Ово је борба двеју Путинових пешадија

ИНТЕРВЈУ: ЧЕДОМИР ЈОВАНОВИЋ
УН: Шта за странке на власти и за опозиционе странке у Савезу за Србију значи бојкот избора?
– Мислим да је важније питање, шта тај најављени бојкот мањег дела опозиције значи грађанима Србије и колико времена имамо за губљење после три деценије оваквог политичког живота? Када причам о бојкоту избора, када размишљам о томе, на првом месту ме занима коју корист имају људи од свега тога. Колико видим, у том бојкоту се тражи прилика да неке партије нестану, неке које се муче да заживе, да им се да некаква снага, а вероватно треба да се и направе неке нове. Пребројте само колико је партија настало од 2012. године распадом Демократске странке и уђите у мотиве тих људи који су то урадили, и онда ћемо имати одговор шта стварно значи за њих бојкот. Мени не треба да објашњавају, знам да се и овог пута иза тога крију њихови себични интереси, од којих ни друштво, ни држава, неће имати никакве користи. А што се тиче власти, она мора да схвати једном да је одговорна за ово политичко лудило и да не може да се претвара да прави проблеми не постоје. Ти проблеми за мене нису њихови лични и унутрашњи обрачуни, већ недостатак визије и жеље да промене атмосферу која нас разара.

УН: Какве последице могу имати и једни и други?
– Последице можемо имати само ми. Кад кажем ми, мислим на све нормалне људе у овој земљи, који опет пролазе кроз политичко лудило, зато што не могу да седну за исти сто они који су за тим истим столом седели милион пута, само им се сада не свиђа распоред седења. Док су оснивали једни другима партије и гурали безуспешно Србију у двопартијски систем, нису размишљали ни секунда о овој земљи. Пошто су им се планови изјаловили, а политичка сцена експлодирала, сада су ушли у ровове, из којих не намеравају да изађу и гурају ово друштво у провалију, јер тако једино могу да нађу неко место за себе. То је та шизофренија која је већ једном јела наше животе, само не знам како ће све ово данас да се заврши, а да после тога неко остане уопште овде.

УН: Имали смо бојкот избора 1997. године, па после 23 године нови бојкот. Направите неку паралелу, да ли има неке сличности или колико се разликују ти бојкоти.
– Разликује се све. Узмите било коју ствар, човека, ситуацију и дајте јој 23 године разлике, па упоредите резултат. Ти који у 2020. години траже 97. годину показују само да не разумеју ништа. Нити је Вучић Милошевић, а још мање је Ђилас Зоран Ђинђић. Ово није више на тај начин затворено друштво, као што је то било деведесетих година, и за мене је безобразлук поредити ове и тадашње прилике. Са друге стране, ми имамо своје, савремене проблеме. Имамо отровано друштво, мутант тродеценијског пакла, из којег је могло само и да изађе ово што данас гледамо. На то треба да дамо одговор, али не тако што се позивамо на 97. годину, а, успут речено, видим да се на то позивају они којима је очито било мало деведесетих. Мени их је и превише.

УН: Ево, 23 године су прошле. Да ли то значи да се у овој земљи ништа суштински није променило?
– Све се променило. Сви ми смо се променили. За почетак. Само се изгледа није променила потреба да се због губитка или опстанка на власти ради апсолутно све. Никада нисам имао разумевање за такво понашање, па сам често остајао усамљен у свему томе. Усамљен сам и сада, зато што ја не могу да се понашам као да је све у реду, а апсолутно ништа није у реду. И опет се враћам на то, није ово у друштво у некој врсти ванредног стања зато што су Вучић и Ђилас у некој свађи, као што су јуче били у љубави, и биће вероватно опет сутра. Наши су проблеми много већи од тога, а они који су их свели на лични ниво осудили су нас на живот у држави која једина у Европи не зна где иде и ко су јој савезници, и која није спремна да призна да је поражена у свим својим великим катастрофалним идејама, због којих плаћамо високу цену.

