INTERVJU: ANA RUPČIĆ, OPERSKI UMETNIK
Užičanka Ana Rupčić je prvakinja opere u Narodnom pozorištu U Beogradu. Još kao dete je znala da će postati operska umetnica, jer kako uvek voli da kaže i naglasi, pevanje je nju izabralo, a ne ona pevanje.
UN: Recite nam nešto o Vašem detinjstvu u Užicu?
– Moje detinjstvo je zapravo moj najlepši deo života. Imala sam, a još uvek imam stan na trgu. Mi smo jedna od najstarijih užičkih porodica. Odrastala sam u velikoj ljubavi. Moja sestra i ja smo odgajane od same ljubavi. Materijalno je bilo zanemarljivo u odnosu na izobilje duhovne i emotivne nadgradnje. Da moji roditelji nisu bili uz mene, sa ogromnom požrtvovanošću i velikim poverenjem, teško da bi mi se sve ovo lepo dogodilo. Rado se sećam školskih dana kada sam išla u Osnovnu školu „Nada Matić“, a i u nižu muzičku školu.
UN: Kako ste odlučili da Vaše životno zanimanje bude operski pevač?
– Išla sam u nižu muzičku školu, a nisam ni znala da postoji neko učenje pevanja. Mene je sam put doveo na pevanje. Ja sam odabrana, muzika je mene odabrala. Iz radničke porodice sam i moji roditelji su podneli, da kažem, veliku žrtvu za moje školovanje. Ali, nikada nije bilo pogovora da ne nastavim studije. Moja porodica me je nesebično podržavala u svemu i to je najlepše. Dok sam bila u osnovnoj školi pevala sam u horu, svojevremeno sam pevala sa dva hora RTS-a „Marijo majko“, kada je bio Dan grada Užica 24. septembar. Još je tada bila Titova bista na trgu. Bili su to veliki skupovi i bila je velika čast pevati. I nakon završene osnovne škole sam sa Šuljagićem, Lazarevićem i Brankom Popovićem, poslata u Beograd. Oni su bili stariji i otišli su kao studenti, a ja kao nadareno i talentovano dete. Poslao nas je Milorad Iskrin koji je tada bio u Kulturno-prosvetnoj zajednici i imali smo neke novčane nadoknade. Imala sam 13 i po godina. Nije mu bilo lako, ali sam bila zaljubljena u muziku i nisam osetila tu samoću. Bila sam skromnih materijalnih mogućnosti, ali ni to me nije sputalo, jer sam imala dosta ljubavi u mojoj porodici i to me danas drži kao osobu i na kursu koji nisam do sada promenila.
UN: Da li je to dar ili nasledno u porodici?
– Da li ste čuli za Žikino kolo? Njega je komponovao moj deda Živojin Jovanović Žika, koji je oslepeo na Solunskom frontu. Tako slep na fruli je komponovao Žikino kolo. I moji roditelji su divno pevali. Muzika nam je u krvi, a bavljenje njome je porodična tradicija. Nisam imala klavir u kući, pa sam vežbala u školi dok čistačica čisti, tih pola sata. Sa 12 godina sam pobedila na međunarodnom takmičenju na Milni na Braču. Sa 13 i po godina sam upisala Srednju muzičku školu „Stevan Mokranjac“ kao najveći talenat.
UN: Recite nam neki tok Vašeg obrazovanja?
