– Гледајући политички ове две последње деценије, показало се да Ужице има нешто у главама својих људи. Оно је показало једну политичку свест равну Београду и Новом Саду – Ужице је било средство плаћања успеха појединаца. У земљи у којој нема слободе и демократије, наши представници су ћутали и прелазили, кад су губили, у Београд, на боље, али су тад нешто давали. Ужице је било на губитку, али они на добитку –
Интервју са професором књижевности, афористичарем Радом Јовановићем, обављен је поводом другог издања његове књиге, јер је друго издање било које књиге у Србији врло, врло, ретко, осим ако нису у питању херц романи. Намера нам је да суграђанима подробније представимо чувеног ужичког професора и афористичара, али, како би и млађи читаоци упознали велике људе и Ужичане, који су својим радом оставили дубоки траг.
УН: Старија генерација Ужичана памти те као стрoгог професора књижевности и дугогодишњег успешног директора Дечијег одмаралишта „Златибор“. С обзиром да је то тешко спојиво са афоризмима, како је настало интересовање за ову кратку форму и када си први пут почео да их пишеш?
– Ја сам покушавао још од своје ране младости, као средњошколац, да се оријентишем на тај виц разговор. Покушавао сам да имам брзу реакцију и да имам кратку реакцију, значи нешто што прекида разговор, јер доминира.
УН: Да ли си био такав у контакту са друговима из школе, да ли си и тад био познат по брзом језику?
– Био сам врло циничан и врло обележен као човек који може да „уједе“, али не у смислу неке зле намере. То су углавном били штосеви из нашег средњошколског репертоара, у вези са спортом, девојкама, школом, професорима.
УН: У време Јосипа Броза Тита, када су једни мислили да живимо у диктатури, а други да живимо много лепо, био си познат као водитељ многих вечери културе и забаве у Ужицу и то као успешан водитељ. Да ли је и то било само у младости или и у каснијим годинама?
– Код мене је све некако почело касно. Ја сам први пу нешто објавио 1976. године, на „Времену спорта и разоноде“, кад су ме први пут најавили и пустили моје прилоге, а то је било у мојој 37-ој години, добро се сећам тог времена.
УН: Шта је значило те 1976. године појавити се у емисији „Време спорта и разоноде“? Данашњи млади људи због безброј станица на радију и телевизији, немају тај осећај значаја појавити се у некој врхунској југословенској емисији.
– То је била култна емисија. Сви ови Манчестери и Реали и остали, то је у то време било сажето на југословенску лигу са Звездом, Хајдуком, Партизаном и то је било недељом поподне и отприлике се граничило са неким култом. Тада се знало да си у то време или кући или у природи, али „Време спорта и разоноде“ био је једини моменат који нас је тог дана интересовао. Тада смо слушали преносе, онда су биле најаве утакмица, коментари, па те афористичке форме и ја сам поприлично, са великим и непланираним успехом, улетео у то. Тако сам постао редовни сарадник и било је оно „А сада наш редовни сарадник Раде Јовановић из Титовог Ужица“, тако да сам ја био једна врста бесплатне рекламе за овај град, по чему сам био познат. Ужичани су били поносни на то и мислим да су се поносили и више него ја. Ја сам то сматрао професијом, као и сваку другу. Међутим, с обзиром на слушаност те емисије, ја сам на неки начин добио отворена врата Радио Београда и разних хумористичких и сатиричних редакција.
УН: Како је тај успех кренуо даље, с обзиром да си на то гледао као на неку врсту забаве? Писао си и за велики број часописа, било их је тада безброј на тржишту, чега дана нема. Имао си изванредну, малтене, хиперпродукцију, како си то постигао?
– То се радило тако што кад седнеш, онда нема устајања док не урадиш. Требало је на класичну машину за куцање откуцати, рецимо за Хумор, по тридесет страница густо куцаног текста, али је тај Хумор излазио у 100 хиљада примерака, и, искрено речено, плаћали су сви. И „Време спорта и разоноде“ и „Весело вече“ и „Јовановићи“. „Јовановићи“ су били јутарња емисија „Уз буђење“. Најчешће је то била обична сцена из породице и глумили су познати глумци. Емисија је била ујутро, па се понављала негде после подне око три и некад увече. То је био пандан емисији „Код два бела голуба“. Ја сам, иначе, довео људе да и овде снимају, јер су то били моји пријатељи. Они су били уредници и чинили су мени услуге, почев од тога да су дошли да снимају емисије о „Првом партизану“ који је ушао у прву кошаркашку лигу, онда кад је овде кошарка била хит. На пример, из култне емисије Марка Марковића „Индирект“, долазио је уредник да снима те прилоге и то све бесплатно. После тога су дошле дипломе и награде. Све до једног јутра, када је ишао је мој прилог, то је било око шест сати, а дешавало се у Милошевићево доба. У „Јовановићима“ се причало како би наши политичари могли да говоре истину, јер би им народ веровао и да не лажу. У првом репризном термину у пола три та емисија не иде, скинула је цензура. Следећи корак је био да ми је речено да се више не јављам. Одмах ми је то нови директор саопштио, он је специјално доведен да угуши Радио Београд. Нагласио бих да ја од те 1993. године, више никада нисам емитован на Радио Београду, до данашњег дана.
УН: Хајде да се мало задржимо на оном лепом периоду твојих почетака, на пример, летовања док си био директор у одмаралишту „Златибор“ , док је Културно-просветна заједница, чији си био члан председништва, организовала бројне манифестације. Приближи мало млађим читаоцима Ужичке недеље, то време од 1975. године до 1985. године, када се релативно мирно живело и када се добронамерно препричаво неки твој виц.
