СРЕЋКО СТОПИЋ, УСПЕШНИ УЖИЧАНИН У НЕМАЧКОЈ
Ахен је град са 240 хиљада становника, у коме студира 45 хиљада студената на Техничком Универзитету RWTH основаном 1870. године (Северна Рајна Вестфалија), на 9 различитих факултета, и где је укључен и Медицински факултет са Универзитетском клиником. Моје активности су на Факултету број 5, за Георесурсе и Инжињерство материјала, на Катедри за процесну металургију и рециклирање метала, где држим предавања на енглеском и немачком језику на предметима: Теорија металуршких процеса, Металургија ретких земаља, и Изградња металурских постројења за студенте на основним и мастер студијама истовремено радећи на европским, немачким, билатералним пројектима везано за рециклирање обојених метала, везивање карбоната из минерала и отпадних материјала у аутоклавима, прераду отпадних вода и црвених муљева из алуминијумске индустрије. Овај пут нећу писати о горе наведеним пројектима, већ о неким детаљима живота у овом прелепом граду, на тромеђи Белгије, Немачке и Холандије, који потврђују да и пре смрти има још живота.
Пошто су овде радни дани врло дуги („Живот као на траци“), испуњени разним обавезама и састанцима, а викенд много кратак и брзо пролети, Немци се радују свему ономе што може да их опусти, и одржи здравим за радне задатке. То су управо термалне воде, са максималним температурама од 75°Ц, које су у давним временима користили Римљани, па у самом граду постоје остаци римских купатила. Приликом посете Музеју у Ахену, сазнао сам да је ту време проводио и чувени војсковођа Наполеон са Жозефином, и да су се ту организовале разне забаве, Carolus Therme је најпосећенија зграда, у којој можете уживати у лепотама воде. Зграда има више спратова, па почев од гараже, на неколико нивоа, са изворима топле воде на отвореним базенима и унутар зграде, и преко спратова са медитацијом и турским и италијанским купатилима, и до највишег спрата, названог Свет сауна, који садржи 16 разних врста (руска, финска, шведска, афричка…). Као и сви други, знао сам за Carolus Therme, али нисам имао неко посебно мишљење, јер нисам то никад раније посетио. Онда сам добио неколико поклона за рођендан, и морао сам да искористим улазнице. Био је то за мене улазак у нови свет, где су вода, водоскоци, тушеви, водене струје, масаже водом из млазница и под притиском, па гимнастика у води са музиком, чинили човека још срећнијим. Све је подређено одмору и опуштању. Очаран лепотом, пролазио сам из једног у друго купатило, из базена у базен, а посебно су ме обрадовале масаже водом под притиском, што је највише годило мојим ногама и мишићима измученим сталним фудбалским утакмицама. Када сам још угледао да имају парну сауну, био сам одушевљен и од тада сам често проводио време у приземљу те зграде.
Онда ми је стигло писмо од директора Carolus Therme, где ми поклањају целодневну карту, за посету свим спратовима, без обзира на двоструку разлику у ценама на горњим спратовима. Био сам изненађен, јер то није било јефтино, а није ми био ни рођендан, па да ми Немци поклоне тако нешто. Они то обично чине само за Божић. Због свега тога одмах сам био на улазу на почетку рада у 09:30, решен да максимално искористим тај дан. Почео сам посетом базенима на доњим спратовима, и негде после два сата, већ ми је било досадно, и одлучио сам да обиђем и горње спратове. Улазило се са чипом, и све је било ограђено. На тим горњим спратовима сваких сат времена одржавају се третмани, у којима се у три круга досипа вода са разним мирисима од разних биљака и воћа, и у тих 12 минута махањем пешкира шири се топлота у једној затвореној просторији. Уз то је била и одговарајућа музика, а некад и интересантне приче о постанку града. Након тога су биле шетње, купатила са тушевима, и један прелеп отворен базен у средини зграде. На сваких 3 сата почињала је са радом и сауна-пекара, где су пекли колаче или погачице. И ту се чуо наш језик. Свугде има људи са простора бивше Југославије. Време је брзо пролазило, и заиста сам се одморио, и размишљао како је лепо да се мало и одморимо, а не само да јуримо. Негде око 18 сати позвла ме је супруга и забринуто упитала да ли је све у реду, и да ли ми је ту досадно. Објаснио сам јој да програм траје до 22:30, и да овде време брзо пролази. Љубазне Немице су ме упозориле да је коришћење телефона са камером на горњим спратовима строго забрањено, али мени се прашта, пошто ми је прва посета. Након тога сам купио годишњу карту, па су ме љубазне Немице прихватиле, као сталног госта, пошто често долазим у Carolus Therme. Тада сам схватио шта значи кад ти Немци нешто поклоне. У складу са оним што мој друг Дејан Јовановић-ФЕРОПРОМЕТ стално понавља “Добро је дати, кад се добија више”, тако се то Немцима увек многоструко врати. Они знају да улажу у људе, било то у спорту, науци, музици. И зато увек кад ми неко дође из Ужица, одведем га у Сауну, да се мало одмори од напорног живота. Са друге стране, за оне читаоце, који прате терапије против разних болести, могу да пронађу да купање у кадама хладне воде са ледом и сауна ефекат чине човека још здравијим и срећнијим. Тако је то било и са мојим комшијом Здравком, из Теслића, који ми се стално захваљује ша сам му открио један нови свет, иако је 10 година пре мене стигао у Ахен.