УН: Ко је све то време и ко сада највише кочио и кочи те суштинске промене?
– У Србији од 2003. године нема никаквих суштинских реформи. Све после тога је било јурење сопственог репа, бежање од одговорности и бескрајна жеља за влашћу. То је радио и Коштуница, а после њега и Тадић, као и Николић и Вучић. И сва та четворица су толико слична у свом напору да се ова држава изнутра не промени, да је јасно зашто су у кључним ситуацијама они били на истој страни. Зато сам ја и био увек њихов противник, са најмањим могућим личним поривима, и поред тога што су ме увек таргетирали као свог непријатеља, јер једноставно нисам никада био део њиховог размишљања. Тако је и данас. Многи у томе виде мој некакав тајни договор са Вучићем, због чега ме и оптужују да се не борим против њега на начин на који су то они замислили. Али то није због тога што ја не желим да видим Вучића ван власти. То је пре свега што нећу да саплићем ову коалицију на неким темама за које знам да су од пресудне важности за нашу будућност. Када кажем Вучићу да мора да реши проблем Косова и да од мене има подршку за тако нешто, сигурно то не значи да смо ми истомишљеници или сарадници. Али како ви то да објасните онима који су жртве свог неуспелог договора са тим истим Вучићем, па им онда ја дођем као погодан за њихове фрустрације. Немам ништа против, само греше ако мисле да ће у томе наћи сопствену срећу или успех.

УН: У јавности се неколико пута поменули повезаност Русије и опозиције која припада Савезу за Србију, понајвише о повезаности Драгана Ђиласа са Русима. Да ли можете за наш лист да објасните конкретно о чему се ту ради?
– Не мислим да сам рекао нешто епохално тиме што сам логички повезао и сабрао два и два. Пре је питање зашто они који исто то знају прећуткују чињеницу да је први сарадник Драгана Ђиласа више у Москви него у Београду, и да тамо иде у нади да ће излобирати промену власти у Србији, наравно под условом да су они ти следећи. И када ја то кажем, онда сви скоче на мене, ваљда мислећи да ће тако сакрити оно што мање-више на крају сви схвате. Исто вам је и са протестима, када у емисији објасним Вуку Јеремићу да је мени јасно да су за њега и Ђиласа ти протести само финансијски аранжмани, онда завршим по милионити пут као издајник, овог пута опозиције. Међутим, када на крају то схвати и последњи шетач у Београду, онда нико не дође и каже, ок, погрешили смо, шта даље? Уместо тога, иде се у још већу безидејност, у нади да ће се ова власт срушити сама од себе, а они да вребају позиције иза угла. У томе наравно да Русија има своје интересе, и нисам ту никакву новост рекао. Њихов рукопис препознајем у програму Савеза за Србију, где се Европа не спомиње, људска права не постоје, али оно што је очито најважније, то је некаква правоверна косовска политика. И онда су они такви алтернатива Вучићу, а ја сам издајник јер све то јавно говорим и њима у лице, а не кукавички како они то раде између себе, док се и дан данас иза завесе саплићу и подмећу једни другима.

УН: Из дана у дан се појављују нове афере, власт оптужује чланове СЗС, СЗС откива нове афере за припаднике власти, а ништа се не решава. Чему нас то води?
– Не води нас никуда, наравно. У наводном рату дојучерашњих пословних и политичких партнера, једину штету могу имати грађани Србије. Неће сигурно имати штету Вучић, Ђилас, Јеремић.. Читав њихов политички живот је једна велика афера. А наш проблем је што смо допустили да на крају 2019. године гледамо њихов међусобни рат у које је прво страдала политика, пошто је пре тога страдала ова држава. Ни не читам те глупости, бацим око једино на те насловне стране којима чашћавају једни друге. До јуче су мени правили заједно те исте насловне стране, а пошто им је тесно, сада у том лудилу у којем су заједно, сада су се као поделили. Гледам то и питам се докле су спремни да иду. Познајући их добро, њихов политички карактер и политичко одрастање, то се добро неће завршити сигурно.