– То су били периоди великих забава занатлија који су били чувене, онда возача, чак и фризера. Ја сам радио конферансу и то је било „крваво“ искуство, јер се тада искупе занатлије, као на пример Обрад Станић и они чувени ужички боеми, који су у кафанама правили шоу програме. Ја сам њима читао, они су слушали и давали своје мишљење и похвале. То је било време кад се баш лепо живело градским животом. Ту се није радило о мени и о њима. Ми смо били један град и ја сам њих пратио, а они су мене примали, јер је то била нормална ствар да си са људима са којим живиш и којима се на улици сусрећеш свакодневно и којима се јављаш.
УН: То је било време када су се Ужичани још увек познавали. Да ли је то по твом мишљењу било зато што је тад град још увек био мали или зато што су људи били другачији и водили рачуна о суграђанима и о комшијама?
– У пренесеном значењу бих рекао један апсурд, да Ужице никад није био мањи град него сада. Ужице је сада веома мали град са великим бројем штетних људи који живе у њему. Са великом бројем људи који би продали овај град за једно лепо месташце у некој канцеларији два са два или четири са четири, из које би свакодневно могли да креирају начин како да се узимају паре без икаквог посла и како да се граду наметне принудна управа на рачун политичког статуса једне партије или на рачун тога како мораш волети некога ко штети целој нацији да би ти остао на власти. Некада је у овом граду било много тога лепог и спонтаног. Тада нико није имао ништа изнад Ужица. Ужице је било изнад свега. Могли смо ми и да се не волимо и да се мрзимо, као што је тога и било, али је чињеница да је постојао изнад свега један везивни елеменат, а то је Ужице. Мислим да се то време никада више неће вратити. Тада се поштовала чак и власт. Ми смо мрзели власт тада као и сада, али смо је поштовали и то је такође био један везивни елемент. Поштовали, јер смо знали да има неку концепцију, да има нешто што се зове годишњи или петогодишњи план рада. Тада се нису градили олимпијски базени и ја сам рекао да ће Ужице пре добити организацију Олимпијских игара, него три олимпијска базена. Међутим, овај народ или заиста не може да сабере два и два или верује у неке натприродне ствари.
УН: Хоћемо ли да откријемо читаоцима тајну, да си био толико продуктиван писац, да си писао толико духовитих ствари, да си чак под псеудонимом писао и за еротске часописе?
– Обавезно. У том смислу је изашла она књига „Пусти мужу рогове“, то је до сада једина објављена еротска књига. Сада је изашла нова у издању Агоре, нова допуњена „Искуство се нагомила“. Додата је једна целина на то „волим секс и радо га се сећам“, додата је нова целина „Секс у седамдесетим“. Ова књига показује и један паралелни свет на том плану еротике. Књига је врло поучна, нарочито за оне који гаје идеале о браку, о љубави, а ту је све објашњено.
УН: Да се вратимо на ту 1993. годину, када се први пут цензура појавила у Јовановићима, да ли је то био твој први сусрет са правом цензуром?
– Први мој сусрет био је отприлике три или четири године пре тога. Било је вече Ужичана у Београду. Мени је тада покојни Тоша Ђурић рекао да тај програм мало прошарам хумором. То је било вече у Мажестику и тада ми је пришао један политичар, који није више жив, па му нећу помињати име, и рекао ми да ипак нисам требао да направим баш такву слику Ужица. Пошто су они били једна врста „капе“ за Ужице, њима није одговарало да се о Ужицу говори лоше. То је био један политичар који је био на поприличном, привременом боравку у Београду.
УН: Ја од малих ногу слушам о том удружењу Ужичана у Београду, о тим разноразним вечерима и њиховим активностима. За многе Ужичане то удружење је непознаница. Можеш ли нам мало више рећи о том удружењу?
– То је једно веома материјално удружење. Материјално је у том смислу што не може да функционише без средстава, а та средства су у бази, а база је Ужице. Они сада имају своје програме и своје људе и своје ауторе. Они сада раде оно што хоће и како хоће, али увек имају отворен правац ка финансијама у Ужицу. Новчаник им је у Ужицу, али није ни тамо нека памет, јер тамо су озбиљни људи који су се вероватно заситили тога и они ту су само фигурирају. А ови млађи су као неко техничко особље, а тог особља у свим организацијама има.
УН: Да ли је то удружење типа, ето Ужичани, па се друже, као што постоје разна удружења провинцијалаца у Београду? Да ли вуку Ужице напред? Колико су они озбиљни промоција Ужица у Београду?
– Ја сам највеће користи имао од Београда без Ужичана, без удружења. Све што је изашло, све што је објављено, све чиме сам стекао неку корист, и материјалну и моралну, везано је за Београд, то је прво, и друго, све је било ван Ужица. Ужице се не појављује у мојој биографији до скора. Тако да је то удружење Ужичана једна велика рупа у простору који је требало да освоји Ужице кроз то удружење. Боље да никада није постојало. Ја знам да ће са неко наћи замерке овом ставу. Они су урадили нешто, али колико је то заиста могло и да ли је Ужице од тога стекло неку корист, не верујем. То удружење је постојало због Ужичана у Београду, а не због Ужичана у Ужицу, који су требали да буду тамо пласирани, а то су уметници, спортисти, музичари.
УН: Колико је то удружење заслужно што су Ужичани имали више естрадне, него научне каријере? Многи крију да су из Ужица.
