početak KULTURAKNJIŽEVNOST Sjaj potoka u očima

Sjaj potoka u očima

od Dušica Pavićević
180 pregleda

PRKOS
Bila je to jedna u poslednjem nizu kuća na obodu grada. S jedne strane ulica, s druge nepregledne njive, livade, voćnjaci, šume, brda… slobodna zona, prostor za igranje, dovoljno blizu kuće, ali i dovoljno daleko, da i ako sam želela da čujem poziv „dolazite“, nisam mogla…
Nisko, ispod krova drugačke kuće u kojoj se samo spavalo, visila je vinova loza u beskrajnom zeleno plavom krugu. Grožđe koje smo gulili noktima da bismo osetili ukus zrna, odavno je zamenjeno novom, slađom, sortom, s manjim košticama, tanje opne, koje se lakše bere i od kog se prave kvalitetnija vina. Ova loza više je bila kao neki simbolični venac lepote i zdravlja na dohvat naših ruku. Na neki čudesan način njena zrna baba i deda sušili su na tavanu i neprekidno ih odande skidali kada bi neko od dece, koja su se kod njih zatekla u bilo koje doba godine, pomenulo ukus i miris jeseni. Za nas su ta modra zrna s tvrdom opnom bila njen sinonim.
Ispred kuće, između kamenja postavljenog da bi se zadržalo blato i prljavština okolnih puteva… rastao je prkos. To cveće uveče je širilo opojni miris, koji bi nas uspavljivao na ćilimima rasprostrim po travnatom delu dvorišta… U vrelim letnjim večerima, po pravilu, ne bi nas ni premeštali u krevete. Samo bi nas prekrili nekim od onih ručno tkanih čaršafa koji su u naše snove prenosili snove devojka koje su ih ko zna kad izatkale… o, kako smo ih lako prepoznavali!
Prkos je i dan danas moje najdraže cveće. Ne samo zbog toga što je postao jedan od trajnih mirisa nekog milimetra moje kože, nego i zbog toga što se tako zove. Uticao je u nekoj meri i na formiranje mog karaktera. Ponekad progunđam u sebi kako bi već jednom trebalo da iščupam iz korena tu jednu preostalu tanku nit, ali uvek odustanem. Neka je, kažem, ne bi bila tu, da nije još potrebna…


Pričala sam da su moje tetke u očima nosile sjaj potoka u kome su devojačko novo rublje prale, a buduće snove snivale.
Kada se sada toga setim, u čudu sam, jer nije bilo pre milion godina, bilo je, skoro, kao pre koji dan: potok, kamen, prakljača, rublje… toliko je živo u mom sećanju.
Bio je to ritual letnjih dana. Podvrtale su svoje duge suknje do iznad kolena, na jedan sasvim poseban, beskajno ženstven način, a iz okolnih šumaraka, kao slučajno, pojavljivali su se mladi momci s rukama u džepovima, šajkača mangupski nakrivljenih preko grivni gustih kosa, lenjo žvaćući kakvu dugačku suvu travku po ustima, povremeno nehajno pljuckajući. Bistra, brza, voda bila im je saveznik, golicala ih je po golim listovima, suknje su se podizale same od sebe, sunce je sijalo sve jače, misli su se rojile, skoro da su se mogle čuti.
Nisu razgovarali. Bar ne jezikom koji bih ja razumela. Zato sam se čudila kada bi se, subotama uveče, sretali na seoskoj tromeđi, njih tri, najmlađe, imale su tada 18, 19 i 20 godina, pod budnim okom svoje majke i njenih sestara. Ti, još dečaci, (svako sa svojom ujnom, na pristojnoj udaljenosti), prilazili bi devojkama, široko osmehnuti, ni traga onom dečačkom stidu iz potoka, i otpočinjali razgovor. Videla sam jasno kao sunce što obasja kap jutarnje rose, da se tako rađa ljubav. I bila sam u pravu.
(Svako ima svoje tetke, tako je nekad bilo, i bilo je romantično, i bilo je puno užarenih obraza i zbunjenih osmeha, i kao slučajnih dodira koje bi tetke, mnogo češe nego ujne, obavezno propratile glasnim i jasnim kašljucanjem umesto rečima)


Jer, bilo je to vreme drugačijih ljubavi. Valjda su zbog toga one bile od rođenja pa do smrti, đavo će ga znati.
To bakino imanje bilo je mesto gde sam se prvi put srela sa nekom Čarobnom Šumom. Naravno, bio je to tek nevelik lug sa stotinak različitih stabala, ja sam najviše volela nekoliko uvek zelenh bodljikavih kleka, ali za jednu šestogodišnjakinju stvarno je izgledao nepregledno velik, a svakako veoma čaroban. Napuštala sam ga pre prvog mraka, obavezno! U to doba najopasnije veštice i najgori čarobnjaci, verovala sam, kao i sva deca na svetu, uletali su među drveće, tražeći okasnelu decu kako bi ih koristili za svoje zle čarolije!
Moja Čarobna šuma bila je majka moje mašte. Svašta sam u njoj doživela. Ja sam i danas gotovo sigurna da je sve tako i bilo.
Da je baš u tom šumarku poraslo drvo od koga je Marko Kraljević napravio topuzinu tešku 66 kila.
Da je u bakinom bunaru kosu prala vila Ravijojla.
Da su nebom galopirali leteći konji.
Da ptice nisu imale krila.
Da je postojao Vetar Koji Stoji.


Način na koji je moj pradeda izgovarao reči „Marko Kraljević“- značio je samo jedno: sada ću vam reći ko je to bio i nemoj da niste zapamtili. To ime se dva puta ne izgovora, jer u suprotonom, on će besno doleteti na svom krilatom Šarcu i “drumove će opet preorati carske“… Moj pradeda tada je imao, rekla bih, oko sto godina i čvrsto je verovao da je lično on bio uz skute jedinog junaka čijeg se imena i dela sećao… Sreća što decenijama već nebeskim morem plovi. Umro bi po peti put da nije tad…
Još dugo godina posle tog dana, čak i kada sam, kao odrasla, otišla da obiđem prazne i puste predele svog detinjstva, ja sam tražila taj panj koji je svedočio o Markovom topuzu baš tu izdeljanom, gvirila u bunar bez vode, tražeći vlasi vilinske kose, gledala u nebo, očekujući da će svaki čas njime proleti krilati konj, razgrtala travu ne bih li pronašla ptice surovo kažnjene kletvom:“Dabogda ti krila nikad ne porasla!“
Mahala sam rukama dozivajući zaustavljeni vetar…
Pitam se, ne sećam se, koje su to snažne čini bačene, da bi nestali svi oni bajkači i maštaoničari čudnovatnih priča? Kako i kada se sve to bajkovito pretvorilo u snimljen, nebliski, nezainteresovan, monotoni glas, koji govori o svemoćnim robotima umesto o ljudima, borcima protiv teškoća. Onima što pobeđujujući jednu po jednu, pronalaze puteve, a čija su nam imena bliska i lako pamtiva. Za razliku od ovih sadašnjih, toliko komplikovanih i stranih, da je nemoguće, ne samo zapamtiti, nego i izgovoriti ih…

Dušica Pavićević

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.