– Završila sam nižu muzičku školu, odsek- klavir, a uporedo sa klavirom počela sam i solo-pevanja sa prof. J. Anastasijević. Nakon nekoliko meseci pobedila sam na prvom međunarodnom takmičenju na Braču, gde sam sa prof. Z. Jepure ozbiljnije radila na vokalnoj tehnici. Sa 14 godina upisala sam srednju muzičku školu „Stevan Mokranjac“ u Beogradu, odsek-solo pevanje. Tokom školovanja osvajila sam tri republičke, tri savezne nagrade u svojim kategorijama, kao i prvu nagradu u kategoriji kamerne muzike. Upisala sam Fakultet muzičke umetnosti u Skoplju u klasi prof. Milke Eftimove. Imala sam dosta uspeha tokom studija i mnoge nagrade sam osvojila, glumela sam u svojoj prvoj operi „Karmen“. Tokom 1992. godine imala sam uspeha na audiciji za Operski studio pri Narodnom pozorištu u Beogradu, gde sam nakon dve godine, 1994/1995. dobila stalni solistički angažman u ansamblu Narodnog pozorišta u Beogradu. Na toj audiciji od 150 kandidata, ja sam bila prva. Na samom početku mi je bilo ponuđeno da pevam „Rinalda“ i „Tosku“. Znala sam vrlo dobro da nisam dorasla tom zadatku. Jesam talentovana, ali smatrala sam da to mora da nosi sa sobom određenu zrelost, jedno veliko znanje i iskustvo. Naravno, zahvalila sam se za te uloge i krenula postupno, što je bio u stvari najbolji izbor. Diplomirala sam u klasi profesorke Radmile Bakočević, a 1996. godine sam u njenoj klasi magistrirala. U tom periodu sam radila i kao vokalni pedagog u tri muzičke škole.
UN: Da li se sećate prve opere koju ste gledali i kakav je utisak ostavila na Vas?
– Bila je to „Pikova dama“. I pre toga sam znala da ću postati operski umetnik. Svirala sam klavir tako što sam uvek pevala gornju melodijsku liniju. A „Pikova dama“ bila je veličanstvena.
UN: Nastupali ste puno u inostranstvu? Gde i kakvi su Vaši utisci?
– Sa ansamblom Narodnog pozorišta u Beogradu 2008. gostovala sam u Italiji (Rovigo i Ravena), gde smo ostvarili internacionalni uspeh ulogom Salome. Tada sam već bila proglašena za najmlađu Salomu na svetu. Na poziv Teatra Koblenc u Nemačkoj, još jedan samo uspeh zabeležili u nizu Štrausovih opera – „Arijadna na Naksosu“. Samo u sezoni 2008/2009. nastupila sam više desetina puta u istoimenoj ulozi i imala isto toliko koncertnih nastupa. Naredne godine, 2010, proglašena sam za najboljeg stranog solistu u sezoni. Nastupala sam u mnogim zemljama, počevši od Italije i Nemačke, zatim slede Hrvatska, Makedonija, Austrija, Bugarska, Poljska, Rumunija, Mađarska, Švedska, Izrael… Svako gostovanje je posebno i uvek su pozitivni utisci.
UN: Da li možete da nam kažete koliko ste do sada ukupno imali uloga, nastupa, u zemlji i inostranstvu, i koliko u Narodnom pozorištu?
– Uh, to je teško reći. Ali mogu da kažem da bi neko postao prvak, mora da ima spisak prvačkih uloga gvozdenog repertoara. Reč je o onim ulogama koje nose repertoar. Ne može se postati prvak ako imate dve ili tri uloge na repertoaru koje su prvog faha. Mora da se traje.
UN: Šta karakteriše Vaše pevanje? Jesu li to emocije, iskrenost?
– Kod mene strast na prvom mestu i ne samo u operi, već u svemu drugom što radim. Nema pevanja bez strasti. I mora da se razlikuju operski pevač i operski umetnik. Biti pevač i biti operski umetnik su dva različita sveta. Ispostavilo se da meni najviše odgovaraju opere Riharda Štrausa, ali nakon izvođenja Salome, moji vidici po pitanju muzike su se potpuno promenili. Volim Vagnera, a Pučinija sam skoro počela da shvatam. I ove uloge koje pevam, one upravo odgovaraju mom glasu. To je, u stvari, gvozdeni repertoar. To je sopran koji je u mogućnosti da otpeva skoro ceo sopranski opus, s tim da zavisi od sklonosti, senzibiliteta i temperamenta. Recimo, moja uloga u kojoj se ja najkomotnije osećam je Toska. Tosku sam od trideset izvedbi, izvela dvadeset pet, a postavljena je pre tri godine.