– Мени је тај феномен мало чудан. Сви сеоски писци и сеоски привредници хвале се својим селом, граде у њему успомене на своје детињство. По мени, они се не стиде да кажу да су Ужичани, али то поприлично дискретно изговарају. Разлог је тај што они никада нису ни били Ужичани, част Љуби Симовићу који је поникао у овом граду, али да су то углавном људи који су на неки начин силом прилика Ужичани. Јер оно што се не осети у најранијим годинама, мислим на љубав према месту рођења и према тој средини, то касније не може да се осети. То су познати писци који данас то ретко потенцирају.
УН: Ја када кажем Ужичани, као да сам рекао Европљани. То је мени некако исти осећај. Како ти гледаш на то?
– Па, гледајући политички ове две последње деценије, показало се да Ужице има нешто у главама својих људи. Оно је показало једну политичку свест равну Београду и Новом Саду. Показало је нешто што је Крагујевац злоупотребио. Крагујевац се тако продао, да је то постала таква целина која би могла да уништи целу Србију, на рачун тога да направи странку која ће поново бити актуелна. То је један незрео егоизам. Крагујевац вуче и гуши себе, док тога у Ужицу нема. Ужице је имало несрећу да има неспособне људе који су куповали каријеру испуштајући из руку важне ствари, као што је ЕПС, као што је царина и слично. Све је то отишло одавде, значи, трговало се Ужицем. Ужице је било средство плаћања успеха појединаца. У земљи у којој нема слободе и демократије, наши представници су ћутали и прелазили, кад су губили, у Београд, на боље, али су тад нешто давали. Ужице је било на губитку, али они на добитку.
УН: Ако се вратимо на крај осамдесетих и почетак деведесетих, у време појаве Слободана Милошевића, код тебе се отприлике тада појавила потреба за писањем политичких афоризама. То је вероватно била потреба која је настала посматрањем свега онога што се дешавало у земљи, као и на нашем Тргу партизана, када су се правили спонтани, а у ствари организовани митинзи од стране Социјалистичког савеза радног народа. Тада су терани људи из фабрика и деца из школа, да по директиви организују митинге. То је било спонтано догађање народа по директиви. Да ли сам у праву?
– Ја сам тада газио своје педесете године. Био сам тада човек који је толико година радио, а нисам издао ни једну књигу. Тада долазим у контакт са Баљком, који ме је терао да почнем да пишем политичке афоризме и ја за две године издајем три књиге. То су књиге „Сан је да све ово сањамо“, а наслов је настао по афоризму из књиге. Он је дубоко филозофски и животни афоризам свакога од нас. Затим долази књига „Кућа смећа“ и била је у складу са оном антититовском пропагандом, кад су се рушили споменици, али то није била Кућа смећа против Броза, него кућа смећа против комунизма. Трећа је била књига епиграма, која је била једна препевана варијанта сатиричног афоризма. Што се тиче првог наслова „Сан је да све сањамо“ добио сам награду за књигу године афоризама, награда „Драгиша Кашиковић“ и то је било 1994. године. Награду је додељивао СПО, а Драгиша Кашиковић је неки велики антикомуниста кога су убили.
УН: У то доба био си активан и у ДЕПОС-у, али си и у предвечерје вишестраначја, стао на листу Омладинске организације Ужица која је предложила дупло старије кандидате, него што су били чланови омладинског покрета. То је била потреба да се човек искаже и да у исто време покаже неки пркос према тадашњем режиму, који је почео да показује шта се дешава када један национализам рађа други. Суморна времена за Србију почела су 1993. године, у, уз мале прекиде, трају до данашњих дана. Почели су ратови. Како је било све то посматрати са становишта афористичара, када је сваки афоризам био црњи од другог и није га било чак ни популарно писати?
– Ја сам тада постао садомазохиста. Радио сам садистички, да покажем какви су, али сам мучио себе, јер сам морао тражити све гору и црњу форму да то искажем. Понекад сам прелазио све границе. Зашто нисам никад страдао, то не знам. Вероватно је Милошевић био један паметан човек, који је знао да од речи никоме неће пасти глава са рамена. Он је пустио да се пише и чита шта ко хоће, књиге су биле симболичних тиража.
УН: Био си посматрач тог периода оснивања странака. У Ужицу се појавила ДС, СПО, био си укључен у ДЕПОС. Који је био твој основни мотив за, условно речено, бављење политиком, иако никад ниси био професионалац, већ си имао жељу да учествујеш у променама, у исправљању неправде?
– Није било амбиција, било је једноставно тражења шансе да се искаже. Ја сам тако на оним првим изборима ушао у Скупштину и ту је био шоу са социјалистима, који су били у апсолутној већини. Препирао сам се са њима на свакој седници, међутим то је на неки начин било и опасно, али чини ми се да је било продуктивно, јер су понекад показивали да имају страх, да имају панику да не претерају. Било је то 1992. године. Председник је био Зоран Вујовић. Ја сам тражио да се мени доносе записници пре читања на Скупштини и пре усвајања, да прочитам и да свако потпише своју дискусију и они су ми излазили у сусрет. Нисам дао да ишта промене. Друго, то су биле лепе дискусије, али одједном је почело да се осећа нешто међу људима. Тада су се каријеристи мало дистанцирали од оног првог полета. Тај ДЕПОС је био чудан. Ја сам био Нова демократија, а овамо је био СПО на другој страни, а имали смо и ДС, која је ишла самостално на тим изборима. Али, као ДЕПОС и ДС ми смо имали једну трећину одборника који нису могли ништа да ураде, али која су им загорчали живот. То су били фини људи, одборници који су заиста једним духовитим наступом и једним слободним ставом, успевали да кажу шта мисле. Зоран Вујовић и ја смо данас добри пријатељи. (Тони: Сећам се тог времена. Тада смо све најгоре говорили о СПС-у, да би дошли данас до тога да сам ја у прошлом броју написао да кад будем срео Зорана Вујовића, да ћу му се извинити.)
