak je potpuno suprotno. Ali čak i da ima istine, čemu ta potreba u srpskim medijima da smo prvi u svemu. Nekad smo na Balkanu, nekad smo na zapadnom Balkanu, nekad u regiji, a niko živi ne zna na koje se područje misli. Šta misliš o tome?
– Ja mislim da smo mi ravnopravni u nemoći i sa Bugarima i sa Bosancima i sa Hrvatima. Oni ne govore da su lideri, jer su pametni ljudi koji rade. Hrvati grabe da uđu u Evropsku uniju, Crnogorci da uđu u NATO, jedino mi nigde ne žurimo. Ja mislim da bi Srbija bila u Evropskoj uniji da nije formirala proevropsku vladu. Oni toliko komplikuju, kao da im je cilj da zabave ljude četiri godine pričom o tome kako je naporno ući u Evropu. Tu je Đelić genijalan. Ja nisam video čoveka da se tako transformiše tako u jednog praznorekog čoveka koji glumi revolucionara. Postoji jedan kriterijum koji mora da ima svaki političar. Moraš prvo paziti šta govoriš, drugo kako govoriš. Ja njemu ne verujem ništa više. Da kaže da živi u Srbiji, ja ne bih verovao. Mada Srbija i nema granice. Mi smo sve donje granice dostigli, osim granica države prema Kosovu, sve ostale smo dostigli.
UN: Dosta pričamo o čudnom ponašanju u Srbiji. Radoje Domanović je umro u čemeru i jadu. Kada danas čitamo njegove priče, ne možemo da verujemo da je danas sve stoprocentno isto kao što je bilo i pre sto godina. Kako ti, kao strogi nastavnik srpskog jezika, gledaš na današnje mlade, a u isto vreme i na njihove roditelje, kako ih vaspitavaju i kuda to vodi? Kada pričamo o Evropi, svako pametan kaže da mi prvo treba da napravimo Evropu u sebi. Onda nam neće biti ni bitno da li smo u Evropi ili ne?
– Mi se više bojimo da ne uđe Evropa u Srbiju, nego što će Srbija ući u Evropu, jer ako Evropa uđe u Srbiju, rasteraće sve ove kao mačke sa određenog mesta. Ovako može polako u Evropu, pa ćemo iznutra da je rušimo, jer je to mnogo zgodnije i komfornije. Kao Trojanski konj. Samo naši konji su opasniji, jer su puni sebe, a Trojanski su puni diverzanata. Sad se dešava čudna stvar da mi hoćemo da napravimo državu, a ne možemo da sačuvamo porodicu. To je isto kao što mi danas pravimo auto puteve, a nemamo pijaću vodu u većini gradova. Ovde se odroni pola grada, poplavi se pola grada, poruši se stotine kuća, ali mi teramo koridor 10, iako je još Kraljević Marko digao ralo i volove i krenuo pre 700, 800 godina, e tako će i naš posao. Ne možeš ti nebeski narod naterati da stane sa obe noge na zemlju. To je suština. Oni su, da ne bi bili sa obe noge na zemlji, izmislili da su nebeski narod. Sad se u malo u oblacima lagodno ljuljuškaju.
UN: Lagodno je bilo do pre dve godine dok smo živeli od trošenja novca od prodaja preduzeća i pozajmljivanja novca. Poslednjih godinu i po dana ovde je kriza za koju je Dinkić govorio da je neće ni biti, a Tadić je govorio da je to naša razvojna šansa. Pre dva meseca su govorili da kriza koja nije ni došla, prošla, međutim, evidentno smo svedoci da je poslednjih dana i meseci nikada gore, i materijalno i psihički.
– Ja kažem da ako je kriza prošla kroz Srbiju, ona je prošla, jer je videla da ovde nema šta da radi. Kriza može da ide u Ameriku, da tamo buši, da ruši. Šta će u Srbiji kriza da radi? Samo da gleda. Zato mi i kažemo da neprijatelj može mirno da spava, jer šta će on da napada. Srbija nije bombardovana 10 godina, a efekat je isti. Bilo je da nam je NATO porušio sve. Evo 10 godina nije bombardovana, a isti je efekat. Mostovi nam propadaju sami.
UN: Kad si već pomenuo bombardovanje, zanimljivo je da sankcije koje su bile 1993. godine, pre 17 godina, nikada nisu više pominjane nego poslednjih dana, kao i bombardovanje. Imam utisak da što vreme više prolazi, sve više o tome pričamo.
