Певање је мене изабрало

- Ако нисте у стању да све учините у једном тренутку за ту улогу, онда немате шта да тражите у опери -

ИНТЕРВЈУ: АНА РУПЧИЋ, ОПЕРСКИ УМЕТНИК
Ужичанка Ана Рупчић је првакиња опере у Народном позоришту У Београду. Још као дете је знала да ће постати оперска уметница, јер како увек воли да каже и нагласи, певање је њу изабрало, а не она певање.

УН: Реците нам нешто о Вашем детињству у Ужицу?
– Mоје детињство је заправо мој најлепши део живота. Имала сам, а још увек имам стан на тргу. Ми смо једна од најстаријих ужичких породица. Одрастала сам у великој љубави. Моја сестра и ја смо одгајане од саме љубави. Материјално је било занемарљиво у односу на изобиље духовне и емотивне надградње. Да моји родитељи нису били уз мене, са огромном пожртвованошћу и великим поверењем, тешко да би ми се све ово лепо догодило. Радо се сећам школских дана када сам ишла у Основну школу „Нада Матић“, а и у нижу музичку школу.
УН: Како сте одлучили да Ваше животно занимање буде оперски певач?
– Ишла сам у нижу музичку школу, а нисам ни знала да постоји неко учење певања. Мене је сам пут довео на певање. Ја сам одабрана, музика је мене одабрала. Из радничке породице сам и моји родитељи су поднели, да кажем, велику жртву за моје школовање. Али, никада није било поговора да не наставим студије. Моја породица ме је несебично подржавала у свему и то је најлепше. Док сам била у основној школи певала сам у хору, својевремено сам певала са два хора РТС-а „Маријо мајко“, када је био Дан града Ужица 24. септембар. Још је тада била Титова биста на тргу. Били су то велики скупови и била је велика част певати. И након завршене основне школе сам са Шуљагићем, Лазаревићем и Бранком Поповићем, послата у Београд. Они су били старији и отишли су као студенти, а ја као надарено и талентовано дете. Послао нас је Милорад Искрин који је тада био у Културно-просветној заједници и имали смо неке новчане надокнаде. Имала сам 13 и по година. Није му било лако, али сам била заљубљена у музику и нисам осетила ту самоћу. Била сам скромних материјалних могућности, али ни то ме није спутало, јер сам имала доста љубави у мојој породици и то ме данас држи као особу и на курсу који нисам до сада променила.

УН: Да ли је то дар или наследно у породици?
– Да ли сте чули за Жикино коло? Њега је компоновао мој деда Живојин Јовановић Жика, који је ослепео на Солунском фронту. Тако слеп на фрули је компоновао Жикино коло. И моји родитељи су дивно певали. Музика нам је у крви, а бављење њоме је породична традиција. Нисам имала клавир у кући, па сам вежбала у школи док чистачица чисти, тих пола сата. Са 12 година сам победила на међународном такмичењу на Милни на Брачу. Са 13 и по година сам уписала Средњу музичку школу „Стеван Мокрањац“ као највећи таленат.
УН: Реците нам неки ток Вашег образовања?
– Завршила сам нижу музичку школу, одсек- клавир, а упоредо са клавиром почела сам и соло-певања са проф. Ј. Анастасијевић. Након неколико месеци победила сам на првом међународном такмичењу на Брачу, где сам са проф. З. Јепуре озбиљније радила на вокалној техници. Са 14 година уписала сам средњу музичку школу „Стеван Мокрањац“ у Београду, одсек-соло певање. Током школовања освајила сам три републичке, три савезне награде у својим категоријама, као и прву награду у категорији камерне музике. Уписала сам Факултет музичке уметности у Скопљу у класи проф. Милке Ефтимове. Имала сам доста успеха током студија и многе награде сам освојила, глумела сам у својој првој опери „Кармен“. Током 1992. године имала сам успеха на аудицији за Оперски студио при Народном позоришту у Београду, где сам након две године, 1994/1995. добила стални солистички ангажман у ансамблу Народног позоришта у Београду. На тој аудицији од 150 кандидата, ја сам била прва. На самом почетку ми је било понуђено да певам „Риналда“ и „Тоску“. Знала сам врло добро да нисам дорасла том задатку. Јесам талентована, али сматрала сам да то мора да носи са собом одређену зрелост, једно велико знање и искуство. Наравно, захвалила сам се за те улоге и кренула поступно, што је био у ствари најбољи избор. Дипломирала сам у класи професорке Радмиле Бакочевић, а 1996. године сам у њеној класи магистрирала. У том периоду сам радила и као вокални педагог у три музичке школе.
УН: Да ли се сећате прве опере коју сте гледали и какав је утисак оставила на Вас?
– Била је то „Пикова дама“. И пре тога сам знала да ћу постати оперски уметник. Свирала сам клавир тако што сам увек певала горњу мелодијску линију. А „Пикова дама“ била је величанствена.

