Прекобројни

Живот је необична и прилично кратка појава, то сазнају сви када превале четрдесет пету. Поготову у Србији, у којој се ретко шта дешава. Осим вечног таворења. А кад се превали педесета, интуитивно сви подвуку црту. А године убрзају. Експресно.
Живимо у граду који је доживео експанзију и брзо увећање броја становника седамдесетих и осамдесетих, дакле у прошлом веку, и посртање протеклих двадесетак година, откад траје потпуно супротан тренд – сваке године све нас је мање. Док једног дана…
Не прође дан, а да ми неко од познаника забринуто не каже како се последњих година много умире, јер је умрлица по граду све више. А није, град је мањи, сиромашнији, умрлица никад мање, него смо ми оматорили, па је почела да нас занима та проблематика, почели смо и ми све чешће да буљимо у бандере и огласне табле, а колико до јуче подсмешљиво смо обилазили буљуке пензионера на углу испред Пијаце, који натенане, са ђозлуцима као теглама, зевају у таблу на Гудурићу и наглас коментаришу. Колико до јуче исмевали смо маторце по самоуслугама када нам се обрате: „Дијете, нисам понела наочаре, можеш ли да ми прочиташ до кад је рок овог јогурта?“, а већ данас ми жмиркамо и носимо исте те ђозлуке, па потурамо тетрапак под неонку, не би ли видели ситне бројке на амбалажи. На срећу, технологија нам је омогућила да мобилни користимо као лупу, па се многи и даље џекирају без наочара.
Град је генерацијски подешен, што је, ваљда, и природно. На бучна места за излазак, где се стоји и виче, иду пубертетлије и они у раним двадесетим (ако нису већ неповратно напустили град), а они у касним двадесетим и тридесетим иду тамо где се седи, једе, пије и пева уз живу музику. Људи тих година у данашње време су и најактивнији у граду, највише се крећу, имају више новца од млађих, а и даље су пуни снаге и жеље да се покажу. Они чине и јавни миље града, друштвени, економски и политички, па се у јавности ствара утисак да је ово град младих и енергичних људи. А није. Наравно, ту спадају и становници који су у четрдесетим, годинама за које наука често тврди да су најбоље, али у том добу већ многи полако нестају из јавног живота, све их ређе срећемо на улици, а кад се догура до педесетих, улични сусрети постају толико ретки, да када некога сретнемо, најчешће кажемо, нисам видео човека добрих тридесет година. У том добу познанике виђамо углавном по разним весељима, свадбама, али све чешће, зашто не рећи, и то је живот – по сахранама. Шездесете су још усамљеније, многи, који их доживе, приводе крају радни век и спремају се или одлазе у пензију. У тим годинама, добар део те популације, чешће је болестан, него здрав, али, чак и ако нису у најбољој физичкој кондицији, већина је и даље бистре памети. Реално гледано, педесете и шездесете су вероватно и најмудрије године, јер човек има довољно животног искуства да може мериторно просуђивати о свету око себе, а баш зато што се повукао из јавности, све мање себе доживљава као такмаца, што доприноси објективности, која је неопходан састојак мудрости. У тим годинама људи и посао све више обављају рутински, деца поодрасла, па често имају много више времена које су, баш као и нагомилано искуство, расположени да поделе са другим. На жалост, немају са ким и ту долазимо до онога што ме поодавно мучи и тера на размишљање.
Захваљујући послу који радим, последњих деценија имао сам прилику да разговарам са многим људима, који су пред пензијом или су тек постали млади пензионери и пензионерке, здравим, правим, расположеним и орним за дружење и рад. И код скоро свих приметио сам чудну ствар, видела се извесна доза неке необичне сете и замишљености, што у почетку нисам умео да протумачим, али сам временом схватио да им је непријатно, јер им се чини као да сметају, да су потпуно сувишни, прекобројни. Нико их више не зарезује, не препознаје, као да више никоме на планети не требају, иако су многи од њих врсни зналци у својој области. Једноставно, као да их је неко гумицом избрисао из живота града.
Иако нам пробише главу флоскулама како су нам људи најважнији, како град не чине зграде, већ људи, град у коме живимо из године у годину све је мањи, а ми, и то мало паметних што имамо, једноставно смо препустили потпуном забораву, док на крају стварно не посениле и – нестану. Занимљиво, у оно време једнопартијског једноумља, сви смо се надали да ће, увођењем вишепартијског система, процветати хиљаду цветова, а ево, четврт столећа касније, не да их није хиљаде процветало, већ напротив, добар део смо темељно згазили и затрли. Оно јесте да се ово у чему живимо тешко може назвати парламентаризмом, а још мање демократијом, али нећу о томе овог пута, углавном, ако не нађемо начин да укључимо свакога ко може допринети, онда је боље да се одмах договоримо ко ће остати последњи да искључи светло.
Слушали смо деценијама о негативној селекцији кадрова у социјализму, а како се старе навике, поготову лоше, слабо или уопште не мењају, партије које су у оптицају последњих двадесетак година искључиво ангажују своје чланове, што је и основни разлог зашто се већина становништва „у најбољим годинама“ потпуно пасивизирала. Јасно је да су се многи повукли из јавног живота, управо због оваквих политичких односа у друштву, али, и даље има доста оних који би били спремни да помогну својим знањем и искуством, само када би их неко позвао.
У реду политика, политичка борба, политичке функције, али ваљда постоји живот и ван политике? Па погледајмо у напреднијим земљама, људе на крају каријере постављају за саветнике, чланове бордова у корпорацијама, држе предавања, да би својим искуством и саветима унапредили фирме, а ми их овде одбацујемо брже него искоришћене папирне марамице. Са друге стране, и ти људи, чак и врхунски стручњаци, ако их скрајнемо, временом постају све мање употребљиви, јер наука и техника неумитно и све брже газе све пред собом, и ако се не прате новине, чак и најблиставији умови, врло брзо постају неупотребљиви.
А шта смо ми радили последњих 30 година? Траћили, на све могуће и немогуће начине, драгоцено време и себи и другима. И не само да смо потпуно отписали генерације и генерације, већ је постало уобичајено да сваких избора оптужујемо пензионере како гласају за власт, а најпростија рачуница каже да су некадашњи љути опозиционари у међувремену оматорили и постали ти, тако омражени, пензионери.
Немамо ми ни времена, ни људи на бацање. Свако ко је догурао до шездесет пет, једном је имао двадесет и пет. Без изузетка. И још нешто, памет није прелазна болест и не пита за године. И прилично је дефицитарна роба. Све озбиљне државе и корпорације, лучем, по целој земаљској кугли, траже паметне и боре се по сваку цену да их привуку, а ми, ово мало мудрих што је остало у граду, потпуно занемарујемо, као да у сваком сокаку имамо по младог Николу Теслу. А и њега би, после четрдесете, скембали у неки прашњави угао, да не смета и не прља по кући.
Кажу да живот почиње у четрдесетој. Можда, али тамо негде, далеко. Ово овде се, што би рекао Бајага, тешко може назвати живот.

Тони Станковић (Ужичка недеља 981, март 2018.)