– To je neka asocijacija na onaj bunt. Ipak je tada, ako ništa, postojalo barem gunđanje, međutim, danas je neverovatno koliko se hladnokrvnosti može sresti oko sebe. Skupo – pa dobro, nema plate – pa dobro, nema penzije – pa dobro. Zamrznute plate godinu dana, zamrznute penzije godinu dana. Mislim da se desilo to, da se ubija energija u ljudima. Govori se da smo motor razvoja, da smo lokomotiva razvoja, a vidiš kakve su pruge. Sa tom lokomotivom kroz Srbiju, ovim prugama ne možeš da voziš više od 20 km na sat.
UN: Poslednjih godina u Srbiji dešava se čudan proces, Srbija je, verovatno, jedina zemlja na svetu, u kojoj muzika propada, filmovi propadaju, bioskopi propadaju, knjige beleže strašno male tiraže. Čovek počinje da se pita šta se to ovde desilo. Čini mi se, da nema naših tenisera i košarkaša, da se nikakve vesti iz sveta ne bi ni prenosile. Kao da je ceo svet krenuo jednim putem, a Srbija drugim. Šta ti misliš o tome, kao čovek koji se ceo život bavi književnošću i umetnošću?
-Čini mi se da je osnovno informisanje. Ventil koji je tada postojao, da ovaj narod krene ka Evropi, bilo je ono što se nekad zvalo štampa, nije važno što je bila državna i nije bila potpuno slobodna, bila je to obična štampa i obična televizija, kad su novine kupovane u 300 hiljada primeraka, kad su čekali na red da gledaju neku emisiju na televiziji. Sada sve to imamo u kući. Zasuti smo programima bez kvaliteta, drugo, zasuti smo sportskim događajima u tolikoj meri, da ti više nisi siguran, kad nema sportskog događaja, šta ćeš raditi.
UN: Šta ti misliš, kao nastavnik i pedagog o čudnom apsurdu: za vreme Slobodana Miloševića, kad je bila diktatura, pola medija, čak i više od pola, pisali su protiv režima, dok danas praktično nemamo ni jedan pisani, ni radio, ni TV medij, koji kritikuje vlast. Sa druge strane, svedoci smo da internet nikada nije bio dostupniji nego danas, da mladi ljudi imaju stoprocentnu dostupnost svakoj informaciji na bilo kojoj tački zemaljske kugle, ali ih te informacije uopšte ne zanimaju? Iz šume tih podataka ne uzimaju ništa. Prosto se odustalo od razmišljanja svojom glavom. Niko više ne gleda kritički na grad u kome živi. Sve je postalo, udri brigu na veselje.
– Meni se čini da je tu nešto krenulo od ranije. Ti se sećaš da je nekad bilo drugačije i da si i ti sigurno prema starijima, prema komšijama i prema poznanicima svojih roditelja, bio učtiv i vaspitan, jer si morao takav da budeš. Morao si se javiti, morao si izvaditi ruke iz džepova, nisi smeo psovati. Oni su znali da si ti dobar đak, dolazili su kod vas, pa su pitali kako si u školi. Danas je došlo do jednog otuđenja, došlo je do toga da je sada najbolje imati jednu zacrtanu liniju manjeg otpora. Sve izjednačiti. Tako da su meni najbolji prijatelji oni koji su u kafani, a kolege su mi ostale po strani, strani su i ja počinjem da se ponašam kao i ovi koji sede u kafani. Ići ćemo u kladionicu, na tombolu, na bingo i slično. Stvorili smo jednu, kako bih rekao, naviku da ozbiljne stvari stavljamo po strani, a vreme posvećujemo onome što je vreme sporta i razonode. Ovo je ubijanje onog najkvalitetnijeg u ljudima, jer bez poštovanja drugih, nema poštovanja ni sebe. A kad sebe ne poštuješ, onda ne poštuješ ni državu, jer milion takvih je država.
UN: Povodom drugog izdanja knjige „Kratko i kasno“, da li je apsurdno da uvek želimo da bude dosadno u zemlji, da živimo u uređenoj zemlji, a postali smo potpuno neuređena, ali i potpuno dosadna zemlja, što je apsurdno, a sa druge strane nikad gore vreme nije bilo za pisanje aforizama? Ranije su bile ovacije, burne reakcije, dok je danas to postalo kao kad pojedeš ratluk uz kiselu vodu.
