INTERVJU: NEBOJŠA KRSTIĆ
Nebojša Krstić, koji je u javnosti poznat kao marketinški stručnjak i politički analitičar, za Užičku nedelju govori o trenutnom stanju u Srbiji.
UN: Gospodine Krstiću, često kritikujete lidere opozicionih stranaka i u javnosti Vas smatraju Vučićevim čovekom. Pitanje je sa koje pozicije kritikujete lidere opozicije i da li sebe zaista smatrate Vučićevim čovekom?
– Suviše sam ja mator da bih bio bilo čiji, pa ni Vučićev. Često nisam ni svoj. Ali u pravu ste, često kritikujem opozicione lidere, tačnije „lidere“ jer da bi neko bio lider, treba da ima nekakve sledbenike, a najveći broj „lidera“ su samozvanci bez stranaka, ili sa strankama bez članstva i bez glasača, dakle, osobe bez ikakvog legitimiteta, a što je još gore – bez kompetencija, bez svesti, odgovornosti i bez razumevanja posla kojim pokušavaju da se bave. Ovde mislim na „lidere“ iz takozvanog Saveza za Srbiju plus DSS i stranka Zorana Živkovića. Neke izuzimam i mislim da imaju razlog svog postojanja, LDP, na primer. I kad se ne slažem s njima, moram da im priznam da imaju svoju konzistentnu politiku i da ta politika često ima otrežnjujuće dejstvo na Srbiju, za razliku od ostalih koji su se pretvorili u ljušture koje, osim toksičkog, nemaju nikakav koristan sadržaj.
UN: Protesti „1 od 5 miliona“ pokrenuti sa kao građanski protesti, ali ih Vi vidite kao stranačke, iako se na njima retko obraćaju stranački ljudi. Zbog čega smatrate da su stranački?
– Ovde postoji konfuzija oko razumevanja pojmova. Stranačko i političko nije sukobljeno sa građanskim. Čovek postaje građanin kad konzumira svoja politička prava, a jedno od prava je da se udružuje u stranke i zastupa određenu politiku. Međutim, ovde su se stranke iz SzS dosetile kako da prevaziđu problem, a problem je to što su „lideri“ SzS toliko nepopularni i neomiljeni, da nijedan ne sme da se pojavi pred grupom većom od dvoje ljudi. Pa su se dosetili. Napraviće šatro „građanske“ proteste, koji s njima kobajagi nemaju veze, finansiraće ih, a kao magnet za protestante poslužiće im popularne ličnosti, glumci, sportisti, novinari, ko god…a onda će lažni lideri da se prikradu i lagano preuzmu proteste, tvrdeći da oni predstavljaju meru njihove podrške u narodu. Po mom sudu, protesti „1 od 5 miliona“ su obmana građana. Takođe, ti protesti su bezidejni mimohod, koji nema nikakve političke zahteve i nikakvog smisla. Tačnije, smisao im se traži svake subote, a želja je organizatora da se isprovocira nekakav incident koji bi motivisao građane i energizovao već posustale šetače. Zato je i bilo pokušaja stavljana svakog incidenta u službu protesta, napad na Borka Stefanovića je bio povod za protest, iako su svi napadači pohapšeni…čak je i godišnjica atentata na Olivera Ivanovića bila predmet zloupotrebe.
UN: Na meti Vaših kritika je Sergej Trifunović i često sukobljavate mišljenja na Tviteru. Kažite nam šta istinski mislite o Trifunoviću i zašto mislite da sve što radi, radi pogrešno?
– Sergej Trifunović je mera očaja koje „lideri“ opozicije izazivaju kod opozicionih glasača. Isto kao što su to bili Radulović, potom Beli i Janković. Sve su to likovi za koje su se glasači nezadovoljni pohabanim „liderima“ hvatali u očajanju. Svaki od njih ubrzo bi ih razočarao, dokazavši svoju nesposobnost. U tom traženju novog opozicionog „mesije“, stiglo se i do Sergeja Trifunovića. Tako da će on juriti unaokolo demonstrirajući svoj prostakluk, dok mu to ne dosadi, a onda će građani opet jovo nanovo u traženje novog lica. Teško mi je da vam kažem šta Sergej radi pogrešno, jer on ništa i ne radi, već samo svojom psovačkom i primitivnom retorikom srozava i onako nizak nivo političke kulture na javnoj sceni. Posledica njegovog delovanja biće odlazak u apstinenciju značajnog dela opozicionih birača koji takvu retoriku ne podnose.