УН: Када погледаш овај период од скоро двадесет година, какво је твоје мишљење сада о Зорану Вујовићу?
– Моје мишљење о њему је специфично. Прво, он је мене, пре него што смо се дистанцирали у странкама, користио за разне послове које сам ја умео да радим, на пример, ако треба нека форма из културе или око мурала или неке-културно уметничке манифестације, он је то тражио. Сазивао ме на неке комисије, на пример за избор грба, који је био далеко боље рађен и боље планиран, него овај садашњи, који је мало кичерајски. Некако су сви грбови градова по мени исти. Тако да сам ја био практично укључен у послове оним чиме располажем, а то је своје знање.
УН: Хајде да направимо једну паралелу, пошто си и данас помало укључен. У том периоду од пре двадесет година у Ужицу је било и нешто пара. Ако изузмемо сад последњих годину и по дана од како је Светска криза, занимљиво је, кад већ помињеш мурале, у време Зорана Вујовића, доста ствари је урађено у граду по питању тих мурала и културе. Мислиш ли да је онда било више новца или је у питању био ентузијазам тада руководећег тима у општини?
– Кад би ти сад неко рекао да су они онда имали власт и на републици, па су могли и овамо да инвестирају, не би био у праву, јер и данас имамо исто тако конституисану Скупштину. Међутим, чини ми се да је почетак самоуправе у Ужицу био под строжијом контролом. Људи које су кандидовали морали су бити поприличног квалитета. Чак су се социјалисти трудили да имају своје јаке кадрове, да им не можеш с те стране рећи да су некомпетентни. Они су бирали младе људе и ту су се могли бранити, а што се тиче средстава, они су умели да извлаче средства. То је била та вештина на нивоу Борке и осталих стручњака који су знали обезбедити државу, а држава је мало и попуштала. Ја често имам обичај да кажем да је Ужице увек имало добар третман кад се ради о том положају у Београду, али да га није увек добро користило. Ми се сад понашамо као дијаспора, мислим на Ужице, Чачак, Краљево и друге градове. Они у Београду појма немају шта се ради овамо. А немамо министра за дијаспору овде у Ужицу. Имамо београдске службенике који су, нормално, у републичком или савезном парламенту.
УН: У време када си ти био одборник, у тим почецима вишестраначја, тада је био председник, два потпредседника и председник Извршног одбора. То је било све од функционера. Како то изгледа данас?
– Тада су све лепо аранжирали. Прво су бирали председника, па једног потпредседника, па пошто су знали да за другог потпредседника неће имати већину, онда би рекли да се идуће седмице бира други потпредседник, тако да су они освајали власт плански, али су имали мало људи. То су два потпредседника, председник Извршног одбора, секретар. До тих људи је увек могло да се дође. Ја сам могао да дођем кад хоћу, да се обратим и да предложим и углавном су усвајали.
УН: Како ти као афористичар гледаш на то да тај исти посао данас обавља 14 људи?
– Немам појма шта раде. Очигледно да мало познају људе у свом граду, јер су то кадрови који су „без зрна барута“ прошли кроз ову, да је назовемо, „револуцију“, антибирократску. А ко не прође тако кроз ту револуцију, онда од антибирократе остане само бирократа. Ова земља је ово анти изгубила. Милошевић је у ствари то и хтео. Он је кроз антибирократску, правио бирократску револуцију. Период од 1996. године па до 2000. године био је ужасан. Мислим да је тај период сраман за све људе који су га преживели, а нису се осетили позваним да реагују. Морали су бар своје лично мишљење исказати, ако ништа у четири ока, ако су се бојали, а на јавним местима апсолутно није смело доћи до тога да се неки морални критерији забораве по цену очувања не знамо чега. Не знам шта смо ми чували. Ја сад имам једну јерес коју увек кажем – „више ће Срба страдати због Ратка Младића, него што је у Сребреници погинуло муслимана“. Кријући Ратка Младића, ми ћемо погубити стотине хиљада Срба, који ће платити све његове грехе, разним казнама, суспензијама, непримањима у европске институције, које су извор средстава за живот. Људи умиру, а чувају једног човека који вреди таман толико колико вреди. Ни мање, ни више.
УН: То донекле има везе о ономе што си говорио за период од 1996. до 2000. године. Тада је онима који су се бунили, јер је било очигледно да то не води никуда, било чудно како се неки не буне. Данас је још чудније што млади људи, или релативно млади људи о том периоду не знају ништа, нити их занима и практично многе грешке које смо тада правили, правимо и данас, а прошло је мање од 10 година. Као да постоји жеља код људи да тај период забораве, па чак ни деци не преносе ништа о томе. А каже се да се на грешкама учи. Како ти на то гледаш?
– Учи се на грешкама. Мене је сада страх од тог периода, јер се он изродио у своју супротност. Изродио се у нешто флегматично, као да ништа није ни било тада. Млади су прешли преко тога јер нису осетили, а старији су се повели за политиком са врха, која иде по сваку цену на уравниловку и у гресима и у непочинствима. Мир, мир, мир, нико није крив. То је најопаснија теза. Истина је једина ствар коју је требало рећи, међутим овде нико нема снаге за истину. Можда би било поштено пустити то све да иде својим током. Ту се старија генерација, морам употребити израз, курва са потомцима, јер велики улог ставља у игру, на њихову будућност. Мислим да је најмање важно колико ће на власти остати Тадић или Тома Николић. Много је важно ко ће ову децу касније прихватити, да их изведе на прави пут.
УН: Време од 2000. до 2010. године обележила су три човека. То су Зоран Ђинђић, Војислав Коштуница и Борис Тадић. С обзиром да је Тадић поприлично дуго председник државе Србије, како ти гледаш на сва та три периода њихове владавине и на њих као личности?