– Ja mislim da sad nije, kako kažeš, ravnodušno vreme, mislim da je ovo na neki način anemija, jednostavno ubijanje. A to me nervira, jer ja sam za to da se nerviram, nisam za to da budem stoka koja će da jede i da pije i da spava. Međutim, ovde ima ljudi koji žive jednim životom koji je sasvim ok što se tiče njih. Imaju novac, imaju na neki način zadovoljavajući standard i koriste sve svoje slobodno vreme da ugode sebi. To su ljudi koji žive sezonski, tri, četiri godine, propadaju, pa se ponovo dižu. Znači, ovo je jedna priča o toboganu koji ima uspone i padove. Kod njih je egoizam došao do izražaja, a još veći je to egoizam prema onima koji su normalni ljudi, koji nemaju tu naviku, koji su još uvek žrtve navike da rade i da stiču tim radom.
UN: Današnji mladi uopšte nemaju naviku, ni potrebu da rade, interesuje ih isključivo novac, a bilo kakva potvrda sopstvene ličnosti kroz rad ih ne zanima. Sasvim sigurno možemo reći da tako nigde u svetu nije. Šta je proizvelo takvo ponašanje?
– Ko uništi tu komponentu u ljudskom životu, taj je sredio naciju. Ni Hitler nije tako radio. Hitler je stvarao negativne navike, a ovi su ubijali dobre.
UN: Sećamo se nekih srećnih vremena kada se rodila ona parola – niko ne može toliko malo da me plati, koliko ja malo mogu da radim, dok je radila stara Gradska kafana i ljudi koji su radili treću smenu u Valjaonici bakra, sede do devet, odu pola sata do fabrike i vrate se, što je za nas bilo zaprepašćujuće. Međutim, sećanje na ta vremena u odnosu na ova sadašnja su predivna. To je čudan fenomen. Imaš li kakvo objašnjenje ili neki prigodan aforizam na to?
– Pobedili su, oni su pobedili. To je objašnjenje. Ta šačica ljudi, to su ti ljudi o kojima ti pričaš, koji su čekali platu, ti to dobro znaš u Hotelu kod Mačka u baru, kad su im dolazile njihove kolege sa posla i donosile koverat sa platom za prošli mesec. Mi smo se tada malo i smejali tome. To je ta Valjaonica koja je zapošljavala 400 pravnika.
UN: Postoji takođe fenomen, još od Domanovića, koji kaže da Srbi uvek žele da budu u državnoj službi, u vojsci, policiji… Taj fenomen je danas posebno izražen. Pričali smo malopre da želimo u Evropu, a niko ne kaže da je u Evropi kapitalizam. Tamo nema državne službe, nego puno rada, ali to kod nas niko ne pominje. Očigledno da mi pod Evropom podrazumevamo neku vrstu socijalističke utopije još od starih vremena. Kako gledaš ti na to?
– Ja mislim da smo mi tu nešto kao Grci. Mi smo ljudi koji su naučili da se plaća ono što ništa ne proizvodi. Tako smo se oslonili na te neproizvodne delatnosti, da si i ti u novinama napomenuo da je skoro nemoguće predvideti do kada će opštinski službenici moći da izdržavaju fizičke radnike i radnike u fabrikama. Sad ispada da je jedina proizvodnja koja radi je proizvodnja zakona i proizvodnja poreza. Ja sam učio školu u vreme kad su turski desetak smatrali skaradnim porezom. Osudili su Turke i za danak u krvi, a sad imaju danak u pameti, tako što država izvozi pametne ljude. Ne mora da nam dođe Nemac, nego ga oni nateraju da ode sam.
UN: Želeo sam da ovaj razgovor završimo u optimističkom tonu, ali izgleda da nema mnogo mesta za optimizam.
– Ima. Najcrnje je što vreme čini svoje. Recimo, i Ratko Mladić je osuđen na smrt, samo se čeka da umre. Svi su oni akontirali svoju kaznu u životu. I ovi političari su osuđeni na zaborav, osuđeni su na prezir. Ovo zadovoljstvo koje danas imaju, to će biti jedna grdna kazna kasnije, jer će biti niko i ništa i biće pogrdna priča o njima, koja će služiti za podsmeh.
UN: Slažem se da su oni osuđeni na propast, ali mi je muka što smo mi osuđeni da živimo u ovo doba sa njima?
– Mi nismo osuđeni, mi smo to izabrali. Ja da sam osuđen, ja ne bih glasao za nekog. Najcrnje je sada što ne postoji varijanta. Govore ljudi da će izaći na izbore i poništiti listić. Ja kažem, kakva je država u kojoj čovek ne zna za koga da glasa. Zamisli da imaš osam miliona ljudi, a nemaš za koga da glasaš.
