početak KULTURAKNJIŽEVNOST Pre pedeset i nekoliko godina

Pre pedeset i nekoliko godina

od Užička Nedelja
178 pregleda

Dva konja i fijaker. Moj daleki rođak došao bi na železnčku stanicu, tada se putovalo Ćirom, a mi smo iskakali iz vagona i jurili raširenih ruku ka njegovom razdraganom osmehu, pomalo nemirnim konjima i letu koje je, tek zapravo tog trenutka, za mene počinjalo…
„Mama, a da li si ti volela da ideš u kuću svoje bake i tamo budeš dok traje raspust?
– Volela sam, – kratko kažem i žurno izlazim iz sobe Svoje Ćerke. Uzalud bežim. Sustiže me njeno pitanje:
„Mama, a zašto si volela?“
I onda ponovo putujem u prošlost. Imam jednu neverovatnu sposobnost, kao neki dar, verovatno poklonjen još na rođenju, da u svakom trenutku mogu da se nađem gde god poželim. Otvorenih očiju, dok radim nešto što nema nikakave veze sa datim trenutkom, odvojeno skroz od stvarnosti…To je naročito izraženo kod pitanja o detinjstvu. Jer – rođena sam pod srećnom zvezdom! Živela sam ga tamo gde su livade najzelenije, reke najčistije, male šume najgušće i najvernije kopije beskrajnih džungli, a priče o vilama, drekavcima, vampirima i začaranim vodenicama, najistinitije i najuzbudljivije…
Gledala sam često slike moje bake kad je bila mlada. Visoko čelo, krupne oči, snažne obrve, gusta, raskošna kosa čije je slapove obuzdavala dugim pletenicama.
Gledam u sliku. Gledam u Baku. Lepota slike vidljiva, ali – nestvarna. Na licu moje Bake nema više njenih tragova. Prošla je.
Lepota oblaka, lepota duge, lepota rumene jabuke… dalekih predela… gledamo i uživamo. Upijamo, uzalud verujući da će ostati tačno takve u našem sećanju. Nemoguće je. Prolazi. Sve prolazi. Kao što nestane lepota kristalno bistrog izvora na ušću kada se pretvara u vodenu masu što sa sobom nosi mora nečistoće.
Poput prve ljubavi koja obećava večnost a traje kraće od života jednog leptira.


Baka iz mog sećanja uvek je izgledala kao baka.
Nikada nisam mogla da je zamislim kao vedru i veselu devojku koja se zaljubljuje, kikoće, skakuće po travi, trči sa drugom decom… Imala je strog pogled, sastavljene guste obrve i uvek na nekom tajnom mestu skrivene bombone. Utešiteljke za, prilično čest slučaj, kada se neko od njenih brojnih unučića rasplače. Bilo nas je jedanastoro!!! Živeli smo, kao i njeni sinovi i kćeri, od Vardara pa do Triglava, ravnomerno i na velikoj udaljenost jedni od drugih, raspoređeni. Tada je to bila jedna zemlja, po njoj se lakše putovalo. Jedna ujna bila je Muslimanka, jedan teča bio je Rumun, jedan je bio Makedonac. Bila je i ujna iz Travnika, pojma nemam koje nacionalnosti… Okupljali smo se svakog leta bar na deset dana, svi. Ne znam kako je izdržavala…Možda baki i nije bilo teško, jer je imanje bilo veliko i ograđeno. A i mi smo možda bili lakši za „održavanje“ na otvorenom prostoru prepunom čudesa koje je trebalo detaljno istražiti…
Nekada su se bake radovale da budu to što jesu. Mogli smo tako da ih zovemo, a meni se činilo i da su ispoljavale neku vrstu neobičnog ponosa u tim trenucima. Kako je meni obično i prirodno bilo to njeno pozivanje: „Sine, dođi malo kod bake u krilo“…Sin kao sinonim za dete bila je reč srednjeg roda. Kada sam ja bila mala. Kasnije je dobila na značaju, s posebnim ostvrtom na potrebu isticanja različitosti… Nekako mi je milo što sam sve to videla, doživela i osetila. Verujem da je to blago koje sam stekla i koje sam nežno čuvala, troškareći ga samo u izuzetno kritičnim životnim situacijama, kada nigde ničeg drugog na vidiku nije bilo što bi moglo da zaleči neku novonastalu životnu ranu…
Kako da ne bude lekovito to sećanje na moje prelepe mlade tetke, koje su, kako su stasavale, odlazile na neka daleka mesta, noseći u očima sjaj i bistrinu potoka u kome su prale belo rublje?
Kako da ne bude ohrabrujuće to sećanje na moje snažne ujake, koji su, mislila sam, bili sposobni i divlje konje da ukrote, a gledajući ih s kakvom lakoćom galopiraju jašući riđane, kojih je tada u dedinoj štali bilo četiri?


Kako da ne izazove osmeh to sećanje na kupanje u brzacima ispred vodenice i kako da zaboraviš onaj osećaj snažnog udaranja vode po dečjim, tako slabašnim leđima, koja smo podmetali ispod ledenih mlazeva što kuljali su ispod vodeničnog kamena? I posebno kako, da u svemu tome što je decenijama plelo tvoje kasnije misli, ispravljalo te, pokazivalo drugi način i neke druge puteve, ne uspeš da prepoznaš pravi podsticaj za nepogrešivu, važnu ili manje važnu, odluku o ulasku ili silasku na nekoj usputnoj stanici života… nepoznatoj.
Ne bih mogla da kažem da je sve to zasluga nekih baka koje su bile prave čuvarke davnih detinjstava svojih unuka. Ali…..da! Pouzdano tvrdim:
Bilo je to doba u kom se bake nisu stidele, ni svojih godina, ni svojih unuka.
I ta istina treba da se prenosi s kolena na koleno. Tamo gde može… ne bi bilo dobro ako bi nestala u vremenu pred nama. Ima lepih stvari koje, iako su iz prošlosti, ne gube na svojoj vrednosti. Naprotiv, sve su dragocenije.

Dušica Pavićević

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.