UN: Kakvo je onda Vaše mišljenje o narodu koji podržava i koji šeta u protestima, jer ne treba zaboraviti da se u mnogim gradovima održavaju protesti, negde više, negde manje masovni?
– Ja sam demokrata i mislim da svaki građanin ima pravo da bude zadovoljan ili nezadovoljan vlašću. Ako je nezadovoljan, ima pravo da protestuje. Protest je, ako hoćete, i dokaz da je društvo demokratsko. Ne postoji demokratska zemlja u kojoj nema nezadovoljnih. Ovde je problem što to nezadovoljstvo građana koji protestuju nema ko da artikuliše i da se na politički način izbori da se uzroci nezadovoljstva otklone. Umesto toga, protestanti su predmet zloupotrebe lažnih „lidera“, koji ih koriste da dokažu svoj nepostojeći legitimitet, rasipajući njihovu energiju uludo.
UN: Zašta se Vi konkretno zalažete?
– Zalažem se za politiku rešavanja najvećih državnih i nacionalnih problema Srbije, što bi za posledicu imalo oslobađanje svih potencijala Srbije, ubrzani napredak zemlje i porast životnog standarda građana. Zato i podržavam Vučića. Naime, on je jedini srpski lider koji ima svest o potrebi rešavanja decenijskih problema i koji ima hrabrosti, a možda i snage, da ih reši. Kad je Kosovo u pitanju, a to je najteži i najmaligniji problem, Vučić danas stavlja glavu tamo gde njegovi prethodnici nisu smeli nogu. A bez rešenja tog problema, propali smo. S druge strane, imate beslovesnu masu samozvanih „lidera“ i građanske „elite“ koja navija za propast Srbije, samo da bi naškodila Vučiću.
UN: Da li smatrate da udružena opozicija može „da sruši Vučića“?
– Ni govora. Opozicija ne može da Vučića pobedi na izborima, a još manje da ga sruši na ulici, bez obzira u kom se agregatnom stanju nalazi. Ali to ne znači da ne može da nanosi štetu državnom i nacionalnom interesu. Što i čini svakodnevno. U tom procesu najbizarniju ulogu imaju stranke tipa DS, koje čak ulaze u savez sa Dverima, kako bi Vučića sprečile da radi ono što je bio njihov posao, a koji DS nije uradio, zabavljen time što su se njegovi čelnici bogatili na svojim funkcijama i postajali dolarski milioneri, a sve „u skladu sa zakonom“, pa im sada niko ne može ništa. I zbog čega imamo da oni koji su zloupotrebili sve što se dalo zloupotrebiti, danas se mrtvi hladni pojavljuju pod plaštom zaštitnika medijskih sloboda i građanskih prava, što je vrhunsko licemerje i cinično podsmevanje građanima.
UN: Prema Vašem mišljenju, ove nacionalistčke stranke Dveri, DSS, stranka Vuka Jeremića, u kom bi smeru odvele Srbiju?
– Pre svega, nisu samo te nabrojane stranke nacionalističke i šovinističke, već i sve one koje su sa njima u Savezu. Kada bi nekim slučajem došle na vlast, posvađale bi se već kod deobe plena. Zemlja bi u njihovim rukama bila zarobljenik multiplikovanog velikog ega, malih pameti i još manjih sposobnosti. Takva Srbija ne bi mogla da reši nijedan od problema, Kosovo bi postalo gangrena od koje odumire čitava država, EU integracije bile bi blokirane, reforme okončane, populizam bi zavladao javnom scenom i to bi bila zemlja bez ikakve šanse da se promeni, popravi i stane rame uz rame sa ostalim uspešnim zemljama evropskog kontinenta.
UN: Kako vidite budućnost Demokratske stranke?
– DS nema budućnost. Da bi je imala, morala bi da izvrši unutrašnju lustraciju, poizbacuje sve koji su se obogatili na funkcijama i obrukali stranku, da izbaci nesposobno rukovodstvo i prestane da se udružuje sa onima koji su pokušali da je cepanjem unište. Ništa od svega toga neće se desiti i ta stranka je, nažalost, nešto što nepovratno odlazi u prošlost.
UN: U republičkom parlamentu opozicija bojkotuje rad parlamenta. Kakav je Vaš stav o tome i Vaše mišljenje zašto to oni rade?