UN: Da li je to posledica našeg, poslužiću se klinačkim terminom, foliranja? Mi nikada nećemo jasno da pokažemo ono što smo, pa tako dolazi do toga, pošto ovde niko javno neće da kaže svoje ideje, da imamo političku scenu koja je manje, više, skoro identična. Onda je logično da nema za koga da se glasa, kada u političkoj sferi ne postoje partije koje reprezentuju ono što u narodu postoji. Logično bi bilo da su radnici u jednoj partiji, državni službenici u drugoj, vlasnici u trećoj, umetnici u četvrtoj, bilo bi logično da umetnici budu levičari. Kod nas niko u javnosti ne kaže da je socijaldemokrata, da je konzervativac, liberal. Svi izbegavaju da sebe definišu. To ide dotle da naši političari neće da kažu za koga navijaju u sportu, jer neće da gube glasače.
– Koja partija ima program? Na osnovu čega ćeš, na primer, da kažeš ko je liberal? Oni neće da se izjasne ni o Bosni, ni o Hrvatskoj, ni o čemu. To znači da nisu kadri, a to drugim rečima znači da ako ne vredi promeniti vlast, zna se šta je izlaz, treba menjati narod. Narod će morati da se menja prirodnim putem. To će biti antibirokratska evolucija, koja će da traje taman toliko koliko je trajalo da od majmuna postane čovek, tj. da od Srbina postane pametan građanin.
UN: Da li su to neki aforizmi za neku novu knjigu?
– Najnovija knjiga koja bude izašla biće na temu „Odgodio nam se narod“. Oni su rekli da nam se dogodio narod, ali sad vidimo da se odgodio, kao kad zakažeš utakmicu, pa se otkaže. Tako se u Srbiji odgodio narod, ne da se nije dogodio. Kao da je neko rekao, skloni narod da ne smeta. Moraš biti optimista jer kad umreš, moraš reći – evo umirem, ali imam jednu olakšavajuću okolnost, ja sam optimista.
UN: Hajde malo da se podsetimo nekih ljudi iz perioda zlatnog doba Užica, kad je bilo nekih ljudi koji su davno zapostavljeni, a kojih se ti rado sećaš.
– Kad bih nabrajao ljude kojih se najradije sećam i koje najviše volim da vidim, to bi bili ljudi, ne brendovi, nego antibrendovi. To su ljudi koji su u životu bili obični i koji su tako proveli taj život, jednostavno ćutke, što kaže pesnik „Ima ljudi koji kroz život prolaze sa bodljama okrenutim unutra, da ne povrede nikoga izvan sebe, da sve ono što im ne valja i što ih muči, zadrže u sebi“. To su ti ljudi. Čak je bilo tu i božijih ljudi. Ja ne mogu da se sećam nekih ljudi koji su nekada bili pojam za Užice, ali reći ću perifernog, jednog Mifu Dejanca, koji je bio razonoda Užica, koji je bio radost kad ga vidiš, jer tog trenutka počinje jedna neobavezna priča u kojoj si ti srećan što si u gradu sa takvim ljudima koji imaju priču za sve, koji imaju fantazije da budu kraljevi, iako žive u kolibi. To su ljudi koji su, čini mi se održavali Užice. To su bili ti boemi, zanatlije, čak ljudi koji su većinu života proveli u kafanama. Ali ima mnogo dobrih ljudi ovde. Ja u mojoj generaciji stvarno nalazim dobre ljude. Ja se plašim generacije koja dolazi da će tu biti teško da se probere. Jer, ne možeš im verovati nikada, zato što su navikli da budu preoprezni i kad ne treba. Jedan od simbola te prave vrednosti čoveka je iskrenost. Moraš reći, ovo mi se ne sviđa, kod tebe ili kod mene.
UN: Tu je opet pobedio onaj, u suštini, materijalizam koji produkuje egoizam, a iz ličnog egoizma onda ne žele da budu iskreni, jer to može da ih košta. Pošto istina košta. Ranije se govorilo da svako nosi svoj krst, dok danas istina ne interesuje nikoga. Istina je totalno nebitna stvar.
– Nebitna je što izvor i zaštitnik istine, crkva, treba da neguje to. Ako oni ne cene istinu i ne smeju sveštenici da kažu istinu, šta će onda reći običan narod koji se plaši i Boga i crkve i države i kralja i ministara, a da ne govorimo o političarima koji su apsurdno daleko od istine, a ne znam iz kog razloga. Opet se vraćam na tu moju suspenziju. Političarima bi ovaj narod verovao i da govore istinu, tačno bi im verovao.
UN: Dosta pratiš utakmice, i dan-danas si kladioničar, mnogi te viđaju i prepoznaju tamo, nekada si se i sam bavio košarkom. Kako gledaš na današnju situaciju u užičkom sportu, kada je evidentno da Užičani baš zaostaju, a posebno ono što sve nas muškarce interesuje, to je FK „Sloboda“, koja je, inače, u neposrednoj blizini tvog mesta stanovanja.
