„Паштајци“ владају Србијом

20 ГОДИНА ОТПОРА
Пре двадесет година основан је покрет Отпор и његови активисти су извели прве акције против тадашњег режима Слободана Милошевића. Тим поводом је у уторак, 24. децембра, обележен овај дан изложбом и подсећања на значај, деловање и циљеве Отпора. Из немогућности да се овај дан обележи у некој од јавних установа, скромно је обележен у простору Демократске странке.
Изложбу чине фотографије, плакати, флајери, новински чланци, аудио записи и други документи, који сведоче о злом времену и борби за демократију. Млади Ужичани су читали сведочанства чланова Отпора, које је по налогу тадашњег режима полиција хапсила и малтретирала, а која су објављена 2001. године у публикацији „Отпор у надлежности полиције“, Фонда за хуманитарно право.

Некадашњи активиста Отпора Радиша Селаковић из Ужица подсетио је да су Отпор у Ужицу основали и његове идеје ширили студенти Немања Никитовић, који одавно живи у Америци и чији телеграм је прочитан, и Марко Симић, који је погинуо у саобраћајној несрећи када је имао 32 године. Истакао је да је ужички огранак био један од најактивнијих у Србији.
– Изложба је посвећена Марку, његовим саборцима, поштоваоцима Отпора, али и свима који су из љубави према слободи били спремни да поднесу велику жртву и истрају у борби за уређену и демократску Србију, ослобођену идолопоклонства, репресије, екстремистичких идеологија и диктаторских претензија – рекао је Селаковић.
„Ви сте луди, ви сте толико неразумљиви. Просечном Србину, не не…он то ништа неће разумети…’’ – подсетио је Селаковић на речи којим је 1998. године у просторијама Демократске странке дочекана мала група студената, која је желела да фотокопира прве летке свог новооснованог покрета и према сопственим речима, на целу Србију прошири своју борбу против парадоксалне, али смртоносне страховладе Слободана Милошевића и његових савезника са оба екстрема политичког спектра.
– Тада је Демократска странка обезбедила и просторије за чување тог првог штампаног материјала и то је био први ветар у леђа студентског, а касније и народног покрета Отпор, јер сматрали су у покрету да не могу они тек тако да упадну у ДС. И данас, готово две деценије након демократских промена у Србији, сведоци смо да Демократска странка у Ужицу, водећи се сличним резоном, прихвата Отпор под своје окриље уступивши му своје просторије ради обележавања 20 година од оснивања Отпора у Ужицу, у тренутку када је страх власти од покрета који не постоји већ пуних 15 година толики, да се сва врата затварају на његов помен, а заказани галеријски простори преко ноћи отказују. Чега су се то они и њихови уплашили…? – рекао је Радиша Селаковић.
Он је подсетио да је Отпор идеја.
– Отпор је идеја, наша, твоја и моја. Идеја слободе, отелотворена у свакоме од нас појединачно. Идеја свима нама који смо живели у Србији последњих деценија, а нисмо због тога престали да је волимо и престали да се боримо да она постане слободно, демократско друштво достојно 21. века, друштво које заслужује много више од онога на шта је приморано.
– Отпор су били, Отпор јесу и Отпор ће остати људи, млади и старији, али првенствено људи с интегритетом, самосвесни и довољно ослобођени од страха. Отпор није имао вође и то је представљало нерешив проблем Милошевићевом режиму. Отпор су били људи, часни, поштени и храбри, који су били пребијани и мучени и који су преко 42.000 сати провели у затворима, али који су истрајали – рекао је Селаковић.

