Рат није филм

- Када сам на терену једноставно радим свој посао, јер сам свестан да читаоцима треба да пренесем верну слику. Када радим портрет хоћу да преко тог лика пренесем све емоције читаоцу, да он види о чему се ради. Никада нисам имао проблема док радим, али после, мислим увече, не могу да се ослободим неких слика – Био сам једном у животној опасности, али, на жалост, од Срба -

24.09.2004 MEĆAVNIK Emir Kusturica sa fotoreporterom V. Novosti Milošem Cvetkovićem gledaju poster za izložbu foto: D Karadarević

МИЛОШ ЦВЕТКОВИЋ – ФОТО РЕПОРТЕР
Фотографије Милоша Цветковића Цвекле, фоторепортера из Ужица, нашле су се скоро на свим страницама дневних новина и магазина у Србији, а многе су објављивале агенције попут Ројтерса (Лондон) и ГАМА (Париз), као и најпрестижнији часописи и дневне новине као што су: International Herald Tribune, Independent, Daily Telegraph, Washington Post, Toronto Star, El Pais, Time, Stern, Spiegel, Newsweek, Paris Match и многи други. Данас, иако је у пензији, навикнут на сталне покрете, акције, Милош ради за Блиц. Он је фоторепортер за кога се слободно може рећи да је прошао „и сито, и решето“, човек који се налазио у многим кризним подручјима и који је својим фотографијама широм света представљао реалност, док су призори на њима и емоције на лицима фотографисаних говориле више од било које речи.

Милош Цветковић је рођен у Ужицу и ближи се пуних седам децeнија живота. Фотографијом, каже Милош, почео је да се бави релативно касно, са 26 година.
– Волео сам ауто спорт и често сам ишао на трке. На једном Ју релију, који се бодовао за Европско првенство, понео сам фотоапарат. Ту су били сви значајнији европски возачи. Фотографисао сам, а потом урадио фотографије. Деловале су ми одлично. Тада је једини ауто часопис, на територији целе бивше Југославије, био Ауто магазин из Љубљане. Послао сам им фотографије. Одговoрили су ми да су добили фотографије, да су задовољни како сам их урадио, али да не могу да их објаве, јер је њихов фоторепортер био на терену и да морају да објаве његове. Али, написали су ми тада, ако пратим ауто спорт да ме позивају на сарадњу. И тако је почело, објављивали су ми фотографије са трка у целој бившој Југославији… Имао сам неку, да кажем, почетничку срећу, јер на местима где сам био, дешавали су се удеси на тркама и имао сам ексклузивне фотографије – казао је Милош.
Он је то назвао почетничком срећом, али пре би се могло рећи да је знао да процени место које је ризично и где би могле да се направе добре фотографије. И како су ишле једна по једна трка, објављивале се фотографије, тим су расли његови апетити, као код сваког почетника.


– Није много прошло, почео сам да сарађујем са Вечерњим новостима. Оне су имале ону дуплерицу страну, где су добро представљали фотографије. Али, пре него што сам почео да радим за њих, био сам члан фото клуба Кино из Крагујевца, тако да се нисам само бавио ауто спортом. Када сам видео како то Новости раде, жеља ми је била да ту имам репортаже. И жеља ми се остварила. Почео сам са Сабором трубе у Гучи. Сећам се да је 1985. године била велика железничка несрећа код тунела 90 на Барској прузи, када је девет људи погинуло. То сам сликао и тада сам добио Танјугову награду за најбољу фотографију.
Онда сам радио и за први таблоид, а и најбољи, који се појавио у бившој Југославији, сарајевски АС. Био је конкурс за најбољу фотографију године и ту сам добио награду, и од тада је кренула сарадња са њима – каже Цвекла.
Напредовао је брзо и јавила му се жеља да иде и ван бивше Југославије. Својим фотографијама дочараo је атмосферу на Канском фестивалу, као и са трке у Монте Карлу.
– Та два догађаја некако су се стално преклапала у два дана или су се одржавала одмах један за другим, тако да ме то није много коштало, у ствари добро се зарађивало. У то време сам био хонорарац, а хонорари су били добри. Од хонорара за репортаже које сам радио могли су да се покрију сви трошкови и да мало остане, да не будем на губитку и све се плаћало на време. И на пример, тај Кански фестивал и трка у Монте Карлу, када се договорим за репортаже за Старт, Новости и Ауто магазин, то се исплати.
Онда су дошле несрећне деведесете године. Почиње рат и Милош је на ратишту провео пуне четири године. Забележио је многа дешавања у Словенији, Хрватској, Босни и догађаје до почетка бомбардовања на Косову. После тога су дошли протести у Србији, изборне крађе, протестне шетње у Ужицу, које је све комплетно испратио.
Једна од фотографија коју је направио 9. марта 1991. године у Београду, када је тадашња власт на протестанте извела тенкове на улице Београда, обишла је свет.