УН: Наступали сте пуно у иностранству? Где и какви су Ваши утисци?
– Са ансамблом Народног позоришта у Београду 2008. гостовала сам у Италији (Ровиго и Равена), где смо остварили интернационални успех улогом Саломе. Тада сам већ била проглашена за најмлађу Салому на свету. На позив Театра Кобленц у Немачкој, још један само успех забележили у низу Штраусових опера – „Аријадна на Наксосу“. Само у сезони 2008/2009. наступила сам више десетина пута у истоименој улози и имала исто толико концертних наступа. Наредне године, 2010, проглашена сам за најбољег страног солисту у сезони. Наступала сам у многим земљама, почевши од Италије и Немачке, затим следе Хрватска, Македонија, Аустрија, Бугарска, Пољска, Румунија, Мађарска, Шведска, Израел… Свако гостовање је посебно и увек су позитивни утисци.
УН: Да ли можете да нам кажете колико сте до сада укупно имали улога, наступа, у земљи и иностранству, и колико у Народном позоришту?
– Ух, то је тешко рећи. Али могу да кажем да би неко постао првак, мора да има списак првачких улога гвозденог репертоара. Реч је о оним улогама које носе репертоар. Не може се постати првак ако имате две или три улоге на репертоару које су првог фаха. Мора да се траје.

УН: Шта карактерише Ваше певање? Јесу ли то емоције, искреност?
– Код мене страст на првом месту и не само у опери, већ у свему другом што радим. Нема певања без страсти. И мора да се разликују оперски певач и оперски уметник. Бити певач и бити оперски уметник су два различита света. Испоставило се да мени највише одговарају опере Рихарда Штрауса, али након извођења Саломе, моји видици по питању музике су се потпуно променили. Волим Вагнера, а Пучинија сам скоро почела да схватам. И ове улоге које певам, оне управо одговарају мом гласу. То је, у ствари, гвоздени репертоар. То је сопран који је у могућности да отпева скоро цео сопрански опус, с тим да зависи од склоности, сензибилитета и темперамента. Рецимо, моја улога у којој се ја најкомотније осећам је Тоска. Тоску сам од тридесет изведби, извела двадесет пет, а постављена је пре три године.
УН: Колико је Вама, као оперском уметнику, тешко да ускладите глас, текст, глуму, костиме, сцену, да би гледаоцима дочарали целу причу?
– Ако нисте у стању да све учините у једном тренутку за ту улогу, онда немате шта да тражите у опери. Ако то нисте у стању, ако имате било какву резерву по том питању, не осећате се комотно или вам је једноставно певање на првом месту, ви нисте за тај посао.То не може да се раздвоји. Театар је за уметнике. Филхармоније и концертне сале су за певаче. Овде се певање подразумева. Дакле, потребно је бити оперски уметник.

УН: Има ли да Вам је нека опера и улога посебно драге и због чега?
– Прославила ме је улога принцезе Саломе у истоименој опери Рихарда Штрауса. Салома је изазов у сваком смислу, у певачком, музичком и глумачком. Ту има 17 минута плеса. После тога 28 минута се пева арија, која је изузетно тешка. Све што постоји у мом организму, у мислима, у бићу је на сцени. И за аудицију за Салому је било необично. Нисам могла да присуствујем аудицији за Салому, јер ми се у то време десила једна трагична животна околност. Али, особа која је одлучивала коме би евентуално понудила ту улогу није се одлучила ни за једну колегиницу са аудиције. Видела један снимак с мог концерта и тада је одлучено да се улога Саломе понуди мени. Видела сам да је то једна страхота од нота, да је то мени потпуно неразумљиво, да ту нема никакве логичне певљивости, али у том моменту је мени требало спасење и ја сам га нашла управо у тој улози. То је било 2003. Има и других веома драгих улога. Као што рекох, у Тоски имам потпуну комоцију.

УН: Како се осећате када држите концерте?
– Као првак у опери певам главне улоге, али и концерти уз клавир су саставни део посла. Увек су добро дошли. Ту је сасвим друга атмосфера, подарите своју музику коме бисте пожелели. Концерти су сасвим другог карактера, нема костима и приснији је додир са публиком.

УН: Какав је Ваш став о модернизацији опере?
– С паметним режијским решењима и сценографијом могуће је да се премосте све разлике, све недоречености, тако да немам лоше мишљење о томе. Уосталом, „Салома“ је прва опера код нас која је била модернизована.


УН: Како видите оперу код нас и у иностранству?
– Постоје оперске куће које су руиниране и старе, али су певачи предивни. Опет, постоје дивне, модерне оперске куће у Немачкој, али верујте ми, ништа посебно. Ми имамо изванредан оперски кадар и доста младих певача који носе репертоар.

УН: Како гледате на ове нове музичке трендове у Србији?
– Сматрам да је то заглупљивање за више циљеве. Не треба свако да воли оперу, али за иоле квалитетнију музику, уметност, сликарство, глуму, мора да се има предзнање, мора да се има образовање. Ово је сурогат свега. Све те девојке личе једна на другу, нема посебности, па ни радости. Потпуно се променио систем вредности. Волим и изворну народну музику и у свему има нешто лепо, али у оволиком безнађу…

УН: Да ли сте наступали у Ужицу?
– Волим моје Ужице јако. Последњи пут сам наступала пре пет, шест година. Иначе, врло слабо долазим на наступе, али када ме позориште позове, врло радо се одазовем. Људи који раде у ужичком позоришту су врло ажурни. Увек су ми лепи утисци после гостовања.

Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 1008)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.