Заједно са Здравком Јовићевићем у посети Carolus Therme у Ахену
На слици се види и женска гардероба на једној фигури, која потврђује да се овде можете појавити без ичега, и да ће Вам пронаћи и купаћи костим, папуче, пешкир. У углу ове слике види се и статуа Карла Великог, који се крунисао у овом граду у њиховој цркви, и који је један од главних симбола овог града.
Ипак и поред све лепоте овог живота, мени недостају наши људи и њихов хумор, који се рађа на ужичкој пијаци, у суретима другара, фудбалским утакмицама и у обичним разговорима на Тргу. И онда организујемо састанак пројекта везаног за производњу нанокатализатора са колегама из Института за Хемију, технологију и металургију из Београда, са којима имамо двогодишњу сарадњу, Тада долазе наши земљаци, међу којима је Ужичанка доктор металургије Марија Јараковић Михаиловић – Маја и директор Института Јасмина Стевановић (девојачки Васић). И тада стигне и ајвар, и мој омиљени сок од парадајза. У Ахену сам научио да се може најести од разних салата, и уживати без меса и ракије, па се Јасмина забрине за мене кад јој кажем да не мора да нам доноси чувену ужичку пршуту и дуван чварке, који су му некад били најбољи пријатељи. За сада ми тако одговара.
Заједно са Проф. Јасмином Стевановић са Кадињаче, Проф. Владимиром Панићем и докторанткињом Gözde Alkan из Анкаре у обиласку лабораторије за хидрометалургију
Проф. Јасмина се увек шали са мном да не може да сачека дан да је одведем у Стопића пећину, па мора да дође прво до Ахена да чује, кад ћу вел једном да испуним то обећање, пошто је она мене већ водила код њених на Кадињачу.
У Ахену је музички живот врло интересантан. У јулу 2018. имали смо прилику да у неких десет дана слушамо концерте чувених гитариста на манифестацији „Душа Балкана“, медју којима је био и Мирослав Тадић, који је свирао са Влатком Стефановским и учествовао на концертима Рада Шербеџије, Ту сам чуо и обраду моје омиљене песме „Где си душо, где си рано, где си цвете мили“, коју је Мерима Кљуцо одсвирала на хармоници заједно са Тадићем. Најновији концерт виолинисте Немање Радуловића из Париза заказан је за 10. децембар у Ахену у чувеном Еурогресу, и нема више карата у продаји. У Ахенском оркестру у позоришту је запослена и наша Ужичанка, оперска певачица Јелена Ракић, која се овде удала. Имали смо прилику да присуствујемо њеном концерту и да се упознамо. За оне који желе да чују и гледају наше естрадне уметнице и уметнике, постоји увек програм у дискотекама Амбис и Ко у Диселдорфу. Једном сам посетио концерт Северине у Диселдорфу, и био пријатно изненађен, колико је наших људи било присутно.
У Ахену је фабрика чоколаде LINDT, која ради у три смене, и мирис чоколаде се шири по целом граду. Посетиоци износе картонске кутије са чоколадом, посебно сада када је време Божићних празника. Од 23. новембра отворен је и Божићни маркт, који окупља многе госте, жељне да пробају кувано вино и разне специјалитете. Након једне такве посете, водио сам неке Французе да упореде то са нашом куваном ракијом, и једва су преживели. Све је овде у знаку прослава и куповине поклона за најближе и разне пријатеље. И мене то очекује. Ипак, највише се радујем новим утакмицама са разним тимовима на Универзитету, и тако припремам за нове дуеле, који ме чекају, када дођем у Ужице, где се прикључим тиму, у коме играју Дуле Рајевац, Милутин Токмаковић, Јоле, Миса или са Радом Марићем и мојим пријатељима из некадашњег Првог партизана, а посебно се радујем утакмицама у сали моје некадашње Гимазије, са професорима Златићем, Гавриловићем, Ђокићем и другима. За разлику од наших пријатељских утакмица у родном граду, овде су утакмице без грубих стартова, свађа, препирки, али се исто у Ахену завршавају одласком на испијање по једног пива.
Заједно са Cristianom Mertensom на једној од наших утакмица у Kohlsajd-у
Могао бих још пуно тога да Вам пишем о Ахену, али овај пут ћемо ово завршити честитком мом другу Тонију, што је издржао све ветрове, који нису могли да га одувају, па је стигао до броја 1000, и неће се ту зауставити.
„Нек је са срећом јубиларни број, Тони, теби и сарадницима у Ужичкој недељи, и само напред!“