Sarajеvo 1992

– Тог 9. марта 1991. године у организацији Демократске странке и СПО-а отишао сам из Ужица у Београд возом. На тим протестима је било свега. Ту је настала фотографија девојке са три прста, коју су објавили многи светски медији. Радио сам за Вечерње новости као хонорарац, а истовремено и за тадашњу Борбу, за коју сам радио од 1991. до 1996. године. Тада сам био запањен, јер Вечерње новости нису објавиле ни слова о протестима, а камоли фотографије, док је Борба објавила фотографију на којој је та девојка са три прста. Мислим да су тада имали тираж 200.000 и све су продали. Али, за Вечерње новости нисам могао да схватим да не пусте ништа, јер се све догађало у центру Београда, недалеко од редакције. По томе се види колико је политика била умешана у све, а то нас прати и данас. Борба се угасила 1996. године, после свих оних непријатних догађања. Ту сам са директором имао једно непријатно искуство. То је било крајем 1995. године, када су избеглице долазиле у Ужицу. Однео сам фотографије у Београд и директор ми је тада рекао да му требају срећне и насмејане избеглице. То нисам могао да прихватим. Онда сам однео фотографије Новостима, јер нисам прекидао сарадњу са њима. Ту је био један одличан уредник фотографије, можда најбољи у бившој Југославије, Бранко Босић. После тога сам се запослио у тој новинској кући, где сам остао да радим до 2008. године, када су ме прогласили технолошким вишком. Након тога сам био на бироу, а онда отишао у пензију. Али, навикао сам да радим и не могу да седим докон. Сада радим за Блиц – каже Милош.

Odžak 1991

У богатој Цвеклиној колекцији фотографија нашла се фотографија на којој га претреса један полицајац. Настала је у Љубљани, почетком 1991. године.
– Тада сам радио у Борби и пратио сам састанак шест председника. Први је био на Брду код Крања, па затим у Сплиту, Охриду, Цетињу. То су била места где су се они састајали и договарали како да разбију Југославију. Нашао сам се у Загребу, када су ми из редакције јавили да идем у Словенију, пошто је Словенија требала да прогласи осамостаљење. Из Загреба сам отишао у Љубљану и планирао да останем два до три дана. Али настала је она позната ситуација и рат је практично ту почео. Био сам у хотелу најнормалније, а онда смо један колега и ја ишли градом да сликамо где шта има. Пресрела нас је њихова војна полиција, Објаснио сам им ко сам и да имам акредитацију. Они су претресали све редом. Нисам се љутио, јер свако ради свој посао. То ме је сликао колега – сећа се Цвекла.

