Опозиција Вучића не може да смени

- Овде је проблем што то незадовољство грађана који протестују нема ко да артикулише и да се на политички начин избори да се узроци незадовољства отклоне - Опозиција не може да Вучића победи на изборима, а још мање да га сруши на улици, без обзира у ком се агрегатном стању налази - Уколико Вучић, уз божју помоћ и уз помоћ САД, успе да пронађе компромисно решење косовског питања, онда Србија има шансу да добије место које заслужује у оквиру европске породице народа, а грађани ће моћи да рачунају на мирнију, сигурнију и богатију будућност -

ИНТЕРВЈУ: НЕБОЈША КРСТИЋ
Небојша Крстић, који је у јавности познат као маркетиншки стручњак и политички аналитичар, за Ужичку недељу говори о тренутном стању у Србији.

УН: Господине Крстићу, често критикујете лидере опозиционих странака и у јавности Вас сматрају Вучићевим човеком. Питање је са које позиције критикујете лидере опозиције и да ли себе заиста сматрате Вучићевим човеком?
– Сувише сам ја матор да бих био било чији, па ни Вучићев. Често нисам ни свој. Али у праву сте, често критикујем опозиционе лидере, тачније „лидере“ јер да би неко био лидер, треба да има некакве следбенике, а највећи број „лидера“ су самозванци без странака, или са странкама без чланства и без гласача, дакле, особе без икаквог легитимитета, а што је још горе – без компетенција, без свести, одговорности и без разумевања посла којим покушавају да се баве. Овде мислим на „лидере“ из такозваног Савеза за Србију плус ДСС и странка Зорана Живковића. Неке изузимам и мислим да имају разлог свог постојања, ЛДП, на пример. И кад се не слажем с њима, морам да им признам да имају своју конзистентну политику и да та политика често има отрежњујуће дејство на Србију, за разлику од осталих који су се претворили у љуштуре које, осим токсичког, немају никакав користан садржај.

УН: Протести „1 од 5 милиона“ покренути са као грађански протести, али их Ви видите као страначке, иако се на њима ретко обраћају страначки људи. Због чега сматрате да су страначки?
– Овде постоји конфузија око разумевања појмова. Страначко и политичко није сукобљено са грађанским. Човек постаје грађанин кад конзумира своја политичка права, а једно од права је да се удружује у странке и заступа одређену политику. Међутим, овде су се странке из СзС досетиле како да превазиђу проблем, а проблем је то што су „лидери“ СзС толико непопуларни и неомиљени, да ниједан не сме да се појави пред групом већом од двоје људи. Па су се досетили. Направиће шатро „грађанске“ протесте, који с њима кобајаги немају везе, финансираће их, а као магнет за протестанте послужиће им популарне личности, глумци, спортисти, новинари, ко год…а онда ће лажни лидери да се прикраду и лагано преузму протесте, тврдећи да они представљају меру њихове подршке у народу. По мом суду, протести „1 од 5 милиона“ су обмана грађана. Такође, ти протести су безидејни мимоход, који нема никакве политичке захтеве и никаквог смисла. Тачније, смисао им се тражи сваке суботе, а жеља је организатора да се испровоцира некакав инцидент који би мотивисао грађане и енергизовао већ посустале шетаче. Зато је и било покушаја стављана сваког инцидента у службу протеста, напад на Борка Стефановића је био повод за протест, иако су сви нападачи похапшени…чак је и годишњица атентата на Оливера Ивановића била предмет злоупотребе.

УН: На мети Ваших критика је Сергеј Трифуновић и често сукобљавате мишљења на Твитеру. Кажите нам шта истински мислите о Трифуновићу и зашто мислите да све што ради, ради погрешно?
– Сергеј Трифуновић је мера очаја које „лидери“ опозиције изазивају код опозиционих гласача. Исто као што су то били Радуловић, потом Бели и Јанковић. Све су то ликови за које су се гласачи незадовољни похабаним „лидерима“ хватали у очајању. Сваки од њих убрзо би их разочарао, доказавши своју неспособност. У том тражењу новог опозиционог „месије“, стигло се и до Сергеја Трифуновића. Тако да ће он јурити унаоколо демонстрирајући свој простаклук, док му то не досади, а онда ће грађани опет јово наново у тражење новог лица. Тешко ми је да вам кажем шта Сергеј ради погрешно, јер он ништа и не ради, већ само својом псовачком и примитивном реториком срозава и онако низак ниво политичке културе на јавној сцени. Последица његовог деловања биће одлазак у апстиненцију значајног дела опозиционих бирача који такву реторику не подносе.

