Рок музика у Лондону

У АМЕРИЦИ САМ БИО ЦРНАЦ, А У ЕНГЛЕСКОЈ – МУЗИЧАР!
Премало је ово простора за неку опширнију историју популарно-музичког правца познатог као рок музика, па ће фокус овог јављања из британске престонице бити само онај део рокенрол историје који се односи на Лондон.

Рок се спрема да дође у Лондон

Од почетака рок музике, раних 50-их година прошлог века, до примања његовог пелцера на Острву, прошло је скоро 10 година. Прва имена британског рока која ће остварити широку популарност избијају на површину раних шездесетих година. Сви смо чули за Битлсе, Анималсе… Може се приметити да су лучки градови, Ливерпул и Њукасл били мало испред Лондона и Манчестера, али се и у потоња два града (а и у мноштву мањих) рок музика брзо проширила.
Први значајни представници рок музике одавде су и данас активни Ролинг Стоунси, чији су почеци везани за југоисточни Лондон, али и за блуз музику. Има више него што је на ту тему потребно теорија о томе како је блуз, музика обесправљених Афроамериканаца из јужних делова државе, у Британији нашла толико плодно тло. Касних педесетих и кроз шездесете, значајан број америчких музичара, мада не баш „првог ешалона“, засновао је радње у Енглеској. На питање упућено једном од ветерана те сцене за неки Бибисијев документарац, зашто би неко из просперитетне Америке дошао да ради као блуз музичар у земљу која нема блуз традицију, а уз то се још споро и мучно опоравља од разарајућег рата, овај је одговорио: „У Америци сам био Црнац, а у Енглеској – музичар!“

Шездесете, године када су Лондон и рок музика открили једно друго

Елем, блуз је ту, спретни музичари су ту, рокенрол може да почне. Џими Пејџ из Лед Цепелина („Лед Зеп’лин“ како кажу Енглези) или незнатно млађи Ерик Клептон, музичарски су занат пекли као улични свирачи у крају у који ћу се настанити неких 50 година касније. Већ неку годину касније, у Лондону ће свирати Yardbirds, па и Led Zeppelin са Пејџом у главној улози, те The Rolling Stones, стење које се још увек котрља. Негде у другој половини шездесетих већ су активни Тhe Cream, са Eриком Клептоном, а у град долази Џими Хендрикс. Није забележено да је то негде рекао, али је вероватно и његов мотив био то што је у родном Сијетлу био само „Црнац“, а на јако живој лондонској сцени препознат као врхунски музичар. У прошлом издању „Недеље“ могли сте видети „плаву плакету“ са именом Милоша Црњанског. Најмање три такве плакете постоје и са именом Џимија Xендрикса, једна на Mayfair-u, на кући поред оне у којој је неких двеста година пре њега живео барокни композитор Фридрих Хендл, друга на Notting Hill-u, (ако сте из прошлог броја Недеље запамтили где је зграда СПЦ у Лондону или где се Хју Грант заљубљује у Џулију Робертс), где је провео своје последње дане, а трећа на месту где је 1966. имао своју прву лондонску свирку. Од баш лондонских бендова из овог периода, гре’ота би било не поменути The Kinks. Они, као ни деценију касније The Clash, нису тек група из Лондона, него неко ко је о граду певао заљубљене песме. Занимљивост везана за Кинксе је да су браћа Дејвис рођени и одрасли у крају у коме је тада живео у претходном броју Недеље помињани Милош Црњански. Овај потоњи ће се касније преселити на отменију адресу, у Бејсвотер (Bayswater) на северном ободу Хајд Парка, а Дејвиси су дуго остали поносни „Muswell hillbillies” („Буарци“, у слободном преводу).
Можда нисам довољно подробно истражио присуство музичара из Србије/Југославије у Лондону тих година, али изгледа да их није ни било. Карло Метикош, Загрепчанин, је нпр. стигао до Америке, многи поп музичари су се тих година калили по кафанама, дискотекама и хотелским терасама Италије, Немачке па чак и Француске, али у Лондону их – нема.
Ране седамдесете доносе глам рок, те звезде које су узлете и излете правиле у претходној деценији али су се тек седамдесетих прославили , као нпр. David Bowie, или Т.Rex Марка Болана.