Он је подсетио да је Отпор желео да стане на пут екстремистичким идеологијама које су заразиле наше друштво и довеле до његовог моралног пропадања, да започну болан процес његовог оздрављења, који је почињао од оздрављења Универзитета, а завршавао се оздрављењем Србије.
– Пре две деценије двојица студената из Ужица, Немања Никитовић и Марко Симић су у личном контакту са својим колегама из осталих градова, дошла на идеју о оснивању ОТПОР-а и у нашем граду, као део раније поменутог ширења покрета. Убрзо им се придружило на десетине студената, ученика, грађана и ужички ОТПОР је почео да се шири, временом постајући један од најактивнијих огранака покрета у земљи, како за време борбе против Милошевићевог режима, тако и касније, у тешкој и комплексној борби против његовог наслеђа и политичким и материјалним интересом вођеног опортунизма. Десет година након освојене слободе, Марко Симић је трагично изгубио живот 17. новембра 2010. године. Имао је само 32 године. Иза широког, дечачког осмеха и лепог одмереног понашања, лежала је велика енергија и непоколебљивост, али и необична зрелост карактеристична за много старије и искусније људе. За Марка је сваки друштвени проблем био изазов у који је улазио одлучно, решен да га неутрализује колики год ризици били. Борио се за боље окружење, боље Ужице, за довршавање започетог. Својом вољом, радом и истрајношћу, заувек је задужио своје некадашње саборце и своје суграђане. Он ће кроз ове успомене, фотографије, плакате и вечне поруке, и вечерас бити ту са нама, својим пријатељима, колегама, саборцима, суграђанима, са некадашњим „отпорашима“ из других градова који су вечерас прешли дуг пут да би били овде, као и онима који су дали велики допринос овој изложби, сећању и обележавању једног покрета у једном тренутку, али вечерас нису могли објективно да савладају простор и време. Изложба је посвећена Марку, његовим саборцима, поштоваоцима ОТПОР-а, али и свима који су из љубави према слободи били спремни да поднесу велику жртву и истрају у борби за уређену и демократску Србију ослобођену идолопоклонства, репресије, екстремистичких идеологија и диктаторских претензија – рекао је Селаковић.
Селаковић је нагласио да Отпор и данас траје у неком другом појавном облику.

– Отпор као друштвени коректив и реакција свему што је регресивна друштвена пошаст. Верујмо у будуће генерације слободоумних и правдољубивих, који ће бити живи Отпор и који ће живети Отпор. Обележавању 20 година ОТПОРА присуствовао је један од тадашњих вођа Срђан Миливојевић.
– Народни покрет Отпор је нешто најбоље што се десило Србији на крају 20. века – рекао је Миливојевић и додао да „већина од 100.000 оних који су потписали приступницу том покрету и данас верује у идеале за које су се борили“ и да та организација „и даље живи у другим појавним облицима“.
– Људи против којих смо се борили нису били националисти, патриоте и комунисти, већ их је занимала ничим ограничена моћ. До 2000. године било је време апсолутног зла, а данашње је време фарсе и гротеске, која ће срушити, нажалост, не вољом грађана, него сама од себе под сопственим аферама и скандалима. То буре барута пуни се свакодневно и око нега се играју шибицама, надајући се да оно неће експлодирати – рекао је Миливојевић.
Он је СНС назвао Странком несталих снимака, а данашње функционере СНС, који су били део Милошевићевог режима до 2000. године, „паштајцима“, због њихових одговора „па шта“ на тадашњи нестанак Ивана Стамболића и убиство Славка Ћурувије, али на афере о дипломама, Крушику, Јовањици, убиству Оливера Ивановића, Савамали, због „несталих“ снимака саобраћајне несреће на наплатној рампи на ауто-путу и када син Жељка Митровића гази девојку на пешачком прелазу.
– „Паштајци“ имају ограничено време трајања, јер ће народ, једног дана, на њихово „па шта“, рећи „е, па ово“. Ово заслужује да се исмева много више, него што се исмевало оно. Њих боли то што нису онакво зло које би хтели да буду, него су фарса и гротеска. Требало би да им покажемо где им је место и да им не дозволимо да контролишу и троше наше животе – казао је Миливојевић и додао да је „наша трагедија јер Србија није урадила оно што је требало да уради од 2000. године до данас“, а потом присутне грађане позвао у шетњу центром Ужица.

З.Г. (Ужичка недеља 1028)

Comments

comments