Једна од познатијих фотографија, која је настала у току рата, јесте гола девојка са војницима.
– Та фотографија је настала у Оџацима, на српској страни, на Дунаву. Ту је била стационирана ЈНА. Ту сам спавао и одатле пратио дешавања око Вуковара. Једну ноћ сам свратио у ту неку локалну кафану, у коју је углавном долазила војска и полиција. У тој кафани је била стриптизета, једна Украјинка, која је гола играла. Сви су уживали. Такве слике прате све ратове – објаснио је Милош.
Милош је био у Сарајеву, у време које је означено као почетак рата у Босни и Херцеговини. Тада је једини направио фотографију, која је објављена у многим светским медијима.
– Та фотографија је настала у Сарајеву 1992. године. То је био почетак рата у Босни. То јутро су Срби блокирали све улице. Био сам са стране где је председништво и у близини се налази мост Врбања. Видео сам да се нешто дешава. Већ у 9 сати атмосфера је била напета. Размишљао сам шта да радим, а онда чујем да су на мосту Срби. Кренуо сам ка њима. Негде на пола моста су ми рекли да станем и питали ме који сам. Рекао сам им да сам Србин и позвали су ме да им приђем, наравно са подигнутим рукама. Легитимисали су ме. Рекли су ми да нема сликања, али да могу да будем ту са њима. Они су ту заустављали све оне који су се враћали из ноћног живота. Било је свакаквих разговора, зауставили су саобраћај… У једном моменту човек са фантомком на глави и пумпарицом у руци каже ми да га није брига и да га сликам. И ту фотографију су ујутру објавили скоро све светске новине.

War in Bosnia. Bosnian moslems war prisoners from Srebrenica and Zepa region in the camp in Serbian village of Šljivovica in Serbia. 1995.

У Факовићима 1993. године настала је једна веома потресна фотографија на којој жена у црнини у болу држи лобању у руци.
– Годину дана раније, 1992. године, дошло је до масакра у Факовићима. Враћао сам се са Пала и сазнао сам да се нешто дешава у Факовићима. Отишао сам тамо и ту је био патолог Зоран Станковић. Нађена је масовна гробница и вршили су есхумацију. Масакр је био 1992. године, а годину дана касније су нашли ту масовну гробницу. Било је ту доста народа. Видео сам жену у црном да држи лобању и кука. Она је препознала свог сина по одећи и по зубима. Тако је настала та фотографија.
Међу познатим фотографијама нашла се и слика настала у логору у Шљивовици.
– Када сам имао изложбу фотографија 2004. године овде у Ужицу, међу којима се нашла и та слика, пришао ми један човек и онако тихо ме питао:“Је ли ово у овој нашој Шљивовици?“ Дакле, после девет година, јер та фотографија је настала 1995. године, он није знао да је у Шљивовици био логор. Овим хоћу да кажем да народ овде у Ужицу није био обавештен да је на само неколико километара имао логор, да је у њему било заробљено 200 муслимана.
На питање шта је осећао док је пролазио кроз сва та ратна збивања и својим фото апаратом све то бележио, Милош каже:
– Када сам на терену једноставно радим свој посао, јер сам свестан да читаоцима треба да пренесем верну слику. Када радим портрет хоћу да преко тог лика пренесем све емоције читаоцу, да он види о чему се ради. Никада нисам имао проблема док радим, али после, мислим увече, не могу да се ослободим неких слика. На пример, када је био Вуковар, када су га, условно речено, ослободили, видео сам толико лешева, да је то невероватно. Идем улицом и у двориштима леже лешеви. Те слике не могу да се избаце из меморије. И увек се враћају. Ето, прошло је скоро 30 година од тада, а не могу да заборавим те сцене.


Никада неће заборавити догађај када се нашао у животној опасности.
– Био сам једном у животној опасности, али, на жалост, од Срба. То је било у селу Струга код Двора на Уни, на хрватској страни. Када су Срби ишли да ослободе једно село, испред себе су као живи штит ставили Хрвате. Сликао сам и у једном моменту, када ме повукла жеља да имам још бољи кадар, Срби су почели да вичу на мене, шта то радим. Са мном је био и сниматељ за Асошијет прес из Сарајева. Срби су пуцали испред мене и разбили ми опрему. То ми је био најтрауматичнији догађај. Иначе, није велики проблем када се пуца, јер човек се сакрије. Најгоре је било када сам се возио негде на терену. Тада почиње да се суши грло, зноје дланови, јер никада се не знаш да ли те неко држи на снајперу, да ли ће изненада да падне нека граната. Када је борба, ето у Вуковару, када почне гранатирање, сакријемо се у подрум и чекамо док се не заврши. И још једна веома битна ствар. Рат није филм. Ту је било неких добровољаца из Ужица, од којих је већина сада покојна, умрли су после рата, који су себе сматрали Рамбом. А када су почели да их носе без руку и ногу и са цревима у рукама, мислим да су тада постали свесни где су. Они нису схватали да је то прави рат, да се ту гине. Ето, био сам у посети у болници у Негославцима да снимам. Болница је била у некој школи и ушао сам у једну велику салу. Била је нека табла на којој је нешто било написано, а испред је стојао човек са картоном око врата на коме је нешто написано. Нисам обратио пажњу ко је, када чух да ме позва. Гледао сам тог човека, потпуно сед, необријан. Питао ме да ли га препознајем. Препознао сам га. То је био један наш Ужичанин, који је касније умро. Потпуно се променио, деловао је избезумљено и скроз поседео. Спремали су га да га хеликоптером пребаце за Београд…