– Код Ђинђића сам субјективан, свиђала ми се енергија код тог човека који је имао храбрости да каже шта хоће. Нико није идеалан, па ни он није био. Не треба га идеалисати, али га треба чути и данас кад га више нема и треба га испоштовати у оним идејама које је хтео. Код Коштунице је, чини ми се дошло до изражаја оно „Сан је да све ово сањамо“, јер он још увек није будан, нити ће се пробудити. Он је, како бих ја то рекао, човек од папира. Он живи у ономе што је записано и зацртано. Може човек да каже да је Косово Србија, али ја сам то лепо рекао, Кумановским споразумом је нешто урађено са тим органима. Ја мислим да је било различитих видова уступања органа и Западу и Америци. Јер, ако је Косово срце Србије, онда је извршена трансплантација, то хоћу да кажем. Тад је извршена трансплантација. Можда је Косово срце Србије, али где је оно. Ми знамо да је Косово срце, али не знамо где је. И даље се у томе истрајава и у времену Бориса Тадића, захваљујући његовом министру. Раније нисмо знали где је Косово, а сад не знамо ни где је министар иностраних послова. Он толико лети, да ни сам више не зна да ли јури за Косовом или је изгубио компас. Једноставно, скупљајући сличице, као ови мали дечаци што скупљају за светско првенство, он скупља оне које су признали, односно нису признали Косово. Још ће почети и да се мења. Да бар мења једну Америку за једну Анголу.
УН: Када је Јеремић у питању и многи други министри, последњи политички коментатори су склони да кажу да Тадић нема утицаја на људе и да не влада ситуацијом, него да ради ко шта хоће. Са друге стране, многи кажу да он то све контролише. Какав је твој утисак?
– Сви кажу да је Тадић пун себе. Он није пун себе, он је пун полтрона. То је његов систем владања. Они њему помажу да он прави каријеру, они су његово оружје. Он је врло вешт манипулант људима, а чини ми се да је и подложан манипулацији од људи које поштује и које цени, а који то не заслужују, мислим на Ћосића, па и на родитеља.
УН: Ти као афористичар и други афористичари, постали сте угрожени наступима Бориса Тадића. Он је у последње време почео да просипа бисере, надам се да си чуо онај са кокошкама, када се у поплави забринуо за кокошке и питао да ли им је хладно?
– Тај његов ентузијазам да покаже да све зна, довешће га у ситуацију, да ће сељаци почети да сумњају у његову интелигенцију, јер он физички може стићи, али, психички и ментално, он не може више да прати све. Мислим да он са фразама почиње да буде опасан по ову државу.
УН: Откуд та потреба Србије да се сваки дан по сто пута може чути као смо ми лидери у овоме или ономе, што апсолутно не одговара истини, чак је потпуно супротно. Али чак и да има истине, чему та потреба у српским медијима да смо први у свему. Некад смо на Балкану, некад смо на западном Балкану, некад у регији, а нико живи не зна на које се подручје мисли. Шта мислиш о томе?
– Ја мислим да смо ми равноправни у немоћи и са Бугарима и са Босанцима и са Хрватима. Они не говоре да су лидери, јер су паметни људи који раде. Хрвати грабе да уђу у Европску унију, Црногорци да уђу у НАТО, једино ми нигде не журимо. Ја мислим да би Србија била у Европској унији да није формирала проевропску владу. Они толико компликују, као да им је циљ да забаве људе четири године причом о томе како је напорно ући у Европу. Ту је Ђелић генијалан. Ја нисам видео човека да се тако трансформише тако у једног празнореког човека који глуми револуционара. Постоји један критеријум који мора да има сваки политичар. Мораш прво пазити шта говориш, друго како говориш. Ја њему не верујем ништа више. Да каже да живи у Србији, ја не бих веровао. Мада Србија и нема границе. Ми смо све доње границе достигли, осим граница државе према Косову, све остале смо достигли.
УН: Доста причамо о чудном понашању у Србији. Радоје Домановић је умро у чемеру и јаду. Када данас читамо његове приче, не можемо да верујемо да је данас све стопроцентно исто као што је било и пре сто година. Како ти, као строги наставник српског језика, гледаш на данашње младе, а у исто време и на њихове родитеље, како их васпитавају и куда то води? Када причамо о Европи, свако паметан каже да ми прво треба да направимо Европу у себи. Онда нам неће бити ни битно да ли смо у Европи или не?
– Ми се више бојимо да не уђе Европа у Србију, него што ће Србија ући у Европу, јер ако Европа уђе у Србију, растераће све ове као мачке са одређеног места. Овако може полако у Европу, па ћемо изнутра да је рушимо, јер је то много згодније и комфорније. Као Тројански коњ. Само наши коњи су опаснији, јер су пуни себе, а Тројански су пуни диверзаната. Сад се дешава чудна ствар да ми хоћемо да направимо државу, а не можемо да сачувамо породицу. То је исто као што ми данас правимо ауто путеве, а немамо пијаћу воду у већини градова. Овде се одрони пола града, поплави се пола града, поруши се стотине кућа, али ми терамо коридор 10, иако је још Краљевић Марко дигао рало и волове и кренуо пре 700, 800 година, е тако ће и наш посао. Не можеш ти небески народ натерати да стане са обе ноге на земљу. То је суштина. Они су, да не би били са обе ноге на земљи, измислили да су небески народ. Сад се у мало у облацима лагодно љуљушкају.