Исто се може рећи и за представнике хард рока, Deep Purple („Дип Перпл“ а не „Парпл“, како су говориле генерације њихових љубитеља у Србији) и Uriah Heep („Jураја Хип“). Осим што су почели још шездесетих, а прави узлет доживели тек седамдесетих, занимљивост за ове две последње групе је да су почетке имали близу мог данашњег комшилука, у предграђу-општини Хаунслоу („Hounslow“). Taмо су месецима делили простор за вежбање у локалном дому културе (“community centre”). Пар улица даље део детињства провео је Фреди Меркјури, који ће се касније прославити са Квином („The Queen“), а пар улица према мојој садашњој адреси своје школске дане живео је нешто млађи Елвис Костело.
За развој рок-блуз сцене шездесетих година јако је важна и Eel Pie Island, ада на Темзи, такође у мом данашњем комшилуку, у Твикенему („Twickenham“). Ту су имали своје ране наступе и Стоунси, и Јардбердз, и Клептон и… Истоимена кафана („Еel Pie House”) на „Ади пите од јегуље“ више не постоји, затворена је пре 50 година из безбедносних разлога, накратко обновивши рад 1969, таман колико да види Блек Сабат и Хоквинд (претеча Моторхеда). Пар локала на левој обали Темзе никада нису успели да им преузму ни извођаче ни публику. Битлси, који су касне шездесете имали базу у Лондону, већ су били велике звезде и свој кафански занат испекли по Ливерпулу и Хамбургу, па се нису појављивали у мом крају. Њихова адреса Еби роуд („Abbey Road”, „манастирска улица“) je на северној страни града, у крају који мало ко од музичара на почетку каријере може себи да приушти.
70-е, године када су рокери певали о Лондону
Као реакција на стадионске рок звезде, у Лондону се средином 70-их појављује нови музички правац – панк. Потпомогнута економском кризом, агресивним маркетингом и младим снагама „из краја“ сцена је експлодирала у лето ’77. Панк покрет је био толико у моди да су се уз њега лепили и многи који стилом, ставом и музичким умећем не спадају нигде близу те сцене. Тако су у појединим музичким публикацијама чак и „АC/DC” или “Motorhead” проглашавани за панк.
Да се вратимо на земљописна цепидлачења, „Секс Пистолс“ и њихови ривали, „Клеш“ су своје улично-кафанске почетке имали у северним деловима града. Упркос митовима које су ширили њихови менаџери, Малколм Мекларен и Берни Роудз, нису били ни сиротиња, ни улични насилници, ни толико свирачки неуки. Џо Страмер, син средње рангираног дипломате (миљама далеко од радничке класе) и бивши кафански свирач (а за то је у Енглеској исто као и у Србији потребан одређен ниво свирачке вештине) је можда најилустративнији пример за ову тврдњу. Али како је тих сезона у моди била „радничка класа“ и „сиротиња“ (што су у Енглеској синоними, тачније „радничка класа“ је еуфемизам за „сиротињу“), онда смо сви јели ванилице.
Клеш су, много више него Кинкси деценију раније, били лондонски бенд. Живели су у сквотовима (илегално насељеним зградама), свирали по кафанама и улицама, а певали су често о граду: „White Man in Hammersmith Palace” o сали где се годинама свирала реге музика, а која је срушена 2012 да би на њеном месту био подигнут студентски дом, “London Burning” о досади коју је могуће доживети чак и у Лондону, “Guns of Brixton”, о нередима у крају у коме су рођени двојица чланова Клеша, али и Дејвид Боуви, те најгласнија и најпознатија, „London Calling”, кoja у ствари више говори о опадајућем царству него о самој метрополи.


По броју наслова на лондонске теме далеко иза Клеша су Меднес („Madness“) и Џем („Thе Jam“) или Даја Стрејтс (чувени хит „Sultans of Swing” пева о џез групи која свира у кафани негде у јужном Лондону). После панка (периода, не стила) као да су песме о овој величанственој вароши изашле из моде.
Да лондонска рок сцена тих година не буде само панк и нови талас, побринула се екипа са источних обода града, Ај’н Меид’н. Група је формирана у Литону (Leyton), релативно сиротом предграђу, али су мимо тада актуелне сцене и трендова постали светска стадионска атракција.
О Лондону су певали и „Тhe Guildford Stranglers”, мада су се рано у својој каријери преселили у Лондон (у којем су и иначе рођени већина чланнова) и избацили Гифорд из имена, оставши „Тhe Stranglers”. Њихова популарност је дошла у време панка и новоталасне халабуке, али са том сценом немају много везе, јер су доста спретнији свирачи а ни њихова музика нема много додира са панком. Али њихова песма „Dagenham Dave”, која говори о источном Лондону, je насловом послужила као инспирација за Смитсима, а мелодијом, мада непотписано, култној београдској скупини, Е-ка-ве.
Горе поменут „The Jam” су такође из околине Лондона, из Вокинга (Woking), у грофовији Сари (Surreу), али су им теме често биле лондонске, те се у неколико песама чују скоро дикенсовски описи града, разумљиви и данашњим Лондоњанима.

