Trst je naš. Foto od Miodrag Ljubojević
ПИШЕ: ПРЕДРАГ КОВАЧЕВИЋ
“Дуван проузрокоје рак плућа и дисајних путева”, пише данас на свакој паклици цигарчина или нешто слично томе. Искрен да будем у дугом пушачком стажу једино нисам пробао двије ствари: пушење наргила и до пре неки дана најскупље цигарете на свету – “Треасурер” или ти “Благајник”. Овај који сам пробао је златни у најлуксузнијем паковању од алуминијума… Цигарете са сајз филтером са златном тополо фолијом, папир најсавршенији бели из Аустрије с воденим жигом, а ту је и лого који означава најбољи дуван на свету… Једном речју крај што се тиче цигарчина, ове би заиста биле то крајње пушачко задовољство… Још да пробам наргиле па опет да престанем да пушим на неродређено време… То сам се подавно истренирао, кад кажем “непушим” нпр. по године, непушим… Али обожавам да поново пропушим и да осетим оно вонтање у глави ко онда кад сам почео да пушим… Никада нисам пушио због сикирације или било чега другог, искључиво из задовољства. Дошло је време да се присетим и нешто напишем о пушењу, како је то било у мом времену, које још траје. Наравно као аутор текста не сносим одговорност за ствари попут пожара, спаљених тепиха, пепела у дневној соби или некаквих срања која се могу десити током пушења, то вам је на властиту одговорност.
Преображење у ужичком Великом парку је доносило задњу могућност да се лето запамти за цео живот. Док су mainstream-ом текле светле тековине Револуције у бујицама, на обали Живота у благим увалама ужичке долине дешавали су се ситни помаци, који су чинили да се осећмо моћно и светски. Јест да је публика била малобројна, али боље и икаква него да је нема. А гдје да нађеш бољу публику од преображењске на клупама Великога парка и кафанској тераси код Ружића источника.
И тако, кад се пође у Велики парк и прође испод ћириног подвожњака док лишће липе ту код зграде Црвеног крста у сумрак лењо шушти јер поветарца за освежење ниоткуда нема на том месту шетач ипак осети свежину. На некој од клупа Великог парка мала дружина гимназијалаца из првог разреда исчекује Догађај (ма шта то значило и било) који ће памтити за цео живот, овога пута почетак пушења…
Бацета: – Јес вала! Пробај једну! Ајде и ви остали, ајде и ти Ковач шта звераш около нема никога да те ода Влајку…
Ковач: Не бих, али ајде ако сви, има ко упаљач?
Бацета: – Ма нее! Какви упаљач на бензин, да ми усмрди Winston! Видим да ћу се морати сам снаћи…
Извади сав важан један пакетић од папира 3 x 3 цм, не више ако није био и мањи, на коме је нешто писало на немачком, отвори пакетић као књигу и унутра се појавише златне шибице од папира приљепљене у два реда иза траке са кресивом. Одломи једну и док смо сви чекали да је златном главицом превуче преко траке за кресање, он је узе палцем и кажипрстом за тело а главицом прислоњеном на средњи прст једним одлучном покретом потегне по површини клупе и гле: за дивно чудо златна шибица сама од себе кресне и запали цигару Winston King Size! Како је лијепо замиришао њен дим у Великом парку тог Преображења… И то би мој почетак пушења, данас пушим Winston King Size Good…
Јесен која је уследила донела нам је уз фармерице, вијетнамке и монгомерије из Трста (“Трст је наш!” – рекли су још давно наши Кормилари у чамцима на Револуцији која тече) и тај луксузни пушачки алат и новост коју смо тог лета први пут видели каубојске шибице уживо. Виђали смо их на телевизији и у кину, јер није било тог хладног каубоја који пред револверашки обрачун док му је живот на ивици, а да не запали цигару у устима, макар и пола цигара, шибицом коју кресне од ђон својих каубојских чизама. Исход обрачуна је скоро увијек извјесан: тип који запали цигару остане жив! Па сад како не пропушити, кад уз цигару увијек останеш жив? А још кад у кафанчету или возу “Ћири” за време његовог осмочасовног пута за Београд креснеш шибицу о нечију торбу или књигу… или просто каубојски о ђон ципела или тих година популарних каубојки у које су увучене фармерице да би се видела вежена шара на сари чизме. “Ма осећаш се ко Цар”… Све каубој до каубоја, фрајер до фрајера… И тако, док смо одрастали уз дувански дим, изненада нам је застао дим у грлу када је објављена вест да је чувени Marlboro Man умро од рака плућа, а пушио је само једну и по паклицу дневно! Није било новина од 75-те па на овамо из којих се није познати каубој са цигаретом ноншалантно смешио и позивао на слободу Уживања! А колике смо ишчекивали да неко донесе у Ужице Цамел цигарете и да својим очима видимо да ли на тијелу камиле има дечака који пиша и лав!
Некада је дуванска индустрија плаћала холивудским продуцентима да јунаци на великом платну пуше њихове цигарете. Данас у филмовима нитко више не ужива у цигарама, а редитељи игноришу назнаке старих писаца у којима се наводи како протагонист или хероина припаљују. Приказивање пушења је на Западу постало јерес према политичкој коректности, па сцене у трејлерима и призори на плакатима за дигитализоване копије филмских класика који се поново пуштају су ретуширане. Зато су цигарете у рукама Хенфри Богарта и осталих икона, незамисливих без пљуге – избрисане.
Би негде 2010. у регион стигли и Закони о забрани пушења на јавним мјестима, да се смањи број пасивних пушача, који једнако страдају као и они који одржавају жар на цигарети. Но цомментс… А да се призову свести на нас пушаче ударили су и дјечијим молбама, а онда су се и стоматолози нашли да појачају муке… Многи рекоше: “*ебала их Европска Унија, где су моја пушачка права? Наћиће се нека трава”…
Никотинску зависност осећају и данашњи Ужичани који су услед прескупих цигарета у трговинама уназад две године почели да мануфактурно савијају у кућним условима којекакве дуване које им довозе Кинези, или домаћи све са филтерима и папирићима за цигарете у специјаним машиницама за савијање. Уштеде у новчаницима су велике, а како ће се снаћи ако икад цена паклице буде изједначена са ценама у ЕУ, видићемо. Све ми се чини да ће опет процветати шверц дуваном из Херцеговине, као пре 100 година када је мој прађед Влајко куповао ШКИЈУ од “познатих”, који су је којекаквим каналима шверцали из Херцеговине до на Златибор из у АУ монархије. Неки се сјећају Матана кога игра Раде Шербеџија серије “Просјаци и синови” и његових торбара, можда су гледали серију на TV-у. Е то је време од пре стотињак година које се полако опет враћа везано за дувањење у Ужице и шире. Крајем прошлога века цигарете су обележене као изазивачи многих болести па је почела забрана рекламирања, као што у новијој филмској и телевизијској продукцији скоро да ни нема сцена у којима глумци пуше, све да не би лоше утицали на младу публику! Шиц цигарама! Али и даље је то индустрија која моћно управља светом. Ко је још скривањем решио здравствени проблем, када плутамо у облацима смрдљивог ваздуха?
Хоћемо да савијемо по једну иако смо у Ужицу у 21. века док нам диме ови на тв? Многи нису, нису рекли шиц цигарчинама, алкохолу а нарочито дроги… Остали су само у сећањима која бледе, зато ја понешто запишем, из сећања док на ТВ пуше оне муштикле са хемијом убеђујући нас да то срање није опасно по здравље…