УН: Лагодно је било до пре две године док смо живели од трошења новца од продаја предузећа и позајмљивања новца. Последњих годину и по дана овде је криза за коју је Динкић говорио да је неће ни бити, а Тадић је говорио да је то наша развојна шанса. Пре два месеца су говорили да криза која није ни дошла, прошла, међутим, евидентно смо сведоци да је последњих дана и месеци никада горе, и материјално и психички.
– Ја кажем да ако је криза прошла кроз Србију, она је прошла, јер је видела да овде нема шта да ради. Криза може да иде у Америку, да тамо буши, да руши. Шта ће у Србији криза да ради? Само да гледа. Зато ми и кажемо да непријатељ може мирно да спава, јер шта ће он да напада. Србија није бомбардована 10 година, а ефекат је исти. Било је да нам је НАТО порушио све. Ево 10 година није бомбардована, а исти је ефекат. Мостови нам пропадају сами.
УН: Кад си већ поменуо бомбардовање, занимљиво је да санкције које су биле 1993. године, пре 17 година, никада нису више помињане него последњих дана, као и бомбардовање. Имам утисак да што време више пролази, све више о томе причамо.
– То је нека асоцијација на онај бунт. Ипак је тада, ако ништа, постојало барем гунђање, међутим, данас је невероватно колико се хладнокрвности може срести око себе. Скупо – па добро, нема плате – па добро, нема пензије – па добро. Замрзнуте плате годину дана, замрзнуте пензије годину дана. Мислим да се десило то, да се убија енергија у људима. Говори се да смо мотор развоја, да смо локомотива развоја, а видиш какве су пруге. Са том локомотивом кроз Србију, овим пругама не можеш да возиш више од 20 км на сат.
УН: Последњих година у Србији дешава се чудан процес, Србија је, вероватно, једина земља на свету, у којој музика пропада, филмови пропадају, биоскопи пропадају, књиге бележе страшно мале тираже. Човек почиње да се пита шта се то овде десило. Чини ми се, да нема наших тенисера и кошаркаша, да се никакве вести из света не би ни преносиле. Као да је цео свет кренуо једним путем, а Србија другим. Шта ти мислиш о томе, као човек који се цео живот бави књижевношћу и уметношћу?
-Чини ми се да је основно информисање. Вентил који је тада постојао, да овај народ крене ка Европи, било је оно што се некад звало штампа, није важно што је била државна и није била потпуно слободна, била је то обична штампа и обична телевизија, кад су новине куповане у 300 хиљада примерака, кад су чекали на ред да гледају неку емисију на телевизији. Сада све то имамо у кући. Засути смо програмима без квалитета, друго, засути смо спортским догађајима у толикој мери, да ти више ниси сигуран, кад нема спортског догађаја, шта ћеш радити.
УН: Шта ти мислиш, као наставник и педагог о чудном апсурду: за време Слободана Милошевића, кад је била диктатура, пола медија, чак и више од пола, писали су против режима, док данас практично немамо ни један писани, ни радио, ни ТВ медиј, који критикује власт. Са друге стране, сведоци смо да интернет никада није био доступнији него данас, да млади људи имају стопроцентну доступност свакој информацији на било којој тачки земаљске кугле, али их те информације уопште не занимају? Из шуме тих података не узимају ништа. Просто се одустало од размишљања својом главом. Нико више не гледа критички на град у коме живи. Све је постало, удри бригу на весеље.
– Мени се чини да је ту нешто кренуло од раније. Ти се сећаш да је некад било другачије и да си и ти сигурно према старијима, према комшијама и према познаницима својих родитеља, био учтив и васпитан, јер си морао такав да будеш. Морао си се јавити, морао си извадити руке из џепова, ниси смео псовати. Они су знали да си ти добар ђак, долазили су код вас, па су питали како си у школи. Данас је дошло до једног отуђења, дошло је до тога да је сада најбоље имати једну зацртану линију мањег отпора. Све изједначити. Тако да су мени најбољи пријатељи они који су у кафани, а колеге су ми остале по страни, страни су и ја почињем да се понашам као и ови који седе у кафани. Ићи ћемо у кладионицу, на томболу, на бинго и слично. Створили смо једну, како бих рекао, навику да озбиљне ствари стављамо по страни, а време посвећујемо ономе што је време спорта и разоноде. Ово је убијање оног најквалитетнијег у људима, јер без поштовања других, нема поштовања ни себе. А кад себе не поштујеш, онда не поштујеш ни државу, јер милион таквих је држава.
УН: Поводом другог издања књиге „Кратко и касно“, да ли је апсурдно да увек желимо да буде досадно у земљи, да живимо у уређеној земљи, а постали смо потпуно неуређена, али и потпуно досадна земља, што је апсурдно, а са друге стране никад горе време није било за писање афоризама? Раније су биле овације, бурне реакције, док је данас то постало као кад поједеш ратлук уз киселу воду.
– Ја мислим да сад није, како кажеш, равнодушно време, мислим да је ово на неки начин анемија, једноставно убијање. А то ме нервира, јер ја сам за то да се нервирам, нисам за то да будем стока која ће да једе и да пије и да спава. Међутим, овде има људи који живе једним животом који је сасвим ок што се тиче њих. Имају новац, имају на неки начин задовољавајући стандард и користе све своје слободно време да угоде себи. То су људи који живе сезонски, три, четири године, пропадају, па се поново дижу. Значи, ово је једна прича о тобогану који има успоне и падове. Код њих је егоизам дошао до изражаја, а још већи је то егоизам према онима који су нормални људи, који немају ту навику, који су још увек жртве навике да раде и да стичу тим радом.
УН: Данашњи млади уопште немају навику, ни потребу да раде, интересује их искључиво новац, а било каква потврда сопствене личности кроз рад их не занима. Сасвим сигурно можемо рећи да тако нигде у свету није. Шта је произвело такво понашање?