80-е и 90-е, године када су се Лондон и рокенрол скоро посвађали

Лондону се осамдесетих догодила смена генерација, и то на начин на који су то болно искуство нешто касније доживели неки моји вршњаци. Чинило се да нас сви познају, а знали су нас, извесно, они који су били „сви“, а онда се то ко заправо јесу „сви“, скоро преко ноћи – променило. Музичком Лондону се то догодило на размеђи деценија (на преласку између 80-их и 90-их година прошлог века), мојем покољењу на смени векова.
Осамдесете је музички Лондон претаворио кроз монтиране (од стране дискографских кућа и спретних менаџера) поп групе, диско чуда која су најчешће нестајала са радио-таласа и из пажње јавности после свега једне, безначајне и једва сварљиве песме. Светском сценом су владали, ако се изузму стари вуци, Стоунси и Ај’н Мејд’н, групе из других делова Енглеске (нпр. „The Police“ из Њукасла, или „Duran Duran“ из Бирмингема), док је Лондон био бледо представљен синт-поп именима као „Yazoo“ или „Depeche Mode“. А чак и ове две групе долазе из Базилдона, Лондонске верзије Севојна, само што су тамо уместо Ваљаонице бакра важна индустрија – коцкарнице.
Ни деведесете нису избациле велика имена из овог града. На америчку гранџ сцену раних деведесетих, острво је одговорило Брит-поп таласом, али Лондон је опет остао стваралачки скрајнут. Осим Колдплеја („Coldplay“) и Блера („Blur“), на рокенрол страни популарно-музичке сцене није било много великих имена одавде. Ова деценија је из других разлога занимљива за западнобалканску публику. Још осамдесетих су у Лондон, „у извиђање“ долазили многи музичари на прагу популарности или већ створених имена. Не зна се колико су непознатих група погледали нпр. Бора Ђорђевић, Јасенко Хоура или Гиле из Ел. Оргазма, а ни колико су песама и тема покупили, али се сви они повремено у интервјуима похвале својим боравком у Лондону.
Деведесетих су, међутим, музичари из распадајуће државе долазили да остану. Поменули смо у прошлом броју, а није згорег да обновимо градиво, Коју (Дисциплина Кичме) и Бојана Печара (Екаве). Нисмо поменули Даду Џихана, клавијатуристу Забрањеног пушења, Николу Чутурила, гитаристу Рибље чорбе, Зорана Цветковића из Прљавог Казалишта (није био званични члан, али је снимио гитаре на прва три албума „Прљаваца“)…
Неко време су чак неки од њих свирали заједно, окупљени у оркестар Ex-Yu Rock Mission. Мисија Екс-Ју рок мисије је била да свирају за значајан број избеглица наше генерације који су се тих година нашли у Енглеској и Лондону. Нисам тада био овде, па не могу из прве руке да сведочим како је све то могло изгледати, мада сам чуо да су углавном изводили обраде великих СФРЈ имена, од Бијелог дугмета и Булдожера, до Хаустора и Шарла акробате.

Каснија времена

Двехиљадите нису донеле много нових имена, ако не рачунамо жанрове који нису баш љути рокенрол, што би онда укључило нпр. Ејми Вајнхаус или Адел. Лондон је, међутим, немогуће прескочити у било каквој причи о музичком успеху (изузетак би можда биле америчке кантри звезде, али они су, упркос махању гитарама, рок музика колико и наши фолкери). И данас по лондонским улицама, пабовима и клубовима зубе оштре стотине музичара жељних славе. Више је мој утисак, него наука, ово што ћу рећи, али квалитет и технички ниво лондонских кафанских и уличних музичара тешко да има премца, барем у другим градовима Европе. Можда сам такав утисак стекао јер овдашње свираче сусрећем свакодневно, а оне по варошима на континенту само у ретким и краткотрајним приликама када путујем.
Данас звезде које су преживеле своје звездане тренутке на сцени коју је, опет још један Лондоњанин, Ијан Дјури сажето описао као „секс, дроге и рокенрол“, живе по предграђима и углавном избегавају јавност. Џони Ротен из „Секс пистолса“ се одселио у Америку, Мика Џегера комшије понекад виде када дође у наш крај да посети бивше жене и децу, Брајан Меј („Queen”) некипут прошета по локалном (Ричмонд) парку. Џими Пејџ који ми не живи баш у суседству (али му адреса јесте близу премијерки Терези Меј и глумцу Џорџу Клунију) чешће је у новинама због свађе с комшијама, око међе, ограда и ометеног видика, него због музике. У мом крају живео је своје задње дане (године) и гитариста прве поставе Моторхеда, Fast Eddie Clarke. Кућа му је била на 200-так метара од моје, a да га никада за 8 година колико смо били комшије нисам срео, иако сам ја трчао а он шетао куче по истим парковима у крају, а наводно је и излазио, са женом, у мој омиљени паб у комшилуку.
Лондон тако наставља да живи, обезбеђујући дом, адресу живим, већ прослављеним, али и музичарима са амбицијом да се тек прославе, али не гадећи се да помало заради и од оних који нису преживели рокенрол, као, између осталих, Марк Болан („T-Rex“), Бон Скот („AC/DC“), Џо Страмер („The Clash“) који би ових дана (пишем 22. августа) напунио 66 година, Ејми Вајнхаус, или најскорија жртва, Долорес O’Рајордан („The Cranberries“). Јер, као што добро знамо ми који смо проживели бизарно искуство опевано као „и после Тита-Тито“ – и некрофилија уме да буде профитабилан бизнис.

Владимир Давидовић (Ужичка недеља 993)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.