UN: Koliko je Vama, kao operskom umetniku, teško da uskladite glas, tekst, glumu, kostime, scenu, da bi gledaocima dočarali celu priču?
– Ako niste u stanju da sve učinite u jednom trenutku za tu ulogu, onda nemate šta da tražite u operi. Ako to niste u stanju, ako imate bilo kakvu rezervu po tom pitanju, ne osećate se komotno ili vam je jednostavno pevanje na prvom mestu, vi niste za taj posao.To ne može da se razdvoji. Teatar je za umetnike. Filharmonije i koncertne sale su za pevače. Ovde se pevanje podrazumeva. Dakle, potrebno je biti operski umetnik.
UN: Ima li da Vam je neka opera i uloga posebno drage i zbog čega?
– Proslavila me je uloga princeze Salome u istoimenoj operi Riharda Štrausa. Saloma je izazov u svakom smislu, u pevačkom, muzičkom i glumačkom. Tu ima 17 minuta plesa. Posle toga 28 minuta se peva arija, koja je izuzetno teška. Sve što postoji u mom organizmu, u mislima, u biću je na sceni. I za audiciju za Salomu je bilo neobično. Nisam mogla da prisustvujem audiciji za Salomu, jer mi se u to vreme desila jedna tragična životna okolnost. Ali, osoba koja je odlučivala kome bi eventualno ponudila tu ulogu nije se odlučila ni za jednu koleginicu sa audicije. Videla jedan snimak s mog koncerta i tada je odlučeno da se uloga Salome ponudi meni. Videla sam da je to jedna strahota od nota, da je to meni potpuno nerazumljivo, da tu nema nikakve logične pevljivosti, ali u tom momentu je meni trebalo spasenje i ja sam ga našla upravo u toj ulozi. To je bilo 2003. Ima i drugih veoma dragih uloga. Kao što rekoh, u Toski imam potpunu komociju.
UN: Kako se osećate kada držite koncerte?
– Kao prvak u operi pevam glavne uloge, ali i koncerti uz klavir su sastavni deo posla. Uvek su dobro došli. Tu je sasvim druga atmosfera, podarite svoju muziku kome biste poželeli. Koncerti su sasvim drugog karaktera, nema kostima i prisniji je dodir sa publikom.
UN: Kakav je Vaš stav o modernizaciji opere?
– S pametnim režijskim rešenjima i scenografijom moguće je da se premoste sve razlike, sve nedorečenosti, tako da nemam loše mišljenje o tome. Uostalom, „Saloma“ je prva opera kod nas koja je bila modernizovana.
UN: Kako vidite operu kod nas i u inostranstvu?
– Postoje operske kuće koje su ruinirane i stare, ali su pevači predivni. Opet, postoje divne, moderne operske kuće u Nemačkoj, ali verujte mi, ništa posebno. Mi imamo izvanredan operski kadar i dosta mladih pevača koji nose repertoar.
UN: Kako gledate na ove nove muzičke trendove u Srbiji?
– Smatram da je to zaglupljivanje za više ciljeve. Ne treba svako da voli operu, ali za iole kvalitetniju muziku, umetnost, slikarstvo, glumu, mora da se ima predznanje, mora da se ima obrazovanje. Ovo je surogat svega. Sve te devojke liče jedna na drugu, nema posebnosti, pa ni radosti. Potpuno se promenio sistem vrednosti. Volim i izvornu narodnu muziku i u svemu ima nešto lepo, ali u ovolikom beznađu…
UN: Da li ste nastupali u Užicu?
– Volim moje Užice jako. Poslednji put sam nastupala pre pet, šest godina. Inače, vrlo slabo dolazim na nastupe, ali kada me pozorište pozove, vrlo rado se odazovem. Ljudi koji rade u užičkom pozorištu su vrlo ažurni. Uvek su mi lepi utisci posle gostovanja.
Zvezdana Gligorijević (Užička nedelja 1008)