УН: Какво је онда Ваше мишљење о народу који подржава и који шета у протестима, јер не треба заборавити да се у многим градовима одржавају протести, негде више, негде мање масовни?
– Ја сам демократа и мислим да сваки грађанин има право да буде задовољан или незадовољан влашћу. Ако је незадовољан, има право да протестује. Протест је, ако хоћете, и доказ да је друштво демократско. Не постоји демократска земља у којој нема незадовољних. Овде је проблем што то незадовољство грађана који протестују нема ко да артикулише и да се на политички начин избори да се узроци незадовољства отклоне. Уместо тога, протестанти су предмет злоупотребе лажних „лидера“, који их користе да докажу свој непостојећи легитимитет, расипајући њихову енергију улудо.

УН: Зашта се Ви конкретно залажете?
– Залажем се за политику решавања највећих државних и националних проблема Србије, што би за последицу имало ослобађање свих потенцијала Србије, убрзани напредак земље и пораст животног стандарда грађана. Зато и подржавам Вучића. Наиме, он је једини српски лидер који има свест о потреби решавања деценијских проблема и који има храбрости, а можда и снаге, да их реши. Кад је Косово у питању, а то је најтежи и најмалигнији проблем, Вучић данас ставља главу тамо где његови претходници нису смели ногу. А без решења тог проблема, пропали смо. С друге стране, имате бесловесну масу самозваних „лидера“ и грађанске „елите“ која навија за пропаст Србије, само да би нашкодила Вучићу.

УН: Да ли сматрате да удружена опозиција може „да сруши Вучића“?
– Ни говора. Опозиција не може да Вучића победи на изборима, а још мање да га сруши на улици, без обзира у ком се агрегатном стању налази. Али то не значи да не може да наноси штету државном и националном интересу. Што и чини свакодневно. У том процесу најбизарнију улогу имају странке типа ДС, које чак улазе у савез са Дверима, како би Вучића спречиле да ради оно што је био њихов посао, а који ДС није урадио, забављен тиме што су се његови челници богатили на својим функцијама и постајали доларски милионери, а све „у складу са законом“, па им сада нико не може ништа. И због чега имамо да они који су злоупотребили све што се дало злоупотребити, данас се мртви хладни појављују под плаштом заштитника медијских слобода и грађанских права, што је врхунско лицемерје и цинично подсмевање грађанима.

УН: Према Вашем мишљењу, ове националистчке странке Двери, ДСС, странка Вука Јеремића, у ком би смеру одвеле Србију?
– Пре свега, нису само те набројане странке националистичке и шовинистичке, већ и све оне које су са њима у Савезу. Када би неким случајем дошле на власт, посвађале би се већ код деобе плена. Земља би у њиховим рукама била заробљеник мултипликованог великог ега, малих памети и још мањих способности. Таква Србија не би могла да реши ниједан од проблема, Косово би постало гангрена од које одумире читава држава, ЕУ интеграције биле би блокиране, реформе окончане, популизам би завладао јавном сценом и то би била земља без икакве шансе да се промени, поправи и стане раме уз раме са осталим успешним земљама европског континента.

УН: Како видите будућност Демократске странке?
– ДС нема будућност. Да би је имала, морала би да изврши унутрашњу лустрацију, поизбацује све који су се обогатили на функцијама и обрукали странку, да избаци неспособно руководство и престане да се удружује са онима који су покушали да је цепањем униште. Ништа од свега тога неће се десити и та странка је, нажалост, нешто што неповратно одлази у прошлост.