– Nažalost, nisam propuštao ni jedan trening kad sam imao 25-30 godina, doduše oni su bili u boljem rangu, u drugoj ligi. U Srpskoj ligi ranije, znao sam doći na stadion da gledam kako šutiraju na gol, ceo trening. Ali, čini mi se da je to do navijača. Ovi su navijači narcisoidni, oni praktično ne gledaju utakmicu. Oni su čak okrenuti leđima i skaču, ali su oni u centru pažnje. Šta to znači? Odjednom je ono što se događa na terenu dobilo konkurenciju onoga što se događa na tribinama. Atraktivnije je ono na tribinama. Na tribinama su budalaštine, a ovde je malo dosadno jer su ovde svi oko centra, celu utakmicu. Otprilike, spasavaj se ko može. Znači, imamo jedno ubistvo sporta, odnosno fudbala za račun golova ili plasmana ili nečega, možda i para ne znam, i na kraju imamo dečake koji su shvatili priliku. Nisam sportista, ali ću iskoristiti šansu da preko njih dođem do cilja jer ću biti najpopularniji, biću vođa navijača, pa ću stajati na vrhu tribina.
UN: Zanimljivo da je to danas postalo kao zanimanje, navijač.
– Ne samo obično, nego relevantno zanimanje, koje ima političku težinu. Ja slušam reklamu u kojoj kaže da danas u Srbiji svaki peti građanin gladuje, ili deseti, pomozimo im svi, radnici, navijači. Ona nabraja u reklami. Pa pitam se otkad se to zanimanje stiče.
UN: Pre neki dan su mediji izvestili o tuči u Beogradu, i javili da se potukao – navijač. Pomislio sam da su se potukli na stadionu ili ispred stadiona, ali ne, oni kao da su rekli potukao se lekar, zubar, koristili su reč navijač kao titulu, što je za mene bilo zapanjujuće.
– Oni ubijaju fudbal. Navijači ubijaju fudbal. Ako Englez može da izdrži 2 sata i da peva sve vreme i kad mu gubi tim, to je navijač. Tu ima i zakona i malo vaspitanja. Počeće i navijači u pozorištu da imaju svoj klan, pa će da navijaju za jednog glumca.
UN: Šta ti iz ove perspektive, kao pedagog, imaš da poručiš i mlađim i starijim Užičanima?
– Bila bi prava sreća kad bi stariji Užičani mogli da naslede mlađe, odnosno da zadrže svoje kvalitete, pa da su oni generacija koja dolazi, međutim, naši mladi su
tipični pojedinci koji vole sve što vole mladi, a to su danas penzije deda i baba. znači, da im Bog poživi dedu i babu, da bi oni mogli dočekati penziju dok deda ne umre, pa da onda oni odu u penziju. Ipak smatram da Užice ima kvalitet i da će ovo biti donja granica do koje se došlo. Užice ima kvalitet da pobegne od gradova tipa Leskovca, Kraljeva i slično, koji se još uvek guše u nekim nacionalnim problemima i nedoumicama, da li su za ovo ili ono. U Užicu je politička klima dosta dobra. Ekscesi koji se dešavaju među pojedincima su sitni, jer nesposobni pojedinci nemaju drugog načina nego da se ekscesivno bore za vlast.
UN: Hoćeš da kažeš da za Užice dolaze bolji dani?
– U Užice dolaze bolje generacije. Premda sam zgrožen ponašanjem maturanata kojima se devojčice penju na ramena. Uvek se setim Domanovića, koji kaže da se tog dana kad se završi gimnazija kupuje šešir, kupuje štap, parno odelo i izlazi prvi put u kafanu da se sa društvom pokaže zrelost. Međutim, ovi beogradski maturanti skaču u fontanu da se kupaju. Ja moram da kažem da kada se matori magarci kupaju u fontani sa 20 godina, to nije baš neki renome za jednu generaciju koja treba da izvuče ovu zemlju iz ove krize. Reći ću ti ovaj aforizam i možeš da ga upotrebiš – Mi smo u govnima do guše, ali to je minimum ispod koga nećemo nikad ići-.
(Intervju je napravljen 2010. godine u Radovom stanu, pod budnim okom njegove supruge Bule, uz neizbežno, povremeno dobacivanje. Objavljen u Užičkoj nedelji 776.)
Toni Stanković
(kopiranje celog ili delova teksta strogo zabranjeno bez odobrenja autora)