– Poslanički rad u Skupštini nije pitanje volje i privatnog ćeifa poslanika. To je nešto što su stranke obavezne da rade, jer su im građani dali mandat da to rade. Bojkot rada Skupštine je izdaja te volje građana. Pogotovo kad bojkot nastane zbog Poslovnika koji su pisale upravo stranke koje se na njega danas žale. Zašto stranke to rade? Zato što žele da i to bude incident koji će mobilisati ulične protestante. Onaj ko gleda prenose sednica Skupštine, zna da opozicioni poslanici ne sede u skupštinskoj sali gotovo nikad, čak ni kada se glasa o njihovim amandmanima. Tako da oni, u stvari, bojkotuju rad od samog početka mandata ovog saziva, a dolaze redovno jedino da podignu plate i dnevnice.
UN: Jedino LDP ne bojkotuje rad parlamenta, a predstavljaju se kao opozicija. Neki Vaš komentar na to i da li su opravdane kritike samoproglašene opozicije na račun Čedomira Jovanovića i Nenada Čanka?
– Po mom sudu, LDP je jedina prava opoziciona stranka danas. Zašto? Zato što ne učestvuje u vlasti i ima svoju politiku različitu od politike vlasti. SzS nije opozicija. Zašto? Zato što nema nikakvu politiku, već samo infantilan i šarlatanski odnos prema Vučiću. Nije opoziciona stranka ona koja psuje Vučića. Da psuje Vučića može svaka budala. Da bi neko bio opoziciona stranka, psovke nisu potrebne, već pamet i politika.
UN: Formira se Građanski front. Vaše mišljenje i stav o tom frontu i tim građanskim grupacijama?
– Čim neko u svom nazivu ima militarističku i militantnu reč FRONT, to asocira na nedemokratsko i ekstremističko. Britanska fašistička stranka zove se Nacionalni front. Ima još primera. Dosta je bilo frontova, Srbiji ni jedan više nije potreban.
UN: Prema Vašem mišljenju koji je najbrži put da Srbija uđe u Evropsku uniju?
– Najbrže puteve za EU prokockao je Koštunica, a potom i Tadić. Danas brzih puteva više nema. EU je u krizi i tek kad je i ako je reši, doći će na dnevni red tema proširenja. Što nikako ne znači da Srbija treba da prestane da se transformiše, reformiše, uljuđava i da radi na sebi, kao da će se to desiti sutra. Jer je to korisno i za Srbiju i za sve njene ljude.
UN: Gde je rešenje kada je u pitanju Kosova? Da li je to razgraničavanje, priznavanje Kosova ili nešto treće?
– Rešenje je tamo gde je častan izlaz za obe strane u sukobu – u kompromisu koji uvažava interese obeju strana u sukobu, i Albanaca i Srba. I jedni i drugi treba ponešto da izgube, a nešto da dobiju. To su čak i Amerikanci shvatili, ali to naravno neće shvatiti terazijski branitelji Kosova, oni kukavički dobrovoljni davaoci tuđe krvi, koji će Kosovo, sa sigurne distance, braniti do poslednjeg Srbina na Kosovu.
UN: S obzirom da ste bili savetnik predsednika Borisa Tadića, da li možete sa ove distance da ocenite koji su dobri potezi koje je Tadić napravio, a koji loši?
– Najbolji deo Tadićeve političke zaostavštine je to što je Srbiji skinuo sa vrata veliko breme Haškog tribunala. Međutim, to je trajalo predugo i Srbija je izgubila voz za ubrzani prijem u EU, između ostalog i zato što je Tadić u drugom delu svog mandata odustao od rešavanja kosovskog problema, svesno ostavljajući da se time bavi neki njegov sukcesor. To je sa ljudskog aspekta možda i razumljivo, ali nikako nije to što Tadić danas radi. Što oko Kosova ima istu retoriku kao Dveri ili DSS, ako ne i goru. Da budem iskren, to ne da nije razumljivo – to je sramotno.
UN: I na kraju, kako i gde vidite budućnost Srbije?
– Ukoliko Vučić, uz božju pomoć i uz pomoć SAD, uspe da pronađe kompromisno rešenje kosovskog pitanja, onda Srbija ima šansu da dobije mesto koje zaslužuje u okviru evropske porodice naroda, a građani će moći da računaju na mirniju, sigurniju i bogatiju budućnost. Ukoliko antivučićevske snage nadjačaju, Srbija će se vratiti u stanje Krležine balkanske krčme, u kojoj ćemo se opijati, samosažaljevati, pevati tužne pesme i skupljati mrve po stoljnjaku na kom su prepune piksle i fleke od prosutog piva. Na nama građanima je izbor.
Zvezdana Gligorijević (Užička nedelja 1007)