УН: У републичком парламенту опозиција бојкoтује рад парламента. Какав је Ваш став о томе и Ваше мишљење зашто то они раде?
– Посланички рад у Скупштини није питање воље и приватног ћеифа посланика. То је нешто што су странке обавезне да раде, јер су им грађани дали мандат да то раде. Бојкот рада Скупштине је издаја те воље грађана. Поготово кад бојкот настане због Пословника који су писале управо странке које се на њега данас жале. Зашто странке то раде? Зато што желе да и то буде инцидент који ће мобилисати уличне протестанте. Онај ко гледа преносе седница Скупштине, зна да опозициони посланици не седе у скупштинској сали готово никад, чак ни када се гласа о њиховим амандманима. Тако да они, у ствари, бојкотују рад од самог почетка мандата овог сазива, а долазе редовно једино да подигну плате и дневнице.

УН: Једино ЛДП не бојкoтује рад парламента, а представљају се као опозиција. Неки Ваш коментар на то и да ли су оправдане критике самопроглашене опозиције на рачун Чедомира Јовановића и Ненада Чанка?
– По мом суду, ЛДП је једина права опозициона странка данас. Зашто? Зато што не учествује у власти и има своју политику различиту од политике власти. СзС није опозиција. Зашто? Зато што нема никакву политику, већ само инфантилан и шарлатански однос према Вучићу. Није опозициона странка она која псује Вучића. Да псује Вучића може свака будала. Да би неко био опозициона странка, псовке нису потребне, већ памет и политика.

УН: Формира се Грађански фронт. Ваше мишљење и став о том фронту и тим грађанским групацијама?
– Чим неко у свом називу има милитаристичку и милитантну реч ФРОНТ, то асоцира на недемократско и екстремистичко. Британска фашистичка странка зове се Национални фронт. Има још примера. Доста је било фронтова, Србији ни један више није потребан.

УН: Према Вашем мишљењу који је најбржи пут да Србија уђе у Европску унију?
– Најбрже путеве за ЕУ прокоцкао је Коштуница, а потом и Тадић. Данас брзих путева више нема. ЕУ је у кризи и тек кад је и ако је реши, доћи ће на дневни ред тема проширења. Што никако не значи да Србија треба да престане да се трансформише, реформише, уљуђава и да ради на себи, као да ће се то десити сутра. Јер је то корисно и за Србију и за све њене људе.

УН: Где је решење када је у питању Косова? Да ли је то разграничавање, признавање Косова или нешто треће?
– Решење је тамо где је частан излаз за обе стране у сукобу – у компромису који уважава интересе обеју страна у сукобу, и Албанаца и Срба. И једни и други треба понешто да изгубе, а нешто да добију. То су чак и Американци схватили, али то наравно неће схватити теразијски бранитељи Косова, они кукавички добровољни даваоци туђе крви, који ће Косово, са сигурне дистанце, бранити до последњег Србина на Косову.

УН: С обзиром да сте били саветник председника Бориса Тадића, да ли можете са ове дистанце да оцените који су добри потези које је Тадић направио, а који лоши?
– Најбољи део Тадићеве политичке заоставштине је то што је Србији скинуо са врата велико бреме Хашког трибунала. Међутим, то је трајало предуго и Србија је изгубила воз за убрзани пријем у ЕУ, између осталог и зато што је Тадић у другом делу свог мандата одустао од решавања косовског проблема, свесно остављајући да се тиме бави неки његов сукцесор. То је са људског аспекта можда и разумљиво, али никако није то што Тадић данас ради. Што око Косова има исту реторику као Двери или ДСС, ако не и гору. Да будем искрен, то не да није разумљиво – то је срамотно.

УН: И на крају, како и где видите будућност Србије?
– Уколико Вучић, уз божју помоћ и уз помоћ САД, успе да пронађе компромисно решење косовског питања, онда Србија има шансу да добије место које заслужује у оквиру европске породице народа, а грађани ће моћи да рачунају на мирнију, сигурнију и богатију будућност. Уколико антивучићевске снаге надјачају, Србија ће се вратити у стање Крлежине балканске крчме, у којој ћемо се опијати, самосажаљевати, певати тужне песме и скупљати мрве по стољњаку на ком су препуне пиксле и флеке од просутог пива. На нама грађанима је избор.

Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 1007)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.