– Ко уништи ту компоненту у људском животу, тај је средио нацију. Ни Хитлер није тако радио. Хитлер је стварао негативне навике, а ови су убијали добре.
УН: Сећамо се неких срећних времена када се родила она парола – нико не може толико мало да ме плати, колико ја мало могу да радим, док је радила стара Градска кафана и људи који су радили трећу смену у Ваљаоници бакра, седе до девет, оду пола сата до фабрике и врате се, што је за нас било запрепашћујуће. Међутим, сећање на та времена у односу на ова садашња су предивна. То је чудан феномен. Имаш ли какво објашњење или неки пригодан афоризам на то?
– Победили су, они су победили. То је објашњење. Та шачица људи, то су ти људи о којима ти причаш, који су чекали плату, ти то добро знаш у Хотелу код Мачка у бару, кад су им долазиле њихове колеге са посла и доносиле коверат са платом за прошли месец. Ми смо се тада мало и смејали томе. То је та Ваљаоница која је запошљавала 400 правника.
УН: Постоји такође феномен, још од Домановића, који каже да Срби увек желе да буду у државној служби, у војсци, полицији… Тај феномен је данас посебно изражен. Причали смо малопре да желимо у Европу, а нико не каже да је у Европи капитализам. Тамо нема државне службе, него пуно рада, али то код нас нико не помиње. Очигледно да ми под Европом подразумевамо неку врсту социјалистичке утопије још од старих времена. Како гледаш ти на то?
– Ја мислим да смо ми ту нешто као Грци. Ми смо људи који су научили да се плаћа оно што ништа не производи. Тако смо се ослонили на те непроизводне делатности, да си и ти у новинама напоменуо да је скоро немогуће предвидети до када ће општински службеници моћи да издржавају физичке раднике и раднике у фабрикама. Сад испада да је једина производња која ради је производња закона и производња пореза. Ја сам учио школу у време кад су турски десетак сматрали скарадним порезом. Осудили су Турке и за данак у крви, а сад имају данак у памети, тако што држава извози паметне људе. Не мора да нам дође Немац, него га они натерају да оде сам.
УН: Желео сам да овај разговор завршимо у оптимистичком тону, али изгледа да нема много места за оптимизам.
– Има. Најцрње је што време чини своје. Рецимо, и Ратко Младић је осуђен на смрт, само се чека да умре. Сви су они аконтирали своју казну у животу. И ови политичари су осуђени на заборав, осуђени су на презир. Ово задовољство које данас имају, то ће бити једна грдна казна касније, јер ће бити нико и ништа и биће погрдна прича о њима, која ће служити за подсмех.
УН: Слажем се да су они осуђени на пропаст, али ми је мука што смо ми осуђени да живимо у ово доба са њима?
– Ми нисмо осуђени, ми смо то изабрали. Ја да сам осуђен, ја не бих гласао за неког. Најцрње је сада што не постоји варијанта. Говоре људи да ће изаћи на изборе и поништити листић. Ја кажем, каква је држава у којој човек не зна за кога да гласа. Замисли да имаш осам милиона људи, а немаш за кога да гласаш.
УН: Да ли је то последица нашег, послужићу се клиначким термином, фолирања? Ми никада нећемо јасно да покажемо оно што смо, па тако долази до тога, пошто овде нико јавно неће да каже своје идеје, да имамо политичку сцену која је мање, више, скоро идентична. Онда је логично да нема за кога да се гласа, када у политичкој сфери не постоје партије које репрезентују оно што у народу постоји. Логично би било да су радници у једној партији, државни службеници у другој, власници у трећој, уметници у четвртој, било би логично да уметници буду левичари. Код нас нико у јавности не каже да је социјалдемократа, да је конзервативац, либерал. Сви избегавају да себе дефинишу. То иде дотле да наши политичари неће да кажу за кога навијају у спорту, јер неће да губе гласаче.
– Која партија има програм? На основу чега ћеш, на пример, да кажеш ко је либерал? Они неће да се изјасне ни о Босни, ни о Хрватској, ни о чему. То значи да нису кадри, а то другим речима значи да ако не вреди променити власт, зна се шта је излаз, треба мењати народ. Народ ће морати да се мења природним путем. То ће бити антибирократска еволуција, која ће да траје таман толико колико је трајало да од мајмуна постане човек, тј. да од Србина постане паметан грађанин.
УН: Да ли су то неки афоризми за неку нову књигу?
– Најновија књига која буде изашла биће на тему „Одгодио нам се народ“. Они су рекли да нам се догодио народ, али сад видимо да се одгодио, као кад закажеш утакмицу, па се откаже. Тако се у Србији одгодио народ, не да се није догодио. Као да је неко рекао, склони народ да не смета. Мораш бити оптимиста јер кад умреш, мораш рећи – ево умирем, али имам једну олакшавајућу околност, ја сам оптимиста.
УН: Хајде мало да се подсетимо неких људи из периода златног доба Ужица, кад је било неких људи који су давно запостављени, а којих се ти радо сећаш.