УН: Једна од тих афера и једна од најтрагичнијих је случај узбуњивача Обрадовића у вези афере Крушик и оца министра полиције. Стиче се утисак да власт не жели да тај случај реши, да се каже да ли су тачне те оптужбе или не. Од тога имамо да је Обрадовић у кућном притвору, а власт оптужује његову мајку за повезаност са неком фирмом. Једноставно, на тај начин се скреће пажња од суштине онога што је Обрадовић изнео као доказе. Да ли слажете са тим и шта значи бити узбуњивач у нашој држави?
– Чини ми се да нико не зна шта значи бити узбуњивач, па је онда то постала најпопуларнија реч у Србији, као оно пре неку годину када смо чули шта значи реч дрон после утакмице Србија- Албанија. То је све случај за тужилаштво и полицију. То је када причамо о потенцијалној штети које је предузеће претрпело. Али ја упорно говорим о нечему другом. Није тај Крушук дошао сам од себе, нити је добро да се било шта скрива у том случају. А посебно оно најважније, да је та афера одлична прилика за Русију да покаже сав свој потенцијал у дестабилизацији овог простора. То је оно што ја не могу да прихватим. Руси можда јесу изгубили у Црној Гори и делом у Македонији, али Србији гледају и даље као полигон са којег треба да наставе са рушењем западне политике и ово им је била идеална шанса да нам пошаљу свима поруку да ми можемо да водимо самосталну спољну политику, али само до момента до ког они не виде да су они тиме угрожени. Њихов интерес је њихова ствар, али не желим земљу у којем царује руски ГРУ, јер где њихови обавештајци поставе своје замке, ту се без крви не завршава. А мене занима само мир, зато и сметам некима превише.

УН: Да ли је овим аферама већ почела предизборна кампања? И какву Ви кампању очекујете?
– Нема овде кампање. Друштво које је престало да разговара између себе, које је до те мере подељено, оно није способно да изнесе било какву кампању. Ви у својим питањима тражите да одговарам на ову или ону аферу? Да ли занима то људе, где су они у свему томе, да ли има среће у насловним странама где више не знаш да ли је насловну страну направио Вучићевић или нека његова грађанска верзија, па сад ми треба да се одређујемо да ли сам за ову или ону врсту дијагнозе. Не могу, болест је болест. У таквој атмосфери треба да сачекамо пролеће, са тензијама које ће расти како се април буде приближавао и да се правимо да се ништа не дешава. Све то значи да смо опет осуђени да бирамо између идеја у којима нема политике, и између партија које то одавно нису, само се ми као сви добро фолирамо да оне могу нешто променити. Такав увод у кампању може само да буде увертира за изборно лудилу у којем ће нестати правила. А где су нестала правила, нестаје и земља. И онда, на крају тог процеса и пута, кога ће уопште интересовати резултати избора? Никога, па ни онога ко победи у таквом разваљеном друштву.

УН: Колико су значајни састанци политичких партија у Србији (и опозиционих и на власти) са представницима ОЕБС-а? Да ли уопште може доћи до неког договора и дијалога?
– Увек сам за разговоре. Није ми важно ко је прекопута мене, ако постоји бар промил шанси да се око нечега договоримо. Од лета је нама највећи утисак да уопште неко са неким разговара. Из таког стања ствари, вероватно би договор представљао неку врсту чуда. До тог стадијума смо ми данас стигли. Упорно понављам да је разговор далеко бољи избор него улица, па ми онда спочитавају да ја који сам био учесник већине протеста у последњих 25 година, данас њих не разумем. Али, ја их разумем одлично, боље него што то могу да замисле. И зато што знам где све то може да одведе, упорно инсистирам да разговарамо. Алтернатива томе је улица, а када улица нешто понесе без утемељења у идеји и политици, вртлог је веома опасан.