Fakovici 1993

Цвекла редовно прати догађања у Дрвенграду на Мећавнику. За Емира Кустурицу каже да је срећа што је дошао у наш крај.
– Срећа је за ужичку нахију или ужичку републику да је Кустурица овде дошао да живи. Мокра Гора је била слепо црево и треба да му подигну споменик, јер је довео свет у неку недођију. Емира знам од 1981. године, када је служио војску у Београду. Дружили смо се када је градио Мећавник. Пратио сам то и 2004. године када је завршио и свечано отварао Дрвенград, и када је била премијера филма Живот је чудо, имао сам част да прва изложба, која је ту одржана, буде моја. Нормално, после сам пратио сва дешавања на Мокрој Гори – каже Цвекла.
За данашњу фотографију наш саговорник каже да у последњих неколико година није више као што је некад била.
– Фотографија је постала масовна појава. Новинама више није битно каква је слика, него само да се има, да се закрпи нека рупа.
Он је додао да никада није имао проблема са објављивањем фотографија, односно са особама које су на њима.
– Нисам проблеме тог типа. Имао сам само проблема са уредницима, који нису хтели да објаве неке фотографије, али ту је умешана политика. И то још увек не могу да схватим, али, на жалост, и данас је тако. Данас је постала битна црна хроника, ко је какве силиконе уградила и какве гаће носи, ко је кога преварио… и на то се данас свела фотографија и новинарство.
Милош је имао многе изложбе. На свим тим изложбама су углавном ратне фотографије, али, каже, да не планира скоро изложбу.
– Имам огромну документацију из разних времена. Међутим, изгубио сам вољу за изложбе. Треба доста времена, доста новца, а запитам се коме и чему. После оволико година све је исто. Сви они који су били од деведесетих година на власти, који су направили све ове глупости што су нам се дешавале, они су поново на власти. Зато немам мотив – рекао је најпознатији ужички фото репортер на крају разговора.
Награде које је Милош Цветковић освојио су:
– Фотографија године у избору листа АС Сарајево за 1986. год.
– Фотографија године у избору агенције Тањуг за 1985, 1991 и 1993 год.
– Годишња награда Вечерњих новости Београд за 1985, 1991 и 1996 год.
– Годишња новинарска награда листа Борба Београд за 1992. год.
– Награда YU press фото за колекцију за 1999 год.
– Награда УЛУПУДС за колекцију за 1999 год.
– Награда YU пресс фото за најбољу спортску фотографију за 2006 год.
– Награда Удружења спортских фотографа Србије за 2007 год.
– Награда међународног конкурса агенције БЕТА за 2012 год.
Самосталне изложбе :
– Галерија Културног центра РЕX Б92 2004 год.
– Народно позориште Ужице 2004 год.
– Галерија Мацола Емира Кустурице Мећавник 2004 год.
Колективне изложбе :
– Мала галерија СИНГИДУНУМ 1992 год.
– Ten years after 1989 – 1999, Royal Palace Prague Castel Prague 1999 god.
– Who is next, Цвијета Зузорић Београд 1999. године. Ангажована пристрасност Секција ликовних уметника фотографије УЛУПУДС-а .
– Лекције из 91 год., галерија Звонимир Загреб септембар 2016. године
– Слке рата, Музеј историје Југославије 2017. године
– Grain fest, галерија Рефлектор 2018 године

Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 997)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.