– Кад бих набрајао људе којих се најрадије сећам и које највише волим да видим, то би били људи, не брендови, него антибрендови. То су људи који су у животу били обични и који су тако провели тај живот, једноставно ћутке, што каже песник „Има људи који кроз живот пролазе са бодљама окренутим унутра, да не повреде никога изван себе, да све оно што им не ваља и што их мучи, задрже у себи“. То су ти људи. Чак је било ту и божијих људи. Ја не могу да се сећам неких људи који су некада били појам за Ужице, али рећи ћу периферног, једног Мифу Дејанца, који је био разонода Ужица, који је био радост кад га видиш, јер тог тренутка почиње једна необавезна прича у којој си ти срећан што си у граду са таквим људима који имају причу за све, који имају фантазије да буду краљеви, иако живе у колиби. То су људи који су, чини ми се одржавали Ужице. То су били ти боеми, занатлије, чак људи који су већину живота провели у кафанама. Али има много добрих људи овде. Ја у мојој генерацији стварно налазим добре људе. Ја се плашим генерације која долази да ће ту бити тешко да се пробере. Јер, не можеш им веровати никада, зато што су навикли да буду преопрезни и кад не треба. Један од симбола те праве вредности човека је искреност. Мораш рећи, ово ми се не свиђа, код тебе или код мене.
УН: Ту је опет победио онај, у суштини, материјализам који продукује егоизам, а из личног егоизма онда не желе да буду искрени, јер то може да их кошта. Пошто истина кошта. Раније се говорило да свако носи свој крст, док данас истина не интересује никога. Истина је тотално небитна ствар.
– Небитна је што извор и заштитник истине, црква, треба да негује то. Ако они не цене истину и не смеју свештеници да кажу истину, шта ће онда рећи обичан народ који се плаши и Бога и цркве и државе и краља и министара, а да не говоримо о политичарима који су апсурдно далеко од истине, а не знам из ког разлога. Опет се враћам на ту моју суспензију. Политичарима би овај народ веровао и да говоре истину, тачно би им веровао.
УН: Доста пратиш утакмице, и дан-данас си кладионичар, многи те виђају и препознају тамо, некада си се и сам бавио кошарком. Како гледаш на данашњу ситуацију у ужичком спорту, када је евидентно да Ужичани баш заостају, а посебно оно што све нас мушкарце интересује, то је ФК „Слобода“, која је, иначе, у непосредној близини твог места становања.
– Нажалост, нисам пропуштао ни један тренинг кад сам имао 25-30 година, додуше они су били у бољем рангу, у другој лиги. У Српској лиги раније, знао сам доћи на стадион да гледам како шутирају на гол, цео тренинг. Али, чини ми се да је то до навијача. Ови су навијачи нарцисоидни, они практично не гледају утакмицу. Они су чак окренути леђима и скачу, али су они у центру пажње. Шта то значи? Одједном је оно што се догађа на терену добило конкуренцију онога што се догађа на трибинама. Атрактивније је оно на трибинама. На трибинама су будалаштине, а овде је мало досадно јер су овде сви око центра, целу утакмицу. Отприлике, спасавај се ко може. Значи, имамо једно убиство спорта, односно фудбала за рачун голова или пласмана или нечега, можда и пара не знам, и на крају имамо дечаке који су схватили прилику. Нисам спортиста, али ћу искористити шансу да преко њих дођем до циља јер ћу бити најпопуларнији, бићу вођа навијача, па ћу стајати на врху трибина.
УН: Занимљиво да је то данас постало као занимање, навијач.
– Не само обично, него релевантно занимање, које има политичку тежину. Ја слушам рекламу у којој каже да данас у Србији сваки пети грађанин гладује, или десети, помозимо им сви, радници, навијачи. Она набраја у реклами. Па питам се откад се то занимање стиче.
УН: Пре неки дан су медији известили о тучи у Београду, и јавили да се потукао – навијач. Помислио сам да су се потукли на стадиону или испред стадиона, али не, они као да су рекли потукао се лекар, зубар, користили су реч навијач као титулу, што је за мене било запањујуће.
– Они убијају фудбал. Навијачи убијају фудбал. Ако Енглез може да издржи 2 сата и да пева све време и кад му губи тим, то је навијач. Ту има и закона и мало васпитања. Почеће и навијачи у позоришту да имају свој клан, па ће да навијају за једног глумца.
УН: Шта ти из ове перспективе, као педагог, имаш да поручиш и млађим и старијим Ужичанима?
– Била би права срећа кад би старији Ужичани могли да наследе млађе, односно да задрже своје квалитете, па да су они генерација која долази, међутим, наши млади су
типични појединци који воле све што воле млади, а то су данас пензије деда и баба. значи, да им Бог поживи деду и бабу, да би они могли дочекати пензију док деда не умре, па да онда они оду у пензију. Ипак сматрам да Ужице има квалитет и да ће ово бити доња граница до које се дошло. Ужице има квалитет да побегне од градова типа Лесковца, Краљева и слично, који се још увек гуше у неким националним проблемима и недоумицама, да ли су за ово или оно. У Ужицу је политичка клима доста добра. Ексцеси који се дешавају међу појединцима су ситни, јер неспособни појединци немају другог начина него да се ексцесивно боре за власт.
УН: Хоћеш да кажеш да за Ужице долазе бољи дани?
– У Ужице долазе боље генерације. Премда сам згрожен понашањем матураната којима се девојчице пењу на рамена. Увек се сетим Домановића, који каже да се тог дана кад се заврши гимназија купује шешир, купује штап, парно одело и излази први пут у кафану да се са друштвом покаже зрелост. Међутим, ови београдски матуранти скачу у фонтану да се купају. Ја морам да кажем да када се матори магарци купају у фонтани са 20 година, то није баш неки реноме за једну генерацију која треба да извуче ову земљу из ове кризе. Рећи ћу ти овај афоризам и можеш да га употребиш – Ми смо у говнима до гуше, али то је минимум испод кога нећемо никад ићи-.
(Интервју је направљен 2010. године у Радовом стану, под будним оком његове супруге Буле, уз неизбежно, повремено добацивање. Објављен у Ужичкој недељи 776.)
Тони Станковић
(копирање целог или делова текста строго забрањено без одобрења аутора)