УН: Да ли је владајућа коалиција стабилна?
– Зашто бих ја размишљао да ли је та коалиција стабилна или не? Онај ко је правио ту коалицију, нека о томе мисли. Чињеница је са друге стране, да та владајућа већина не зна шта да уради да би извукла земљу пре свега из дубоке политичке кризе, која може временом прерасти у друштвену кризу. Превелики ровови који су ископани почињу да гутају све, тешко је из њих изаћи. За такво стање у земљи видим пре свега одговорност у онима који чине власт, јер сваки њихов маневар се завршава безуспешно а и оно што ураде добро нестаје под теретом те атмосфере која је креирана толико снажно, да не знам како се из тога безазлено излази, и да ли је уопште то могуће после оволико оптужби, острашћености, глупости и лудости.

УН: Колико невладин сектор, односно невладајуће организације и грађанске организације могу да утичу на промену предизборних услова?
– Немамо ми проблем са изборним условима. Наш проблем је губитак поверења у изборни процес и у политички живот уопште. У таквом стању ви причате о прехлади, а вас изједа рак. Не можете негирати чињеницу да нама изборни дан изгледа као да уместо гласачког листића треба да понесемо шлем. А када се одговори на питање зашто је то све тако, онда можемо да крећемо у исправљање тих ствари? Једна процедура која ће бити промењена, или повећање казни за одређена понашања у кампањи неће баш ништа решити у суштинским проблемима. А тај суштински проблем је партијска држава која је појела сваког ко је нешто покушао да промени, а на крају једе сама себе. То вам је исто као са овим што се данас назива функционерска кампања. Не знам како се то решава неким уредбама и прописима у земљи у којој је партија важнија од живота, посебно у местима у којима је политика толико узела данас да је то стварно некима постало питање живота и смрти. И сада људи који су огрезли до те мере у то, треба да климну главом и сложе се са неким предлозима који њих у нечему онемогућавају. То можда постоји у пројектима неких политичких теоретичара, али живот је нешто друго.

УН: Да ли се назиру било какве могућности око промене изборних услова?
– Опет вам понављам, ми смо своју државу окренули наглавачке, па сада разговарамо о изборним условима. Хајде прво да рашчистимо елементарне ствари између нас, па да онда причамо о изборним условима.

УН: ЛДП -у такође не одговарају ови услови, али ће ипак изаћи на изборе. Због чега?
– Не знам одакле та сигурност да ћемо сигурно изаћи на изборе? Али ми о изборима не размишљамо као о прилици да нешто бојкотујемо, у нади да ћемо тако о неком шизофреном расплету ситуације доћи на власт. Нити нас занима прича о изласку или бојкоту, док се овде боре две Путинове пешадије која би боље служила после избора Москви. То нас не занима. Нас занима да видимо постоји ли било која шанса да поштедимо све нас заједно још једног мрцварења без икаквог смисла. Ако прилике остану овакве, онда је то да ли ћемо ми или било ко учествовати на изборима, потпуно небитно.

УН: Да ли сте задовољну радом градских одбора по Србији? Да ли ће можда доћи до неких промена негде?
– Давно сам престао да критикујем рад општинских и градских избора. Добро знам са чиме су људи суочени у својим срединама, и само им ја фалим из Београда да им делим лекције и тражим од њих или захтевам нешто. Свакоме ко је после свих ових година остао у ЛДП, дугујем сваку врсту захвалности коју нажалост не показујем тако често.

УН: Када ћете доћи у Ужице?
– Често долазим у Ужице, али углавном приватним поводима, као што сам и пре неку недељу био. Ту су моји пријатељи, сарадници, они који су прошли са мном све ове деценије пакла.

Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 1026)

Comments

comments